Izvor: S media, 04.Mar.2010, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Padobranac početnik
Padobranstvom sam počeo da se bavim iz potpuno idiotskih razloga. Najjači muškarac u odeljenju moje srednje škole je pričao kako se upisao u klub u Zemunu, kako će kurs i treninzi trajati par meseci, i da će skokovi biti organizovani nakon toga. Pošto sam u tom periodu mladosti bio prilično frustriran, odlazak u padobranski klub mi je bio odličan način da dokažem sebi da sam pravi muškarac. Ništa nije moglo da me zadrži u rešenosti da postanem padobranac, i na taj način dokažem >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << sebi i drugima koliko vredim.
Kurs se sastojao iz teoretskih časova jednom nedeljno u Zemunu, i subotnjim i nedeljnim napornim treninzima na aerodromu u Padinskoj skeli ( pakovanje padobrana me je pogotovo nerviralo). Ni jedno ni drugo mi nije išlo baš sjajno, ali nekako sam gurao. Najviše što mi je smetalo je što su među nas tridesetak bile samo dve devojke.Dakle, pravi muški sport, nemaš koga da simpatišeš na časovima. Inače, kurs je trajao sve vreme proleća, i leto je bilo rezervisano za skokove. Na jedvite jade sam nagovorio očajne roditelje da potpišu i daju dozvolu za moje skokove (bio sam maloletan ). Molili su me da odustanem, ali ja nisam popuštao. Moram i moram, rešio sam i gotovo. Skokovi su zbog nekih problema sa iznajmljivanjem aviona u Padinskoj skeli, premešteni na aerodrom u Paraćinu. Pokupili smo se u sred julskih vrućinština, u autobus, i pravac Paraćin. Ideja je bila da u tih 4-5 dana skočimo desetak puta na “školski” početnički način. To je podrazumevalo da je gurtna padobrana (čini mi se da se zvao popularno “osmica”) povezana sa sajlom u avionu, i da tri sekunde nakon skoka, ta se gurtna otkači, i padobran se sam otvara. Naravno da onako sluđeni i uplašeni kao početnici ne bi mogli sami da otvaramo padobran. Nikada neću zaboraviti sve vezano za taj prvi skok.
Sećam se da sam u avionu, dok smo leteli, onako natovaren sa dva “ranca” (glavni i rezervni padobran) i u debeloj trenerci i čizmama, razmišljao o tome kako sam trebao da poslušam roditelje. Sve mi se mantalo u glavi, pomislio sam da sam budala što sam se upustio u sve ovo, jer ću sigurno izgubiti život. Već sam se pomirio sa sudbinom, a bilo bi sramota da odustanem i da pred samim sobom i pred drugima ispadnem kukavica. Međutim, taj prvi skok je ipak nekako srećno prošao, a. osećaj je, naravno, bio fascinantan. Sećam se da smo se nas nekoliko drali i dovikivali dok smo se paralelno lagano spuštali na zemlju. Sve je izgledalo nestvarno, kao nešto što ne može da se poredi ni sa čim. Nešto kao prvi seks, u stvari mnogo bolje, jer je prvi seks uglavnom očajan. Skočio sam sledećih dana još pet puta, i ranije pre svih otišao za Beograd. Moja prva devojka me je ostavila preko telefona i to je bio dovoljan razlog da onako tužan što pre odem kući. Više nikada u životu se nisam bavio padobranstvom, više nikada u stvari nisam skakao.
I nije mi ni žao, uspeo sam ono što sam želeo. Neke stvari sam tada sebi dokazao, a i skočio sam iz aviona. I to šest puta! Lepo i nezaboravno iskustvo.
Izvor: S media - autor : Bratislav Nikolić
.jpg)
