Izvor: Glas javnosti, 10.Sep.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji Mohikanac slavnog preduzeća
Za Vladimira Obradovića, mašinskog inženjera iz Užica, ne zna se da li više liči na nekog „poslednjeg Mohikanca“ ili na Don Kihota, dok potpuno sam, u ogromnoj tehničkoj sobi nekad moćne „Game“, u kojoj su u „zlatna vremena“ radile desetine inženjera, sedi i čita literaturu o erozimatima na - nemačkom jeziku.
Vladimir Obradović jeste neka vrsta „poslednjeg Mohikanca“, jer je poslednji stalno zaposleni radnik „Game“, u kojoj je nekad radilo i više od 600 >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ljudi. Danas u firmi sem njega rade, ali po ugovoru, zastupnik državnog kapitala, jedna sekretarica, portir, a Vladimir je jedini koji nije uzeo otpremninu i otišao iz firme.
U potpunoj samoći zgrade koja je nekada drhtala od huka silnih mašina, u sobi u kojoj se od tišine čuje tek zujanje muva, poslednji zaposleni „Game“ kaže prosto da mu u toj samoći i tišini ama baš ništa ne smeta i da ima jedan jedini problem!
- Ništa ovde nema teško, jedini problem je što ovu literaturu ne čitam dovoljno brzo, koliko sam naumio - kaže.
Ovaj inženjer, koji je u međuvremenu odbio i nekoliko ponuda da pređe u neku privatnu firmu, kaže da nije nikakav entuzijasta, već čisti - materijalista, a u „Gami“ je, objašnjava, ostao jer - veruje u svoju struku, u ono što je naučio i da je od toga moguće živeti i dobro zaraditi!
A, sem toga, od početka se nije dao pa je, dok su drugi odlazili, pregrmeo silne pritiske da napusti firmu.
- Možda me neki vide i kao Don Kihota koji se čitavog života borio sa vetrenjačama, sa rukovodstvima koja su me uvek gurala na stranu, i koji sad iz inata neće da napusti firmu, ali ja to nisam. Ja imam cilj koji sam sebi zacrtao onog dana kada sam došao u „Gamu“ i koji ću ostvariti. Taj cilj bio je da učim, da prođem sve faze u nastanku jednog proizvoda i da zatim napravim svoju firmu, da pokrenem svoju proizvodnju. Taj cilj i dan-danas je nepromenjen i ja ću ga ostvariti, ali u „Gami“ ostajem do poslednjeg trenutka - kaže Vladimir.
U „Gamu“ je, priča, došao 1995. godine kada je firmu vodilo sposobno rukovodstvo, kada su u Krčagovu pravili mašine kojima upravljaju programabilni automati, i tada je, kaže, pomislio da je upravo to firma u kojoj može da uči, da napreduje, da se bavi svojom strukom i da - zaradi.
- Došla su loša vremena. Prvo je uništeno to rukovodstvo, pametno i sposobno, firma je krenula nizbrdo, uništeni su zatim i prvi saradnici tadašnjeg direktora Rada Bogdanovića, a onda je postalo neverovatno kako su radnici u „Gami“, koja je bila deoničarsko društvo, uspevali da na rukovodeća mesta postave najnesposobnije ljude. Tada sam se suprotstavio rukovodiocima koji su u ime radnika pokrenuli tužbe za neisplaćene zarade, svesni ili nesvesni da tako svi sečemo granu na kojoj sedimo... Meni je u to vreme bilo onemogućeno da radim, da učim, sklanjali su od mene ono što drugi rade, na poslu sam tada pet puta pročitao „Gorski vijenac“ i sabrana dela Ive Andrića, ali, sve sam izdržao sakupljajući snagu da ostanem do poslednjeg - priča Obradović.
U to vreme, nastavlja, platu je retko viđao, ali hleba je imao da jede, nije bio „ni go ni bos“...
- Posle su „Gamu“ kupili neki Slovenci, i ta priča brzo je propala, napretka nije bilo, a ja sam gledao kako oni, koji su firmu vodili u to vreme, teraju polako najsposobnije rukovodioce, konstruktore, inženjere... Bilo je to vreme gore od najgoreg komunizma i samoupravljanja, kada se nije znalo ko firmom upravlja, ko za koga lobira, ko je čija marioneta... Gledao sam šta se radi, nemoćan da bilo šta promenim, ali sam tu priliku koristio da i dalje učim, radio sam na mašinama s kojih su oterali radnike, hteo sam jednom da se upoznam i sa mašinom erozimatom, ali mi radnik koji je radio to nije dozvolio. Posle, prodaše tu mašinu da namire neki dug, a ja tom radniku velim - eto sad ostasmo bez mašine i ja i ti - opisuje Vladimir vremena kroz koja je prošao u „Gami“.
Kad sve sabere, od 1995. godine, do danas u „Gami“ mesečno je, kaže, prosečno zarađivao taman toliko koliko „jedan srednjoškolac svako jutro dobije za doručak“.
- Pre nekoliko godina ponudili su mi i otpremninu od 5.000 evra s kojom sam mogao da napustim firmu. Tada mi je jedan prijatelj, do čijeg mišljenja držim, rekao da ne napuštam posao i ja sam ga poslušao, i smatram da nisam pogrešio, i oni koji su tada uzimali te pare činili su nevoljno, nije 5.000 evra suma sa kojom se može promeniti život... Ostao sam i zbog toga, ali i zato što se sa mnom ništa na silu ne može! - kaže Vladimir.
U „Gami“ će, u to je potpuno siguran, ostati do kraja, sve dok neka sila ne stavi i poslednji katanac na vrata, ili se ne pojavi neko ko će kupiti preduzeće i pokušati da pokrene mašine koje još stoje u pogonima, kao da su juče zaustavljene.
- Ja samo čekam bolja vremena ili u „Gami“ ili, ako me odavde oteraju, u mojoj privatnoj firmi, koju ću kad-tad pokrenuti. Verujem u ono što sam učio i naučio, a kad se samo setim šta sam sve preživeo, kakve pritiske da napustim firmu jer je nekima odgovaralo da imaju preduzeće bez radnika, koliko sam listi za otpuštanje pregrmeo, to mi je dodatni razlog da ostanem ovde do kraja, kao poslednji Mohikanac. Eto, takav sam čovek, ne dam na sebe, sila pored mene ne može da prođe - zaključuje Vladimir.
