Izvor: Politika, 24.Feb.2014, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pametne mašine zaglupljuju ljude
Znanje nikada nije bilo dostupnije zahvaljujući vebu, ali novo doba nosi i nove opasnosti poput brzog čitanja, užurbanog i nervoznog razmišljanja i površnog učenja. Uglavnom o dobrim i lošim stranama ovog fenomena debatuju sociolozi, psiholozi, naučni istraživači
Internet je danas glavni način komunikacije u svetu, pa je postao fenomen o čijim dobrim i lošim stranama debatuju sociolozi, psiholozi, naučni istraživači. Vrše se čak i eksperimenti i prati kroz kakve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krize prolazi zavisnik od društvenih mreža i ostalih internet sadržaja kada ostane sedam dana bez kompjutera ili mobilnog telefona. Jedno istraživanje je pokazalo da se 65 odsto eksperata iz oblasti komunikologije složilo da će do 2020. internet unaprediti sposobnosti čitanja, pisanja i uvećati znanje, dok je 32 odsto stručnjaka predviđa suprotno.
Jedan od „pesimista” je i Nikolas Kar, finalista Pulicerove nagrade, koji je napisao esej „Da li nas ’Gugl’ zaglupljuje”. Ovaj tekst objavljen u jednom naučnom časopisu izazvao je lavinu komentara i debata, a zatim je isti autor napisao i knjigu „Plitko”, sa podnaslovom „Kako internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo”, koja takođe ne prestaje da izaziva oprečna mišljenja.
Trenutna eksplozija digitalnih tehnologija ne samo da menja način na koji živimo i komuniciramo već brzo i temeljno menja naše umove, a krajnji ishod pretraživanja biće zaglupljivanje, tvrdi ovaj autor i dodaje da kada odlazimo na veb ulazimo u okruženje koje promoviše brzo čitanje, užurbano i nervozno razmišljanje i površno učenje. Nasuprot njemu, „internet entuzijasti” ističu da veb donosi mnoštvo prednosti i da je svaka nova medijska „revolucija” imala svoje protivnike, ali da se promene ne mogu zaustaviti. Tako je bilo i kada je izmišljeno pismo, uzbuna je nastala i kada je Gutenberg izmislio štampariju, a bilo je skeptika i kada se pojavila televizija. Neistomišljenici Nikolasa Kara tvrde da nije internet ugrozio ili smanjio čitanje romana i velike literature jednog Tolstoja ili Stendala, već je to pre njega već učinila televizija. Oni idu i dalje od toga i tvrde da i veliki romani nude ograničeno znanje. Knjige jesu zaslužne za uzdizanje naše kulture, ali su istovremeno zaslužne za potcenjivanje i zanemarivanje drugih, prirodnih načina učenja – kroz usmenu interakciju unutar grupe.
Bojan Stojanović iz izdavačke kuće „Heliks” dobro je upućen u sva previranja koja traju među komunikolozima o budućnosti veba i digitalnih tehnologija na naše umove.
– Promene su zaista brze i dramatične, a posebno treba biti na oprezu kada je mlađa generacija u pitanju. Oni stariji koji su prošli klasičan školski način obrazovanja i koji su navikli da znanje stiču iz štampanih knjiga i članaka lakše će se izboriti sa izazovima digitalnog doba. Mladi koji su odrastali sa internetom teže umeju da prepoznaju sve njegove zamke, pa često sve prihvataju zdravo za gotovo – ističe Stojanović i dodaje:
– Pristup znanju nikada nije bio lakši nego u ovo naše vreme zahvaljujući, pre svega, „Guglu”. Ljudi se pitaju kako je uopšte bilo moguće funkcionisati bez interneta, ali mlađa generacija ima previše veliko poverenje u sajtove koje pretražuje i ima problem da prepozna koliko je nešto pouzdano zbog velike količine informacija – kaže naš sagovornik.
Kao što je nekada vladala pop-kultura, danas ovo doba možemo nazvati kulturom digitalnih medija. Digitalno doba donelo je i nove navike: ljudi ne žele previše da se naprežu, hoće da tekstovi budu što kraći, da se ne upuštaju previše, da ne naprežu mozak. S jedne strane, znanje nikada nije bilo dostupnije, a sa druge, prema mnogim pokazateljima, obrazovanje je u padu.
– Možda bi trebalo u školske sisteme uvesti obrazovanje učenika kako da pronađu određene informacija na „Guglu”, kao da koriste „Vikpediju”, kako da potraže pouzdane informacije. U bliskoj budućnosti verovatno će i udžbenici biti u digitalnom obliku, učenici će u škole nositi tablete, jer štampani udžbenici sve brže zastarevaju – predviđa Stojanović.
