Izvor: Politika, 16.Okt.2011, 00:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poljubila sam Medvedeva, a sad čekam Putina
Poznata balerina, svetski putnik i putopisac, priča o velikoj ljubavi s Mikijem Manojlovićem, Entoniju Kvinu, Ernestu Hemingveju, haljini bez „džepova”, „trećem dobu”, zdravlju...
Sonja Lapatanov je bila poznata balerina i uspešan koreograf, a sad je svetski putnik, putopisac, fotoreporter... Više puta je obišla sve kontinente sem Australije. Na taj put planira da pođe sledeće godine.
Dobitnik je mnogih strukovnih i društvenih priznanja, ali najznačajnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je – nacionalno za sveukupni doprinos kulturi Srbije.
Po svim odlikama nije vršnjak svojih godina. Rođena je kao „lavica” pre 63 leta u Bitolju.
Niko od njenih nije sa balkanskih prostora. Otac joj je Rus, a majka Nemica. Živi u Beogradu.
Gde sad putujete?
Idem na indonežansku turu koju čekam već 20 godina. Ozbiljno se pripremam za ovu avanturu na koju krećem 21. oktobra. Pre ovog puta proslaviću izdavanje tri moja putopisa na beogradskom Sajmu knjiga: „U skutima Himalaja”, „Rajska ostrva” i „Mama Afrika”. Prva knjiga je objavljena i na Brajevoj azbuci, pa i slepi mogu da je čitaju. A jedan deo prve knjige je unet u udžbenike osnovne škole za srpski jezik kao primer kako se piše putopis!
Ko Vas je uputio u svet?
Učinio je to, na određen način, glumac Miki Manojlović. Posle završene baletske škole „Lujo Davičo” primljena sam u beogradsko Narodno pozorište u kome sam ostala do penzije. Ali, u međuvremenu sam se školovala i u najboljim svetskim baletskim školama u koje me uputio moj tadašnji dečko Miki. Rekao mi je: „Dokle ćeš da budeš epizodista, baletski ’žbun’. Proveri kako se to radi u najboljim školama sveta”. Bila je to njegova aluzija na drugi čin „Žizele”, gde, kao vila, izlazim iz žbuna. I učinila sam to. Poslušala sam Mikija.
I gde ste sve bili?
U Moskvi sam dve godine vežbala i igrala uz čuvenu Maju Plisecku pod kontrolom njenog supruga, kompozitora Rodiona Ščedrina. Bili su tu i najbolji ruski igrači: Galina Ulanova, Natalija Besmertnova, Aleksandar Godunov... U Havani sam to činila uz Palomu Hereru i Anu Botafogo, a u Beogradu, s gostima, Margo Fontejn i Morisom Bežarom... Učila sam i u Njujorku.
Ko Vas je opčinio u Velikoj jabuci?
U Njujorku sam igrački imala tri aktivnosti. Išla sam na časove mjuzikla, afrokubanskog baleta i džez baleta. Igrala sam i u predstavama na Brodveju. Tada sam bila u situaciji da pokažem tri talenta: igru, glumu i pevanje. Međutim, Brodvej pamtim i po susretu s glumcem Entonijem Kvinom koji mi je, posle predstave „Grk Zorba”, sa bine, poklonio beli karanfil koji i sad čuvam u jednoj kutiji!
Kako se to dogodilo?
Gledala sam pozorišnu predstavu „Grk Zorba”. Na kraju predstave Kvin je deo cveća koje je dobio delio onima koji su prišli bini, a ja sam bila na drugoj strani scene. U jednom trenutku Kvin me video, mahnuo mi i uputio se ka meni. Dao mi je jedan beli karanfil. Bila sam zbunjena, a zatim i šokirana. Publika mi je, pri izlazu iz sale, aplaudirala kao osobi kojoj je Entoni Kvin ukazao posebnu pažnju.
Koji susret Vam je bio poseban?
Upoznala sam glumce Pitera Ustinova i Klausa Kinskog, ali susreti sa Kubancem Grigorijem Fuentesom (1897–2002), kapetanom broda „Pilar”, pisca Ernesta Hemingveja, nezaboravni su. Videla sam ga dva puta, u njegovoj 99. i 100. godini. Živeo je u mestu Kohimar, blizu Havane. Poslužio je, navodno, Hemingveju kao uzor za knjigu „Starac i more”.
Da li je to istina?
Ne. Grigorije je odbio tu čast! Nije želeo da se za njegovo ime vezuje nešto što nije istina. Kad sam ga upoznala imao je slabo telo i kao more bistre plave oči. O Hemingveju mi je pričao kao o poštenom i prekom čoveku koji je obožavao more, sunce, ribarenje, lov, žene, piće i, naravno, Kubu. Kad je pisao, Ernest je to činio na pisaćoj mašini koju je postavio na pult u visini grudi. Uvek je stajao i pisao. Tako mi je pričao Grigorije.
Kad ste tražili vezu za poznanstvo?
U oktobru 2009. godine kad sam čula da će u Beograd doputovati Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, domovine mog oca. Zamolila sam Aleksandra Konuzina, ambasadora Ruske Federacije u Srbiji, mog dobrog poznanika, da me, kao umetnicu ruskog porekla, upozna sa predsednikom.
Kako se to dogodilo?
Dvadesetog dana oktobra 2009. imala sam VIP mesto za svečanu akademiju u „Sava centru”. U dogovorenom trenutku sam krenula na pozornicu ka Konuzinu, a on me predstavio Medvedevu: „Ovo je Sonječka, balerina, naša Ruskinja”. Poželela sam predsedniku dobrodošlicu u Srbiju, zagrlila ga i poljubila u obraz, a on mi je uzvratio poljubac! Potom je krenulo moje bajkovito druženje s Rusima iz vrha vlasti. Postoji snimak ovog događaja na Jutjubu i Fejsbuku.
A da li biste poljubili Baraka Obamu?
Sad čekam Vladimira Putina, a što se tiče Baraka Obame, poljubila bih ga i zbog toga što je on prvi Afroamerikanac predsednik Amerike. Navijala sam za njega u izbornoj kampanji. Poljubila bih ga i kao veoma zgodnog čoveka.
Od kada obilazite svet?
Bila mi je to, početkom devedesetih, samo ljubav koja je prerasla u neodoljivu strast. Toliko sam zavolela putovanja, kao i susrete sa starim kulturama, rajskim ostrvima, dugim peščanim plažama uz bistra mora gde se potpuno predajem prirodi. Naturista sam. Obožavam slobodu tela i duha.
Ipak, kako sve to plaćate?
Imam dve penzije, baletsku i nacionalnu, a radim i kao skaut menadžer, lovac na talente. Pomažem mladim ljudima da stignu do umetničkih poslova. Uostalom, još moja baka je govorila: „Poslednja haljina nema džepove”. Već sam u nekim godinama, pa nemam potrebu da štedim novac. A i ostala sam „solerka”, sama sam.
Zašto se to dogodilo?
Posle velike ljubavi s Mikijem Manojlovićem, u doba naše potpune fizičke i mentalne zrelosti, imala sam više velikih ljubavi, ali nisam znala da sačuvam te ljude i da nam izrodim decu. Sad samo očekujem da mi Bog da zdravlje i da u „trećem dobu” živim dostojanstveno.
Slavko Trošelj
objavljeno: 16.10.2011
