Izvor: Politika, 22.Dec.2014, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobeđuješ, gubiš, padaš, dižeš se…
Zbog poznatog džudiste 20 puta je intonirana naša himna na svetskim i evropskim šampionatima sveta. Inače je prvi počasni profesor na Fakultetu sporta i fizičke kulture i radi i kao televizijski reporter
Kada se kaže džudo mnogima je asocijacija Vuk Rašović, džudista koji 55 godina svakodnevno vežba, sparinguje sa tri puta mlađim partnerima, ide na takmičenja u konkurenciji majstora džuda i pobeđuje, iako je zagazio u osmu deceniju života.
– Do danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema nikoga ko je toliko vremena proveo, neprekidno, u borbi na visokom nivou. Po tome sam jedinstven u svetu. Kad bi se izvela računica koliko sam trenirao, pretrčao kilometara i podigao težine, što u teretu, što u ljudima, bilo bi za Ginisa – kaže Rašović dodajući da takmičenje za njega predstavlja zadovoljstvo, stalno savladavanje određenih izazova i usavršavanje sopstvene ličnosti.
– U svemu tome je najlepše što sam stalno sa mladim ljudima. Moji sportski drugovi sa kojima sam nerazdvojan mlađi su od mene i 50 godina. Teško da bih u nekoj drugoj disciplini mogao da ostvarim tako kvalitetan kontakt sa ljudima kao u sportu – kaže „nepobedivi ratnik tatamija”koji je u svojoj trećoj godini dopao tamnice.
Mali zatvorenik
Vuk Rašović je rođen gde i vladika Gavrilo (Dožić), u Vrujcima, u blizini manastira Morača, 20. decembra 1939. godine. Najstariji je od šestoro dece Branka i Dunje Rašović.
– Bile su mi tri i po godine kada sam sa majkom, tokom Drugog svetskog rata, nekoliko meseci bio u zloglasnom četničkom zatvoru u Kolašinu. Moja majka je pošteđena egzekucije zato što sam ja bio sa njom. Žene i decu su iz tamnice oslobodili Nemci, a pohapsili zatvorske čuvare, četnike, i poveli na streljanje zajedno sa partizanima. Otac i ujak su uspeli da pobegnu – seća se Rašović, koji poratni period pamti po danima i do detalja.
– U septembru 1945, sa pet godina i osam meseci, krenuo sam u školu u svom rodnom selu. Dva meseca, koliko sam išao u nju, bila su dovoljna da je zavolim zahvaljujući učitelju Vladimiru Dožiću, kasnije stručnjaku za sudsku medicinu, sinovcu patrijarha Gavrila. Već krajem novembra otac je odlučio da se kolonizujemo u vojvođansko selo Veprovac, u blizini Kule. Prethodni žitelji su bili poznati po gajenju svinja. Kada smo se uselili u napuštene nemačke kuće, bili smo u većini. Sa promenom stanovništva promenjen je i naziv sela u Kruščić, po narodnom heroju Vukmanu Kruščiću. Ćopićev roman „Osma ofanziva” je priča iz tog vremena u kojoj sam se i ja prepoznao. Za mene je, kao i za sve ostale, susret sa Vojvodinom, kućama koje smo dobili i sa novim standardom, bio civilizacijski šok. Tu smo živeli do 1948. Onda sam četvrti razred osnovne škole završio u Beogradu, u zgradi današnje Bogoslovije, koja je tada bila bolnica za decu sa kožnimoboljenjima iz cele Srbije. Ta mi je godina ostala upečatljiva u sećanju jer sam bio odvojen od mojih – priseća se Vuk.
