Izvor: Politika, 29.Avg.2010, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisaća mašina
Istorija pisaćih mašina je relativno kratka, ali istovremeno izuzetno bogata i zanimljiva
Istorija pisaćih mašina je relativno kratka, ali istovremeno izuzetno bogata i zanimljiva. Prvi dokumenti o idejama za projektovanje potiču iz 1741. godine i potpisuje ih Englez Henri Mil. Oni nešto kasniji za temu su imali „pisaći cimbal”, a najpoznatiji model konstruisao je Francuz Pjer Karmijen. Njegova ideja bila je genijalna u jednostavnosti: kao što se muzika rađa iz cimbala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – putem udaraca malih čekića po žicama, isto tako mali čekići, snabdeveni štamparskim slovima poređanim ukrug, proizvode otiske slova.
Godine 1855. italijanski advokat Đuzepe Ravica iz Novare patentirao je „pisaći cimbal”, što je zapravo prva pisaća mašina ikada stvorena. Trebalo je čekati sve do 1873. da bi se napravila prava, industrijski proizvedena američka „remington”. Napisani tekst na ovoj pisaćoj mašini još uvek nije bio vidljiv i mogao se čitati tek kada se podigne valjak. Zahvaljujući konstruktoru V. Vagneru, godine 1896. na tržištu se pojavljuje pisaća mašina „andervud”, sa vidljivim tekstom.
U Italiji se prva industrijski proizvedena pisaća mašina pojavila 1908. godine, zahvaljujući industrijalcu Kamilu Olivetiju. Američki izumitelji Šoles i Giden su još 1890. izjavili kako se raduju što će žene sada moći da rade manje teške poslove da bi zaradile za život, što će moći da grade sopstvenu karijeru i lakše uđu u poslovni svet.
Godine 1881. u SAD je organizovan prvi kurs daktilografije (organizator je bilo Udruženje mladih hrišćanki), i na njemu je bilo osam polaznica. Već posle pet godina, sa raznih kurseva širom zemlje izašlo je oko 60.000 obučenih daktilografkinja!!!
Mlada, lepa, doterana devojka sedi nagnuta nad pisaćom mašinom i kuca, dok sredovečni, prosedi, elegantni muškarac stoji i diktira... Tu i takvu scenu proizvođači pisaćih mašina ili dizajneri poslovnih enterijera zdušno su koristili u reklamne svrhe gotovo tri četvrtine prošlog veka. Slična scena takođe je besomučno korišćena u holivudskim filmovima, gde je sekretarica uz svoju pisaću mašinu ili neodoljivo zavodljiva, sa neprimerenim dekolteom i otkrivenim kolenima, ili zakopčana do grla, ravna kao daska, sa cvikerima iza kojih su oči kojima ništa ne može da promakne.
Proizvođači pisaćih mašina, pored nadmetanja u pogledu konstrukcije i estetike, učinili su sve da ove budu mobilne, lako prenosive, da se mogu spakovati u koferče i odneti na bilo koje mesto van kancelarije.
Tako je „Olivetijeva” pisaća mašina „letera 22” postala ikona aktivnog novinarstva i nagovestila pojavu izveštača sa lica mesta.
Vremenom su tradicionalnu crnu boju, rezervisanu za jedan tako ozbiljan instrument kao što je pisaća mašina, zamenile druge boje. Portabl pisaće mašine, džepne, sa stenografskim dirkama, za zapisivanje muzike... sve te mehaničke sprave zatvorile su put lepom pisanju a otvorile vrata personalnom kompjuteru.
Mehanička sprava se oko 1975. godine pretvorila u elektronsku. Na staru pisaću mašinu danas jedino podseća tastatura koja je sastavni deo personalnog računara. Stare pisaće mašine su veoma retke i skupe, ali pravi kolekcionari su neumorni kada je u pitanju traganje za raritetima.
Radmila Milosavljević
marijana@ambijent.net
objavljeno: 30/08/2010