Kako se vreme danas deli na ono pre i posle interneta, nije zgoreg podsetiti da su u Srbiji računari počeli masovnije da se koriste u drugoj polovini devedesetih godina, a prvi internet provajder pojavio se 1996 godine. Nešto kasnije je stigao je i „Gugl”, pa „skajp”, koji se pojavio mnogo brže nego što su to i futuristi predviđali. Novi značajan korak su društvene mreže, „Fejsbuk” i „Tviter”, tako da danas praktično nijedan mlađi korisnik nije bez svog profila na internetu.
Pametni – „smart” – mobilni telefoni od stotinak grama nisu se mogli zamisliti ni u najsmelijim futurističkim predviđanjima iz osamdesetih godina prošlog veka, a danas mlada generacija ne može da zamisli kako su se u to vreme mladi okupljali i povezivali međusobno.
– Nema odgovara šta će se dogoditi u budućnosti. Istorija se događa pred našim očima. Sigurno je samo da se točak istorije ne može vratiti unazad, ali, koristeći sve prednosti, moramo biti neprestano svesni i negativnih strana napretka – zaključuje Bojan Stojanović.
Dragoljub Stevanović
-----------------------------------------------------------------------------------
Srbi na globalnoj mreži
Informacija za nauk i zanimaciju
Naša zemlja je po broju računara iznad proseka Evropske unije, ali je prema procentu korisnika interneta ispod drugih balkanskih država
Iako se u Srbiji, kako svedoče podaci Republičkog zavoda za statistiku, svake godine povećava broj priključaka na internet, osoba koje aktivno, svakodnevno koriste računar, kao i onih koje su deo društvenih mreža, više od trećine naših zemljaka nikada nije selo za kompjuter, a 40 odsto ga nikada nije upotrebilo za pretragu podataka! „Globalna mreža” kod nas najčešće služi za razmenu elektronske pošte i za čitanje onlajn novina (oko 70 odsto), kao i za učešće na „Fejsbuku” i „Tviteru” (68 odsto), dok je učešće na profesionalnim mrežama ispod 18 odsto – takoreći simbolično.
Prosečan korisnik interneta ima između 18 i 39 godina (pri čemu je 27 odsto studenata, a ostali su uglavnom zaposleni prosečnih mesečnih primanja do 35.000 dinara), na „mreži” provodi više od tri sata dnevno, a velika većina (88 odsto) živi u gradu, pokazalo je istraživanje Centra za razvoj interneta sprovedeno 2012. godine.
I dok ovaj potonji podatak svedoči o dubokom „tehnološkom jazu” između grada i sela, oni prethodni pokazuju da su Srbi, za divno čudo, po korišćenju računara ne samo ispred drugih naroda na Balkanu, već i ispred Evropske unije (60 odsto korisnika). Prema pristupu internetu smo, međutim, iza žitelja BiH (45. u svetu), Makedonije (49. u svetu), Hrvatske (na 50. mestu), Crne Gore (58), Grčke (59), Bugarske (62) pa i Albanije (65). Mi smo, prema izveštaju Međunarodne radiodifuzne komisije, na 75. mestu, a iza nas je Turska na 83. mestu.
Vikimedija Srbije
Ipak, ima nešto po čemu se naša internet zajednica ističe i u regionu i u svetu, i na šta možemo biti veoma ponosni, a to je – Vikimedija Srbije. Reč je o nestranačkom i neprofitnom udruženju, koje je registrovano u Srbiji na Sretenje 2003. godine kao jedini zvanični ogranak međunarodne Zadužbine Vikimedija (peti po veličini u svetu, iza Nemačke, Francuske, Italije i Poljske), najpoznatije po svom projektu slobodne enciklopedije na internetu – Vikipedije.
Ciljevi Vikimedije su promocija i podržavanje stvaranja, sakupljanja i umnožavanja slobodnog sadržaja na srpskom jeziku isključivo na neprofitan način, kako bi svi ljudi imali jednak pristup znanju i obrazovanju. Osim Vikipedije, ova zadužbina održava i druge višejezičke projekte: Vikivesti, Vikirečnik, Vikiknjige, Vikizvornik, Vikicitat, Vikiverzitet i Vikimedijinu ostavu.
U sedištu Vikimedije Srbije, u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra, mala ekipa i ove godine je na Dan državnosti obeležila godišnjicu svog udruženja, uz podsećanje na početke.