– U takvim situacijama, odvojeni od porodica, dečaci su zauzimali pozicije kao u čoporu. Tako da sam morao i da se branim. Nisam dao na sebe. Škola mi je išla od ruke, pa sam brzo uspevao da se nametnem kao dobar đak. Tu sam naučio da igram šah. Od bolesti sam se izlečio, ali sam se u školskoj biblioteci „inficirao” čitanjem knjiga. U tom periodu, kada su svi ljudi pomalo pesnici, otkrio sam Jesenjina, a u prozi Šolohova. Na maturi sam kao najbolji đak dobio knjigu „Tihi Don”, radosti mojoj nije bilo kraja. Mada sam ga već bio pročitao, i to dva puta. U novembru 1950. napustili smo Vojvodinu. Majka to nikada nije prežalila. U Užičkoj Požegi sam završio drugi razred gimnazije, a mala matura je bila u Nikšiću – seća se džudista.
Vučica, Vukman i Vuk
Posebno poglavlje Vukovog života u vezi je sa Bijelim Poljem i „čoporom”.
– Bio sam šesti razred gimnazije kada je u školu došao moj rođak Vučica Radović, rođeni brat mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića. On nam je bio zaštita i uzor, iako stariji samo četiri godine. Zajedno sa mojim bratom od ujaka Vukmanom činili smo „čopor”: Vučica, Vukman i Vuk. Nas je Vučica organizovao da treniramo trčanje, vežbamo. Jednom je na meni izveo zahvat tako da sam poleteo kao ptica i našao se nekoliko metara od njega. Kasnije, kada sam ušao u tajne džuda, shvatio sam da je on na meni plasirao tehniku koja se zove „ukivaca”. Sam je došao do jednog od najefektnijih bacanja.
Posle maturegodinu dana je proveo kao nastavnik u osnovnoj školi u selu Prekobrđu, udaljenom 30 kilometara od rodne kuće. Bilo mu je 17 godina kada je stao za katedru kao nastavnik dabi svojima pomogao da kupe imanje koje im je bilo od životne važnosti, zbog izvora.
– Meni je ta godina bila izuzetna. Predavao sam istoriju, francuski jezik, krasnopis, fiskulturu i pevanje. To sa pevanjem bilo je smešno jer nisam uspevao da uhvatim ni melodiju pesme „Pod Lovćenom zeleni se trava”, ali smo pevali. Najlepša anegdota je u vezi sa istorijom. Inspektor je pitao učenika šta zna o Spartakovom ustanku i dečko kao iz puške preslika moju rečenicu: „Spartak je potkopao temelje Rimske imperije.” Inspektor, impresioniran rečenicom deteta, postavi mu potpitanje: „Kako to misliš? Je li uzeo kramp pa potkopao?”, dečak bez premišljanja potvrdi: „Jeste.”
Stigao je Vuk i na radnu akciju u Sloveniju, gradio je autoput „Bratstvo i jedinstvo” i zaradio značku udarnika.
– Mislim da nikada nisam u sportu uložio toliko napora kao tu, ali je to mladost, logorske vatre, devojke... – evocira Vuk uspomene.
Važna godina u životu velikog majstora džuda je 1958. Dolazak u Beograd.
– Toliko sam bio zaluđen za učenje da se podrazumevalo da nastavim školovanje, a Mašinski fakultet je bio cenjen. Godine 1959, jednog vikenda, na gradskoj plaži sreo sam čuvenog sportistu onog vremena Miroslava ČitakovićaĆiru, juniorskog prvaka u rvanju. Bio je za nas pojam, neverovatno okretan i brz. Organizovao je nadmetanja u kratkim sprintovima, plivanju, rvanju. Procenio je da sam talentovan za neki borilački sport. Sportsko društvo „Student”se oglasilo tih dana da pokreće školu džuda. Otišao sam iz radoznalosti i ostao 55 godina u belom kimonu. Moji prvi treneri Milan Zagorac i Predrag Kilijan pokazali su mi osnovne tehnike ove veštine. Jedva da su bili nešto stariji od mene, ali su bili predani tome što su radili – primećuje naš sagovornik, podsećajući da je prvo bavljenje džudom u Beogradu otpočelo 1953. Bila su samo dva kluba, „Partizan” i „Radnički”, i „Student” je bio treći.
