Izvor: Glas javnosti, 09.Jan.2009, 07:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Otvara i privatno groblje

Neko pre, neko kasnije, ali kada je čoveku zapisano i kada mu dođe vakat, bar u Čačku i okolini, onda je tu Pero Marić (55) koji je prvi u našoj zemlji, a tvrdi i na Balkanu, pa čak i u Evropi otvorio robnu kuću opreme za sahrane i svega drugog što, po običaju, prati taj tužni trenutak. Mnogi se mršte i na samu pomisao na radnje za prodaju pogrebne opreme, ali Pero je ubeđen da je posao koji je on razvio, zapravo, veoma human posao i velika pomoć onima koji žele da dostojanstveno isprate >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na onaj svet svoje najmilije, a posebno u današnje vreme kada su naslednici često daleko od svojih roditelja i kojima je potrebni vise dani da stignu i organizuju sahranu.

- Sve je počelo pre 16 godina kada sam radio kao činovnik u čačanskom sudu i tada sam, kao aktivni sindikalac, bio zadužen, između ostalog, i za pomoć kada su u pitanju ovakve stvari. Tada sam shvatio da je pogrebna oprema dobar biznis i rešio sam da razvijam ovaj posao, ali na jedan mnogo drugačiji način. U posao sam ušao tako što sam prvog dana u radnji imao tri sanduka i sva sam tri prodao u jednom danu, a sledećih šest sam pozajmio od nekog Srećka Marića iz Ivanjice i tako je posao krenuo sve dok nisam došao na ideju da otvorim jedinstvenu robnu kuću u svetu.

Robna kuća kao i svaka druga, ali roba u njoj pomalo izaziva jezu, bar u početku razgledanja.

- Ma, sve je to život i posao o kojem mora stalno da se razmišlja. Eto, u početku mi se desio slučaj da su neki ljudi iz Australije imali smrtni slučaj u porodici. LJudi stigli sa puta, u žalosti, hoće da sve bude po običaju, a niti koga znaju, niti znaju mnogo o običajima te im se ja ponudim da im sve to organizujem - od pogrebne opreme i popa, do jela, pića i muzike. Jeste tužan povod, ali ljudi su bili zadovoljni što su sve obavili kako treba i dolikuje, a ja još zadovoljniji jer sam od tog slučaja počeo da nudim kompletnu uslugu i to je narod veoma brzo prihvatio. Eto, sve što je nekada bio veliki posao i velika jurnjava za porodicu, sve sam objedinio na jednom mestu - imam svoju proizvodnju sveća, rušnica, krstača i piramida, nudim 104 vrste sanduka, štampam umrlice, obezbeđujem sveštenika, godišnje za ovakve prilike proizvedem 10 tona kolača, imam organizovanu pripremu svih posnih i mrsnih jela, nekoliko vozila koja služe isključivo za ovakve prilike, nekoliko konobara za služenje u kućama pokojnika i na grobljima, tri trubačka orkestra, imam svoje grobare jer je u selima više nema ko da iskopa raku... ma, ponuda je kompletna i o svemu tome brine na desetine ljudi koji žive od ovog posla.

Sve što se nalazi u robnoj kući Pere Marića, naravno, namenjeno je onima koji „odlaze“, ali Pero se dosetio kako da mu robnu kuću posete i oni koji su još uvek i te kako vitalni.

- Vremena su čudna tako da ima veliki broj ljudi, i sve ih je više, mahom penzionera, koji bi za života da reše sve što je potrebno i da na onaj svet odu po dogovoru, odnosno ugovoru koji sklapam s njima. Nekako, ili nemaju nikoga ko bi se pobrinuo za njihovu sahranu, ili nemaju poverenja u one koji za njima ostaju. Potpišemo ugovor u kojem je precizirano sve do najsitnijih detalja, do maramica, šminke, boje košulje, parfema, tipa i boje sanduka, muzike, spomenika.. oni to plaćaju u mesečnim ratama i tako su mirni. Jedina obaveza u ovim slučajevima je da porodica javi da je taj i taj preminuo, a sve ostalo je unapred plaćeno i biće ispoštovano do poslednjeg slova iz ugovora. Ovakvih slučajeva je sve više u zemlji, ali je za potpisivanje ugovora sve više zainteresovanih naših ljudi koji žive u inostranstvu - objašnjava Pero Marić.

Znajući podatak da je Srbija četvrta zemlja u svetu po prosečnoj starosti stanovnika, onda je razumljivo što je biznis Pere Marića u ekspanziji, ali Pero razmišlja i o daljim ulaganjima u posao.

- Već sam priveo kraju planove za osnivanje prvog privatnog groblja u Čačku i ono će se nalaziti u LJubiću i biće uređeno do perfekcije.

ODABRAO I ŠAJKAČU

Jedan od Perovih komintenata je i penzioner Velimir Ostojić (85), koji je došao u robnu kuću da ugovorom reguliše sve što je potrebno za odlazak na onaj svet, naravno, kada bude vreme za to.

- Još ne mislim da mrem, ali da na vreme sve obavim. Eto, sve sam dogovorio i sve sam izabrao po svojoj želji, čak i šajkaču, i to sve za 13.000 u ratama. Do mojih ukućana je jedino da Peri Mariću jave da je došlo vreme i da me ožale kao čoveka. Eto!

Nastavak na Glas javnosti...