– Tog 15. februara 2005. godine prvi put smo se Goran Obradović i ja „uživo” sastali, posle dve godine rada na Vikipediji na srpskom, rešeni da se sa ostalim saradnicima organizujemo kao pravo udruženje. Ti rani susreti su se uglavnom svodili na druženje i maštanje o tome šta bismo sve mogli da uradimo... a onda smo postali (u to vreme najmanji) ogranak Vikimedije i dobili od nje i od ovdašnjih donatora novac za svoje projekte. Sada raspolažemo sumom od 100.000 dolara, imamo osmočlani Upravni odbor (koji, prema pravilima Zadužbine, radi volonterski) i stotinak saradnika dobrovoljaca – kaže Miloš Rančić, jedan od suosnivača Vikimedije Srbije i njen nekadašnji predsednik.
Projekti za znanje, kulturu i obrazovanje
Sadašnji predsednik Filip Maljković navodi najvažnije projekte koje su dosad sproveli (lane ih je bilo deset, u 2014. je planirano 20). „Gde je Srbija u društvu znanja?” pokrenut je 2011. godine i podstaknut praksom nepravilnog ograničavanja zakonski slobodnih ili otvorenih sadržaja, kojom se protivpravno sputava širenje znanja. Istraživanje sprovedeno za tu priliku pokazalo je da raspoloživost veb-sadržaja najviših nacionalnih institucija nije transparentna ni u skladu s međunarodnim i nacionalnim propisima o ljudskim i autorskim pravima (neki od sadržaja su stavljeni pod zaštitu –kopirajt – iako su zakonski eksplicitno isključeni iz te zaštite).
Među ostalim započetim projektima pomenimo „Viki voli nauku” i „Viki gimnazijalca”, na kojima će se još više angažovati u narednom periodu, kao i najavljeni „Prvi svetski rat – sto godina posle”.
Naročitu popularnost u našoj javnosti imao je projekat Vikimedije u kojem je Srbija prvi put učestvovala 2012. godine: veliki međunarodni foto-konkurs „Viki voli spomenike”. U svetsko finale se plasiralo 10 autorskih fotografija nepokretnih kulturnih dobara Srbije pod „Creative Commons” slobodnom licencom na Vikimedijinu multimedijalnu ostavu. To znači, objašnjava Mile Kiš, izvršni direktor Vikimedije Srbije, da je svako njihovo korišćenje slobodno i besplatno, pod uslovom da se navedu autor i izvor.
– Za dve godine stiglo nam je 10.000 fotografija spomenika kulture, a na konkurs na svetskom nivou oko 400.000 iz 33 zemlje, što ga je učinilo najvećim međunarodnim foto-konkursom svih vremena. Rekord je premašen treći put zaredom, i sva tri puta je uvršćen u Ginisovu knjigu rekorda. Srbija se sa skoro 3.800 fotografija našla na 22. mestu – navode naši sagovornici, „jezgro” Vikimedije. Pored Kiša, Rančića i Maljkovića, to su i Ivana Madžarević, menadžer projekata, zatim Branislav Jovanović, Ivan Matejić, Jelena Prodanović, Tanda Rastić i Miroslav Loci.
Većina su informatičari (ali ne svi) i uz ovaj dobrovoljni posao imaju i onaj „pravi” od kojeg žive. Vikimedija Srbije, naime, ima samo dva stalno zaposlena. U odnosu na nemački ogranak, sa 60 ljudi na platnoj listi, ili sa Zadužbinom Vikimedija, u kojoj ih radi 150, a naročito s obzirom na ambiciozne planove koje najavljuje mladi srpski tim „vikimedijanaca”, čini se da je broj skroman. Zato nas neće začuditi ako dogodine na Sretenje u njihovoj kancelariji zateknemo i neka nova lica.
-----------------------------------------------------------------------------------
Vikipedija na srpskom jeziku
Vikipedija je najveća i najsavremenija – a besplatna – enciklopedija u istoriji čovečanstva, sa najbržim rastom. Započeta u januaru 2001, trenutno ima preko sedamnaest miliona članaka na preko 280 jezika, i oko 500 miliona pregleda dnevno, što je čini petim najposećenijim sajtom na Internetu. Vikipedija na srpskom ima preko 500.000 pregleda dnevno, što je čini osmim najposećenijim sajtom u Srbiji. Do sto pedeset hiljada članaka, što po količini teksta odgovara korpusu od šezdeset odštampanih enciklopedijskih tomova, stigla je zahvaljujući sedmogodišnjem radu više hiljada svojih urednika. Ima od 1.000 do 1.500 izmena dnevno, a među najvrednijim saradnicima su studenti, koji široj zajednici stavljaju na uvid i raspolaganje svoje stručne radove i eseje. Svi dokumenti u Vikipediji su zaštićeni licencom za slobodnu dokumentaciju GNU i svako ih može menjati.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 24.02.2014.