Marljivo vežbanje je već posle nekoliko meseci dalo prve rezultate:
– Na šampionatu Srbije, od šest mečeva, dobio sam u četiri i osvojio peto mesto. Činjenica da sam izgubio od dvojice tada najboljih džudista Jugoslavije, Stojana Stojakovića i Mladena Vukomanovića, za moje trenere je bio znak da će od mene biti nešto. Prvi nastupi te opredele, ohrabre ili obeshrabre, a ja sam se vratio sa tog takmičenja skoro u ekstazi – prebira po sećanju.
Vukov marljiv rad je dao rezultate – osvojio je prvenstvo Srbije, postao studentski prvak SFRJ, a zatim u dva navrata prvak zemlje. Od međunarodnih takmičenja tu su zlatne medalje iz Splita 1966. i Zastroga 1973. godine... Mada to, po oceni tadašnjih čelnika, nije bilo dovoljno da bi učestvovao na olimpijskim igrama. Bio je prestar! „Zato što su brojali moje godine.”
Od hiljada mečeva veliki majstor je statistički samo dva posto izgubio. Sestra Olga Rašović takođe je trenirala i krajem šezdesetih dva puta bila prvakinja Jugoslavije u džudu.
– Šta je to što nas vezuje, neke dok su mladi, a mene ceo život? Džudo ti daje mogućnost da se izraziš kroz pokret, a poseban izazov džudo mečeva je što taj pokret izražavaš kroz osujećenje, kroz najveća moguća ometanja. U stalnoj sam potrazi za majstorstvom (potpuna sinhronizacija i harmoničnost pokreta gde se više njih sliva u jedan) – kaže vlasnik purpurnog pojasa deveti dan.
Hendikep što je relativno kasno počeo da trenira, u 20. godini, kada većina postiže rezultate, za Rašovića je postao prednost.
– Mislim da je tajna zanosa koji me ni danas nije napustio to što sam „kasno” krenuo i što sam znao da to nekako moram da nadoknadim. U mladosti se mnoge stvari „odžive” i dođe do promena oduševljenja i opredeljenja. Eto, ja sam napustio učenje. Ono što se nekima desilo u sportu, da su bili supertalentovani, a da posle nisu napravili ništa, to se meni desilo u školi. Došao sam do apsolventa i stao. Na neki način sam bio pošten prema sebi. Meni bi ta titula služila da kažem da imam i to, ali me u biti to nije zanimalo. Sve je moje interesovanje usmereno na sport. Mada sam izborom razočarao roditelje. Otac je patio što njegov Vuk nije general ili ministar, nešto veliko... Kasnije, kada se u nekoliko mahova uverio kako me ljudi prihvataju i kada me je video na „Dnevniku“ RTS-a, učinilo mu se da to nije bio promašaj – kaže prvi počasni profesor Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, počasni trener Evropske džudo unije, doživotni počasni predsednik Džudo saveza Srbije.
– Već posle dve-tri godine postao sam instruktor i vodio grupe. Dve godine sam stariji od jednog od učenika, dr Save Subotića, koji je veliko ime u medicini i sjajan čovek. Drugi važan čovek koji je kod mene napravio prve korake bio je akademik Petar Seferović, izuzetno talentovan, šalili smo se – da nije onako pogrešio mogao je da bude šampion sveta. Pevačica Snežana Đurišić je bila moja učenica i već u dečjem uzrastu pokazivala talenat i za muziku. Mada sam ja planirao da je pripremam za prvaka Evrope. Imala je veliki talenat, temperament, borbenost, ritam, sve. Nailazio sam na te situacije kada me oni koji imaju veliki talenat obaveste da se povlače – priseća se trener koji je nebrojeno učenika svih uzrasta uputio u tajne džuda. Neki od tih učenika su posle postali i državni prvaci. A on je punih 12 godina bio sportski direktor Džudo saveza Jugoslavije. Osnivač je tri kluba: „Mašinca”, „Voždovca” i „Trudbenika”. Danas je reporter na SOS kanalu gde vodi televizijsku emisiju „Džudo”. Ali bez takmičenja ne može.
