Izvor: Politika, 08.Jun.2015, 08:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pod istim krovom najbolje
Dobar deo svoje karijere posvetila je očuvanju naše izvorne narodne muzike. Ostatak vremena uživala je u svojoj porodici...
Ima 45 godina ranog staža na televiziji i želja joj je da umre u reportažnim kolima – poverila nam je Nena Kunijević, muzički urednik i reditelj RTS-a, kojoj su prošle nedelje javili i da se njeno ime nalazi među četiri hiljade ljudi koji su po zaslugama ušli u Oksfordsku enciklopediju. Inače, u januaru ove godine obeležila je taj svoj značajan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jubilej. Od toga dve decenije je posvetila muzičkom serijalu „Leti, leti pesmo moja mila” u kojem je 120 pevača, poput Predraga Cuneta Gojkovića, Gordane Stoičević, Staniše Stošića, Mire Vasiljević snimilo pet hiljada bisera naše izvorne narodne muzike! To je tek nešto više od pola, jer po njenoj proceni ima bar još tri, četiri hiljade pesama koje bi bilo vredno zabeležiti. Za najbolji serijal u tom žanru, kojim je doprinela očuvanju srpske muzičke baštine,stigle su i mnoge nagrade. Njoj su najznačajnije Zlatni beočug, Vukova nagrada...
– To nije samo moja lična zasluga. Ni u televiziji nema velikih umetnika koji mogu da rade bez malih. Ako jedna karika zataji, ceo lanac se prospe. Za mene su u ekipi svi isti, samo su nam odgovornosti različite. Sve moje nagrade delim s njima – naglašava Nena puna entuzijazma i mladalačke vedrine.
Iako je rođena u staroj građanskoj porodici u centru Beograda koja trigeneracije unazad nema nikoga na selu, u njenoj kući se uvek negovala lepa izvorna narodna muzika. To je prenela i na svoju decu, koji slušaju sve, od evergrina do repa i hip-hopa.
– Ali kada su slavlja –dodaje –niko ne može da se veseli uz hevi metal. Onda su na repertoaru meraklijske pesme. Svi –kako kaže –odvajkada i izuzetno lepo pevaju.
S radošću se seća crkvenih pesama koje su se orile o Božiću. Kad muškarci puste glas, zbog vibracija luster iznad trpezarijskog stola se ljuljao.
Naklonost prema tradicionalnoj muzici,koju je ponela iz porodice,Nena je nadogradila uz svog kolegu s početka karijere, čuvenog kompozitora i pevača Radoslava Graića. A, onda je i sama počela da istražuje kopajući po fonoteci. Od tada jeu stalnoj borbi da to dostojno plasira širom sveta.
– Pokušavam da objasnim da svaki urednik mora da ima svoju ciljnu grupu. Niko ne može svakom da se sviđa, a i ne treba. Na medijskom nebu ima dovoljno mesta za sve nas. Međutim, oni koji odlučuju o tome smatraju da je dobro sve ono što je američko i evropsko, a da je ovo naše seljačko i nikakvo, jer otkriva njihovo poreklo, od koga i beže. A, Njegoš je lepo rekao „Kojoj ovci svoje runo smeta, ondje nema ni ovce, ni runa”. Tako smo,
nažalost, postali opterećeni trčanjem za rejtingom. Pošto tada nisu bitni ni kultura, ni kvalitet, a ni posledice, jedino opravdanje jenovac, prinuđeni smo da podilazimo najnižem muzičkom ukusu. Spuštamo se daleko ispod nivoa nacionalne televizije, a time sami sebe toliko marginalizujemo, da drugi nemaju potrebe da riju po našoj kanti za đubre jer nikom ne pada na pamet da će neko poput nas baciti zlato u kantu za đubre – oštro kritikuje i svaki put kad pomisli da nema više snage da se bije sa vetrenjačama, priseti se reči Bore Dugića: „Neno, započela si misiju i sada ne možeš da odustaneš, jer mi stvarno mnogo toga lepog imamo da pokažemo Evropi i svetu”.
