Izvor: Politika, 13.Jan.2012, 01:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobedi strah od ljudi!
Da bi dobile pomoć u udruženju „Herc”, osobe sa socijalnim fobijama i strahom od otvorenog prostora moraju prvo same sebi da pomognu
Nisam najbolje. Mnogo sam nervozan. Ali guram, šta ću, kaže Jovan (32), za koga je ovaj skup više od izlaska iz kuće. Kada je stigao na sastanak grupe za samopomoć, uradio je ono protiv čega se celo njegovo biće bori – susreo se sa ljudima.
Za Jovanovu grupu bliži se kraj tromesečnih susreta u beogradskom Udruženju za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podršku ljudima sa neurozom „Herc”. Oni koji pate od socijalnih fobija ili straha od otvorenog prostora – agorafobije sastaju se svakog petka, za okruglim stolom gde su svi jednaki i gde ih svaki put uvek neko pita: Kako si?
– Dobro sam. Nemam nikakvih simptoma. Stvarno ne znam šta mi je danas – kaže Tamara (37), koja pati od anksioznosti i napada panike. Čim uđe u prevoz, bude joj loše i hoće napolje, ali da bi došla do svoje grupe morala je da izdrži. Tako članovi sebi pomognu već time što su se naterali da uđu u prevoz i dođu među ljude.
Petoro njih redovno se sastaje i počinje rad tačno u minut. Isuviše su vremena već izgubili dok nisu prepoznali znakove fobije, dok su za paniku u masi ili prepunom tramvaju mislili da je infarkt, dok su ih u hitnoj pomoći lečili sedativima i dok konačno nisu otišli kod psihijatra.
– Nisam pila lekove i agorafobija mi se vratila. Sad me grize osećaj krivice – kaže Dragana (22), student sa dijagnozom socijalna fobija i depresija. Izbegava društvo i veruje da je uzrok svemu perfekcionizam i bojazan od greške.
Na njenom se licu smenjuju strah i smeh. Kao da ne želi da podigne pogled, ali opet zna da je među onima koji je razumeju.
– Ja sam prošla kroz to – kaže Larisa Despotović (38), voditeljka grupe koja je nekada patila od agorafobije ali se izlečila i danas pomaže drugima.
– Znam da je teško to što tražim jer vas to najviše i plaši: da izađete. Ali, lek je samo u izlaganju – dodaje Larisa koja razgovara sa članovima kao jedna od njih, kao neko ko o simptomima zna ne iz knjiga, već iz života. Godinama nije smela da izađe bez pratnje. Vrtelo joj se u glavi i srce bi joj jako udaralo kada bi morala da ode nekuda sama. Kada je na jednom forumu shvatila da ima mnogo ljudi koji među drugima drhte i osećaju slabost, rešila je da osnuje „Herc”. Veruje da je udruženje samo podrška i da ljudi sami sebi najbolje pomažu.
Dušica (25), apsolvent prava, ima utisak da će se ugušiti ako izađe iz stana, ali rešila je da strah udari pravo u glavu i zato makar jednom nedeljno obavezno ide u pozorište.
– Ne drži me mesto, hoću da pobegnem. Ali uporno sedim i gledam jer znam da mi je to vežba i da moram da se opirem sama sebi – kaže Dušica zbog čega je grupa zadirkuje: kako si krenula, toliko ćeš se osloboditi fobije od izlazaka i javnih nastupa da ćeš na kraju postati glumica.
Ona bi da postane advokat. Kada je svako od njih na panou uz pomoć slika iz magazina predstavljao sebe za pet do deset godina, Dušica je pokazala na uspešnu poslovnu ženu. Drugi su hteli da putuju, pišu kuvare ili imaju veliku porodicu. Niko nije hteo da stavi na pano neki simbol zdravlja jer podrazumevaju da je za ostvarenje njihovih snova neophodno da se prvo oslobode straha od drugih, od ulice, od života. Na tom putu „Herc” znači podršku. Ovde insistiraju da članovi osim što dolaze na sastanke moraju da odu i kod lekara po terapiju i posete psihijatra. I da shvate da je agorafobija kao loš brak.
– Ljudi znaju da on nije dobar za njih ali im je ipak draži od nečeg nepoznatog sa čime bi se suočili posle razvoda. Slično je i sa ostajanjem u četiri zida jer su oni ta poznata zona – objašnjava Larisa Despotović.
Posle dva sata, ona ispraća svoje članove u još jednu nedelju o kojoj će kasnije razgovarati, i u kojoj neko može doći u iskušenje da ne popije lekove, ne izađe iz kuće ili digne ruke od grupe. Larisa im kaže da ne krive sebe isuviše, ali da imaju u vidu njeno iskustvo.
– Moramo da se borimo. Ako mi sami ne pomognemo sebi, stalno ćemo zavisiti od drugih.
----------------------------------------------
Razgovor sa psihologom samo dobrovoljno
Klinički psiholog Marija Živković volontira u „Hercu”, gde se pomoć dobija besplatno, ali ne prisustvuje sastancima grupe. Ona ne želi da izgleda kao neko ko nadgleda članove ili deli zadatke jer bi time poremetila ideju grupe samopomoći, ali se njoj svako može obratiti za razgovor nasamo posle sastanka.
„Oni ovde prvi put pričaju sa nekim ko ih razume”, objašnjava Marija Živković.
Jelena Stevanović
objavljeno: 13.01.2012.