– Opredeljenje Evropske i Svetske džudo federacije jeste da se maksimalno podrži takmičenje u disciplini takmičenja majstora – objašnjava Vuk dugu takmičarsku karijeru i činjenicu da je u Beču 2004. godine osvojio zlato posle četiri borbe koje su sve zajedno trajale manje od 60 sekundi. Pobede su često praćene ovacijama, kao poslednji put povodom osvajanja medalje „Šampion Češke”, pre dvadesetak dana. Malo je poznato da su upravo ova prvenstva među najmasovnijim, naturnirima se pojavi oko 1.000 takmičara, što predstavlja kulturu bavljenja sportom.
Rašović je dva puta stao pred matičara. Ćerka Dijana je akademski slikar, sin Branko je završio Fakultet za sport i fizičku kulturu i godinama je bio profesionalni trener u borilačkim sportovima i državni prvak. Mlađi sin Relja izučava borilačke veštine i nema takmičarskih ambicija. Supruga Milena je samo rekreativno u džudu i ume da Vuku bude sparing-partner.
– Od nas trojice ja sam najprivrženiji mečevima. Oni su provera moga rada. Odraz života. Pobeđuješ, gubiš, padaš, dižeš se i pokazuješ ko si – reči su Vuka Rašovića kome je juče bio 75. rođendan. Gotovo svi su mu poželeli purpurni pojas deseti dan koji imaju samo veliki majstori – oni koji su dosegli stotu.
Slavica Berić
-----------------------------------------
Nagrada za životno delo
Vuk Rašović je izveo celu jednu plejadu boraca.
– Vežbao sam zajedno sa takmičarima, najčešće istim intenzitetom. I nemilosrdno sparingovao. Uvek sam znao kada su spremni za podvige – kaže Rašović koji je za svoj trenerski poziv dobio i Nacionalno priznanje 2007. godine!
– Tada sam rekao: „Treninzi su moja molitva, sale za vežbanje moji hramovi, crveni dani u mom kalendaru su takmičarski. Ali moj život nije samo potraga za medaljama, već i za prijateljstvima. Pošto su prijateljstva bogatstvo, jedan sam od najbogatijih ljudi na svetu.”
-----------------------------------------
Legenda džuda iz Srbije
– Od kada sam u konkurenciji majstora džuda, osvojio sam 69 medalja, od toga 49 zlatnih, 12 srebrnih i osam bronzanih. Ni sa jednog takmičenja nisam se vratio bez medalje, 20 puta je svirana himna, 13 puta sam uzeo titulu prvaka sveta i sedam titula prvaka Evrope, tim povodima se intonira himna. Godine 2009. proglasili su me za „velikog šampiona”, a 2011. na prvenstvu sveta u Madridu predsednik Svetske džudo federacije Marijus Vizer uručio mi je najveće priznanje koje možda imaju tri čoveka na svetu. Na kolajni piše „Legendi džuda iz Srbije” – podseća Rašović.
-----------------------------------------
Vuk sa Vukom ide
Rašović je nedavno izgubio izuzetnog prijatelja s kojim je drugovao godinama i na koga i dalje misli bez prestanka. Telefonom bi se, kaže, čuli svakog jutra i večeri da protresu šta im se događalo tokom dana. Bio je to jedan od onih ljudi kome je mogao da bane kad je hteo na vrata, a kao i Rašović – džudo majstor veteran. Naravno, drugi Vuk je bio Bojović, direktor Zoološkog vrta u Beogradu.
objavljeno: 22.12.2014