Ali, ova energična žena je uvek umela da se izbori za svoje stavove. Maturirala je u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, a diplomirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i to sa visokim prosekom. Planirala je da bude pozorišni kritičar. Sticajem okolnosti u tom trenutku raspisan je konkurs i na televiziji i u Narodnom pozorištu. Prijavila se na oba, i na oba bila primljena – bez urgencije. Ipak, opredelila se za televiziju. Tada je imala 25 godina, već bila udata i imala četvoro dece! Kad je to čula, njena prva šefica je pitala: „ Ko će da radi umesto nje kad ta žgadija bude bolesna?” Međutim, neki članovi komisije su joj tim pre dali glas.
– Moram da priznam da nisam nikakav genije. Samo sam imala sreću da su moji roditelji bili relativno mladi i mnogo su mi pomagali oko dece da bih mogla da radim na televiziji – iskrena je, ističući da je sreća i to što je došla u sredinu velikih ljudi koji su mlade snage primali raširenih ruku, a to su bili Miodrag Mališa Marinković, Vasa Popović, Novak Novak, Baronijan Vartkes, Lola Đukić, Srđan Barić…
Ustajali smo kad oni uđu. A oni su se prema nama ponašali kao prema sebi ravnima, zato što su bili svesni svojih vrednosti. Mališa je bio „glava” svega i on je pratio za šta svako od nas ima najviše smisla i bezrezervno nas podržavao u tome. Mnogo mi je žao što je potpuno zaboravljen. Ti ljudi su nam nesebično prenosili svoje znanje. Stalno su govorili:„Nemojte da se plašite, sve ćete naučiti.” Bili su u pravu, mada mi u početku nije izgledalo lako, sudeći po nerazumljivim rečima koje su izgovarali: zum, šveng, praktikabl… A, praktikabl je, recimo, sanduče na kojem nešto stoji – kaže,zvonko se smejući tim svojim prvim televizijskim koracima.
Kada se zaposlila, Nena je morala da prođe sve faze, od školskog, zabavnog i muzičkog do dramskog i filmskog programa, što je, priznaje, za nju predstavljalo stravu i užas. Vatreno krštenje doživela je na snimanju zabavne emisije „Obraz uz obraz”.
– Bilo je vreme godišnjih odmora i mene su odredili da radim u montaži. Cele noći nisam spavala. Sutradan na hodniku sretnem Jelenu Genčić, koja je bila zadužena da prati moj rad, i zamolim je da dođe da bude pored mene, da uskoči ako ustreba. Ali, onog momenta kad sam krenula, toliko sam se koncentrisala da sam zaboravila da je ona tu. Mislim da je to bacanje u vatru vrlo dobro. Tako se peče zanat, a ja sam imala veliku želju da učim i napredujem. Četiri kilograma sam oslabila kada sam radila prvu dramu od straha da nešto ne stane. Sanjala sam da vodim kamere naglas dajući instrukcije, a onda me muž probudi i zapreti: „Slušaj mala, ako nastaviš tako, ja ću tebe ispisati iz televizije”.Pamti ovo kao anegdotu.
Nenin privatni život odvijao se u gradskom miljeu starog Beograda. U istom kraju, samo deset kuća dalje od njene, rođen je i njen muž, ali se nisu poznavali sve do njene mature. Bio je četiri godine stariji, bavio se sportom i putovao, tako da su im putevi išli na različite strane.
– Kada smo se upoznali on je imao jednu veliku ljubav iz gimnazijskih dana, baš kao i ja. U jednom momentu, nešto je kliknulo i mi smo se sastavili. Udala sam se u 21. godini i ostali smo zajedno dok nas, pre 16 godina, njegova smrt nije rastavila. Takvu zajednicu muškarca i žene nikada nisam srela ni u životu, ni u literaturi, ni na filmu – otkriva koliko je obožavala svog supruga.
