Izvor: Glas javnosti, 17.Dec.2009, 10:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pismo iz Vionice
Donese juče ujutru poštar pismo. Koverat plav, preporučena pošiljka, pobojah se da se nisam negde ogrešio o državu ili narodnu vlast, pa stiglo da platim kaznu ili da idem na sud. Otvorim koverat još pred poštarom, ispade slika, na slici crkva. Unutra još dva lista hartije iscepljena iz đačke sveske, pomalo požutela - jedan na kvadratiće, drugi na linije. Rukopis na onim listovima lep, starinski...
Kroz sneg do prve pošte
Piše Rajko Sović, bivši šumar sa Golije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Upoznali smo se pre dve i po godine na njegovom terenu, u pustom selu Koliješnica, u sred velike šume, na vrhu planine, i jedan i drugi otplakali pred strašnom slikom praznog sela, napuštenih brvnara i isprobijanih drvenih krovova... Od tada, Rajko, čim se negde dohvati telefona, zove, pita kad ću opet gore, da se družimo, ima nešto da mi ispriča... Ja njega da pozovem - ne setim se nikad.
Putovalo pismo od Vionice do Užica ravno pet dana. Pita Rajko u pismu za zdravlje, za familiju... Onda piše dalje - završena crkva na Odvraćenici, valjalo bi objaviti u novinama. Zato je i poslao sliku. Verovatno on i slikao, pa fotografija ispala mutna, ali crkva se nazire. Ne znam samo kako li je uspeo i ko mu je razvio film i uradio fotografiju da bi mogao da mi pošalje. Ko zna po kome je slao fotoaparat u Ivanjicu i posle čekao da odozdo stignu fotografije. Još, pozadi slike napisao:“Crkva, Golija, od Rajka Sovića, 2009. godine“. Piše dalje Rajko - Todor Ivanović dao plac i vodu za crkvu, gradnju najviše pomogli Srboljub Ivanović i Prvoslav Minić iz Raške i Ratomir - Rato Filipović iz Novog Pazara. Srbo
Pantović sagradio česmu kraj crkve, Dane Pavlović poklonio zvono teško 200 kilograma i ugradio ga na zvonik. Radove izveo Niša Prgomelja iz Kovačeva kod Novog Pazara... Sve radove, od početka do kraja, vodio šumar Rajko Sović, osvećenje crkve biće 2010. godine, biće objavljeno preko sredstava javnog informisanja. Piše još i da je izgradnju crkve pomogla opština Ivanjica, sela Brusnik, Koritnik i druga, iz Koliješnice lično, nije niko, jer u tom selu više i nema živih, nego ostalo samo groblje, da je crkva na 1.640 metara nadmorske visine, na tromeđi Ivanjice, Raške i Novog Pazara. Još na kraju pisma napisao: „Puno te pozdravlja tvoj drug sa Golije, Rajko Sović, 32254 Vionica, Ivanjica“.
Nisam dobio pismo sa planine odavno. Od kako su počeli mejlovi i kompjuteri, nisam ni ja nikome napisao pismo. Neki se zbog toga, oni stariji prijatelji, i ljute. Vele, nemaran si, ovakav si i onakav si... Zato sam se Rajkovom pismu toliko i iznenadio i obradovao... Ne piše Rajko, a znam, Goliju ovih dana pritegao kijamet. Sneg preko kolena, pa sam samo mogao da ga zamislim kako preko planine, od svoje kolibice, sve kroz šumu gazi celac do pošte, kako bi predao pismo i napisao još preporuku... Pa još, kako kroz ogromne jelače pokrivene snegom huči gorski severac, a crnilo od olujnih oblaka nadnosi se nad Vionicu od Ivanjice, kako oštar sneg šiba Rajka, svaki čas mu skida šajkaču i baca u namete, a on kapu dohvata iz snega, otresa je o koleno i stavlja na glavu, priteže sve do iznad očiju...
Čovek, mačak, vuci i medvedi
Mogao sam sinoć, dok sam po peti put čitao i zagledao ona dva ispisana lista hartije, i da zamislim Rajka kako se u svojoj kolibici, neveštom rukom dva dana trudio da napiše ono pismo, da sastavi ko je sve i kako zidao crkvu, kako se, dok okolo po planini zavijaju vuci, nadnosi nad sto, preznojava nad pismom, pa trči do šporeta da tarne vatru... A znam njegovu kolibicu na planini. Okolo, kilometrima po svu zimu nema nikoga. Samo Rajko i Rajkov mačak i okolo kurjaci i medvedi. Istina, imao je Rajko do skora i starog „golfa dvojku“, posle ostao i bez njega... Pričao mi je pre dve godine, dok smo dokoni, pola dugog letnjeg dana sedeli na proplanku pod planinom, a meni suze išle na oči od smeha:
- Jednom, dođem iz Ivanjice, ostavim „golfa“ u brdu, dvesta koraka iznad kolibe... Povadim stvari, ono malo ljeba što sam kupio, neke salamčine i tako to.. Ponesem u kolibu, siđem dolje, otključam, sve u redu... Sjednem da ručam i samo što sam počeo, pogledam kroz prozor kolibe, niz livadu prolete jedan „golf“, isti moj... Začudim se, kud će ko „golfom“niz livadu, kad je dolje samo šuma i sajvani, neke potočine... Prespavam tu noć, ujutru, gore, kola mi nema. Siđem u šumu, kad, moj „golf“ zakucao se u jednu bukvu i skoro se prepolovio... - pričao mi Rajko, šegačio se, znam, sam sa sobom...
Sad, znam, od toga da ću i ja pisati pismo Rajku na Goliji - nema ništa. Odvikao sam se davno. Jedino, ako ovo pisanije izađe u novinama, iseći ću članak, spakovati u koverat i poslati Rajku u Vionicu. Znam da će se obradovati kad ugleda pismo, ali i da će se poštar pošteno namučiti dok kroz smetove dođe do njegove kolibe... Znam da će članak pročitati, saviti posle papir načetvoro, pa ga zadenuti za gredu svoje kolibice gde se, po običaju, čuvaju najvažnija dokumenta.
Uh, bre Zorane, ma kako ti to samo umes?
Ceo Glas vredi samo zbog tebe i tvojih pisanija.
Samo to sad i citam, ostalo je sve smuti pa prospi.
Ziv bio i dalje pisao na sto godina!
