Izvor: Glas javnosti, 07.Apr.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja noć sa đeneralom
- More, taj grob u kom je sahranjen Draža, nema niko nikad da nađe...Te julske večeri 1946. godine, general Dragoljub Mihailović potovaren je, nešto pre osam sati, u kamion sa još petoricom Mađara koji su nekoliko dana pre toga bili uhvaćeni u Subotici, i oteran u Mali Mokri Lug. Tu je u predvečerje streljan na jednom pustom poljančetu, zaraslom u trsku, kom dugo posle toga niko nije ni prilazio. Nemačke zarobljenike su danima tamo sprovodili da po kazni kopaju rake, a posle je sve to >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << lepo buldožerima prekopano i preorano. Sav šut, a sa njim verovatno i kosti streljanih na tom mestu, a mnogo je njih tu postreljano i sahranjeno, odvezen je kamionima na obalu Dunava, gde su ga zarobljenici istovarali, a danas su na tom mestu nikli soliteri- počinje priču Boško Jocić, osamdesetosmogodišnji penzioner iz Niša, koji tvrdi da je, kao ključar tamnice u kojoj je pred streljanje poslednje sate proveo Dragoljub-Draža Mihajlović, generala lično spakovao u kamion koji ga je odvezao na gubilište.
Šiljio olovke
I, iako o svojim stražarskim danima nije govorio pune 63 godine, rešio je, kaže, da ispriča šta je i kako bilo. Ponajviše je, tvrdi, revoltiran činjenicom da su posle vesti da Centralni odbor Srpske narodne odbrane iz Čikaga nudi nagradu od 100.000 dolara za informaciju o mestu gde je ubijen i sahranjen vođa četničkog pokreta, odjednom sa svih strana počeli da se javljaju očevici.
- Pa, čitam, razni sad sve znaju- onaj jedan tvrdi da je video svojim očima kako ga meću u raku u banjičkoj šumi, kod Belog dvora, drugi priča da ga je Slobodan Penezić-Krcun lično smakao na Starom sajmištu, treći da je na Adi, bačen u septičku jamu...A ja opet ponavljam da te pare neće uzeti niko, jer zemne ostatke generala Draže nema da nađu nikad. Nisam ja do sada o tome nikom pričao, jer je Krcun tako naredio i sve pretio da će onaj ko o tome progovori u istu takvu raku, kao Draža. Ali, znam ja, po imenu i prezimenu, sve koji su to veče bili prisutni, ali očevidaca do mene nema, jer je u međuvremenu sve pomrlo. Pa sad, ja doduše, uz njega nisam bio kad su ga streljali, ali znam gde su krenuli, pa ako ima da me demantuje, neka ga, nek se javi. Ono što znam, to i pričam, iako nikad ranije nisam rekao nikome-svedoči Jocić, koji je, kako sam tvrdi, otkaz u policiji dobio čim je došao Aleksandar Ranković, a onda, vrativši se u rodnu Sokobanju, penziju dočekao radeći na raznim poslovima, jedno vreme čak i kao prvi čovek opštine.
Boško Jocić tvrdi da je, kao ključar Draže Mihailovića, sa njim proveo poslednju noć, ali i nekoliko sati pred streljanje.
- Te poslednje noći, pre nego što je trebalo da bude streljan, mi stražari smo se smenjivali na po dva sata, pa sam veći deo tog vremena proveo sa generalom. Dežurali smo, jer je Draža Mihailović bio važan zatvorenik, pa smo se bojali da ne pokuša da izvrši samoubistvo. Sećam se da sam mu te noći bar šest ili sedam olovaka svojom rukom zašiljio i proturio, jer mu je bilo dozvoljeno da pred smrt piše. I, on je to pravo iskoristio i pisao, nadugačko i naširoko, papira s njegovim rukopisom bilo je razbacanih po celoj tamnici...Sve je to posle njegove smrti uredno skupljeno i zapaljeno, ali nek se zna da sam mu ja olovke šiljio...A, onda, kad je bilo oko pet sati, pita me on ozbiljnim glasom, koliko je sati.
Znao da je gotov
Kažem pet, a on mi na to odgovori da mu je ostalo još dva-tri sata života. Znao je da u osam treba da bude streljan. Ja sam sa njim bio dok nije odveden a i na suđenje sam ga izvodio, sećam se da mu je sudija Miloš Minić, tadašnji javni tužilac, sudio. I ništa nije priznao, sve je kontra pričao, iako znamo svi šta je radio...Bio je dobar, razgovoran, nije se moglo primetiti da je neki zlomržljiv. Mada, možda se pretvarao, možda je morao tako da se ponaša, jer je znao da je gotov- priča Jocić.
Boško Jocić kaže da je posle rata jedno vreme proveo na terenu u Sandžaku, pokušavajući da uhvati generala Dražu i njegove bliske saradnike.
- Neke smo pohvatali, neki su i na licu mesta pobijeni, ali je Dragoljuba Mihajlovića uhvatila druga grupa- svedoči Jocić.
Đeneral Mihailović uhapšen je, inače, 12. marta 1946. u okolini Višegrada.
Bolje bi bilo da traže kosti Srba nestalih na Kosovu nego one od pre 60 god . Nema veće bruke za Srbe nego taj drugi rat i kako smo se fino međusobno pomlatili zarad tuđih interesa . Prostog i nepismenog čoveka je lako okrenuti na onu stranu koja ti odgovara jer taj ne misli svojom glavom nego mu drugi utrpaju u glavu šta treba da misli . "Meso" to su bili Srbi od 1941 pa nadalje a izgleda da su još uvek .