Dogovorili su se da imaju troje dece, ali kada su se rodile ćerke Nataša i Ivana, on je poželeo blizance, pa makar i devojčice. I Nena je stvarno rodila blizance, i to dečake! Bio je potpuno izbezumljen od radosti. Osamnaest godina kasnije, njihove sinove, Ivana i Miljana, zatekao je rat u kasarni na Vrhniki, u Sloveniji...
– Pošto su ranije pošli u školu, već su prethodno upisali fakultet. Moj muž im je savetovao da odlože vojsku, jer je početkom devedesetih već postalo mutno vreme. A ja izričita: „Taman posla!Služiće vojsku kad i njihova generacija.” Pozovemo ih da se dogovorimo i obojica se slože sa mnom. Tako sam ih ja direktno poslala u rat! To mi je bilo ogromno opterećenje, zato što sam mogla sve da izbegnem da sam bila popustljivija. Bogu hvala, posle dva meseca su izašli iz kasarne živi i zdravi i tako se okončala ta epizoda. Žensko srce je izdržalo, ali muško nije. Moj muž je tada doživeo infarkt i ubrzo umro u 59. godini – priča Nena, prikrivajući najdublje emocije.
Ivan je inženjer elektronskog dizajna, a Miljan pravnik,i sada i oni imaju po jednog sina. Mnogo joj je žao što njen muž nije doživeo da vidi unuke, među njima je razlika samo dva meseca. Stariji unuk nosi dedino ime i u aprilu je napunio pet godina. Kad se rodio, njena ćerka je napravila registarske tablice na kojima je pisalo Jovan Kunijević i zalepila na kolica! Mlađi, Nikolaj, napuniće pet sad u junu.
Od ćerki, koje su diplomirale na Medicinskom fakultetu, na odseku za stomatologiju, ima tri unuke. Mia je maturirala sa 16 godina, a u 21. je primljena na postdiplomske studije u Berlinu. Olga je druga godina Filološke gimnazije, a Ana prva godina Osme beogradske gimnazije. Unuci je zovu bajka, a zapravo su oni njena bajka.
Sinovi su sa porodicama šest godina proveli u Americi, a ćerke 11 godina u Španiji i na kraju su se svi vratili kući u Srbiju i svi žive u kući pod istim krovom.
– Imamo lep, veliki prostor, ali zajedno smo. Fantastično funkcionišemo. Ja mislim da je to suština. Mora da postoji jedno gnezdo iz koga poleću gotovi ptići. Moj životni moto je ljubav, smatram da je sve što je uspešno, zasniva se na ljubavi roditelja i dece, između muža i žene, braće i sestara, između posla i onog ko ga obavlja… – ističe.
I tako njen život teče dalje. Da bi stvar bila potpuno zaokružena, Nena je posle 40 godina srela svoju prvu ljubav, koja je bila platonska. Sada su ponovo zajedno, mada je mislila da ne postoji mogućnost da ikada više bude sa nekim, jer se s dušom rastala kada joj je muž umro.
– Da je bio drugi čovek u pitanju, ne bih ušla u vezu. S njim sam nastavila tamo gde smo nekad davno stali – kaže Nena Kunijević vragolasto.
Možda bi bilo ispravno da smo napisali Negosava Kunijević, jer to je njeno pravo ime kojim ju je oslovljavala mama kada je bila mnogo ljuta. Ali, tako je niko i ne zna.
-----------------------------------------------------
Cvećoman
– Ja sam cvećoman i moje dvorište je prepuno cveća. Imamo i splav na Savi koji se prepoznaje po tome što ima najviše cveća. Uz jedno drvo sam uspuzala ružu na kojoj ima 150 cvetova. Uživam, naravno, i u dobroj muzici. Filmove gotovo uopšte ne gledam, nemam nerava za tu količinu brutalnosti, prljavština, ubistava, spletki, mržnje… Dosta sam i putovala. Privatno sam prošla pola sveta, a sa emisijom „Leti, leti pesmo moja mila” petnaest godina sam svake nedelje bila na terenu od Subotice, do Leskovca, jer sam insistirala da se emisije snimaju u raskošnim zdanjima nastalim tokom vladavine dinastija Obrenovića i Karađorđevića i da tom prilikom izvođači imaju odeću i nakit kao dame i njihovi kavaljeri na dvorskim balovima i građanskim zabavama, kako bih, uz sve to bogatstvo tradicionalnih melodija, gledaocima prikazala i ogromnu zaostavštinu arhitekture Srbije i što vernije dočarala duh onog vremena.
-----------------------------------------------------
Mastilo u venama
O Neninom poreklu mogao bi se napisati roman. Deda po ocu bio je svešteno lice – stavroforprotojerej, a baka deo čuvene crnogorske porodice Oraovac. Njen otac, Đorđe Kešeljević, dvanaesto od trinaestoro dece, devet godina svog srednjoškolskog obrazovanja proveo je kao carski kadet u Petrogradu sve do Revolucije, kada je sa svojim starijim bratom Nikolom (koji je tamo završio medicinu i bio jedini srpski lekar čiju diplomu je potpisao čuveni profesor Ivan Pavlov) napustio Rusiju.
Nenina majka Olga potiče iz stare aristokratske crnogorske porodice, čiji se muški članovi spominju u „Gorskom vijencu”, a baka Julija maturirala je u Institutu carice ruske „Smolni”, zajedno sa srpskom kraljicom Zorkom, ćerkom kralja Nikole.
– Mojoj mami je to poreklo bilo izuzetno važno, a tati potpuno nebitno, pa se šalio kada se ona poseče da iz njenih vena teče mastilo – seća se Nena.
Pošto je baka umrla mlada, kada je imala 23 godine, deda koji je bio diplomata u Francuskoj, oženio se Francuskinjom i ona je podizala njenu majku i tetku.
– Tetka je do kraja živela u Francuskoj i do 1997. godine bila direktor u modnoj industriji. Nikad nije htela da se odrekne srpskog i primi francusko državljanstvo, iako je bila udata za Francuza. Mama je posle 18 godina prvi put ponovo došla u Srbiju da poseti dedu i babu, zaljubila se, udala i ostala tu. Iako je u Francusku otišla sa četiri godine, govorila je autentičan crnogorski. Meni je kao detetu to smetalo i stalno sam je ispravljala. Perfektno je govorila i francuski, pa sam uz nju i ja prvo naučila taj, pa onda srpski jezik. I sad, verujte, sanjam na francuskom – kaže Nena.
Neće reći da je tatu više volela, grize je savest kad to kaže, ali njen muž je uvek govorio: „Mojoj ženi možete da dirate koga hoćete, samo ne „antačibl”, a to je njen otac.
– Moj tata je bio izuzetno obrazovan čovek, pa je nastojao da to i meni usadi. Svake sedmicezadavao mi je naslov knjige koju je trebalo da pročitam, a onda smo nedeljom ujutru išli u šetnju do mlečnog restorana „Snežana” na Kalemegdanu da doručkujemo i da diskutujemo o toj knjizi. Vodio me je i na operu, u pozorište... S mojom decom činio je isto, ali oni nisu pristajali na te zadatke od nedelje, do nedelje, već je šetao sa njima i usput im pričao ko su bili ljudi po kojima su ulice, trgovi ili spomenici nasred Beograda dobili imena i na taj način se bavio njihovim obrazovanjem.
-----------------------------------------------------
Prsten za unuku
Kao devojčica, Nena je stalno „buljila” u prsten sa ametistom, koji je nosila jedna od njenih tetaka. Na dan kada je maturirala, tata joj je poklonio vernu kopiju tog prstena. Otišao je u sobu, doneo kutijicu i rekao: „Kad god u životu budeš htela da uradiš nešto za šta misliš da nije u redu, pogledaj ovaj prsten i pomisli šta bi rekao tata”.Poklonila ga je svojoj najstarijoj unuci Miji, kada je napunila 18 godina i rekla joj isto što i otac njoj.
