Izvor: Glas javnosti, 11.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osvetio se preko novina za šišanja
Milić Jakovljević Marinac (81), ili Milićaš, i Dragoslav Blagojević (82), zvani Beli Žicar, svojevremeno veliki milanovački boemi, druguju još od završetka Drugog svetskog rata. Milić je bio partizan, a posle rata je neko vreme radio kao milicioner u ondašnjoj Narodnoj miliciji, a Beli Žicar je u ratu bio četnik, pa je kao „pogorelac“ nakon rata često hapšen bez ikakvog razloga. Jedan od onih koji su ga hapsili, ali i spasavali od ozbiljnije torture bio je i njegov drug i prijatelj >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Milić Marinac.
- Ma, niti sam ja bio neki četnik, niti je Milić Marinac bio neki partizan, ali takva su vremena bila.
Eto, samo dođu udbaši, izvedu me iz kafane, privedu me i ostave u nekoj prostoriji. Niti me ko šta pita, niti ja šta pričam, nego samo dođu sa mašinicom za šišanje i naprave mi putaču preko glave i puste me. Ja sa novom milicajskom frizurom pravo u kafanu gde su zbijali šale na moj račun. Drugi put se ja napio sa Milićem i pevao četničku pesmu, ali nisam je ni dovršio, a već me uhapsiše. Udbaši me ispituju da li sam pevao tu i tu pesmu, a ja sve poričem pozivajući se na Milića. I stvarno, u neko doba oni pozovu Milića i ovaj im kaže da je dojava bila lažna i da sam ja, zapravo, pevao pesmu „Ide Tito preko Romanije“. Mada, jes’ me spasavao, ali sam stalno sumnjao da mi on smešta ta šišanja i hapšenja - priča bivši četnik Beli Žicar kome Milić Jakovljević, „pamti“ to što je ovaj odbio da kao telefonista u pošti prisluškuje i prijavljuje Udbi sumnjive razgovore.
Ipak, jednom prilikom Milić Jakovljević se grdno zamerio Belom Žicaru koji se tada zarekao se da će mu se osvetiti kad-tad.
- Jedne kockarske noći posvađamo se Milić i ja oko toga da li ima Boga. Ja kažem da ima, a Milić mi opali šamar i kaže da nema. Potom ja kažem da nema, a Milić mi ponovo zategne šamar uz obrazloženje da je on narodna vlast, a da sam ja reakcija i da on odlučuje da li ima, ili nema Boga. Ma, nisu bili neki šamari, ali tada sam se zakleo da ću mu kad - tad i bilo kako, vratiti dug. Prvo sam javno rekao da ću posaditi bagrem i da ću, kada dovoljno poraste, obesiti Milića, ali me je to odavno prošlo. E, zato sam nedavno smislio nešto drugo.
Pre izvesnog vremena zamolio je Milić Jakovljević ranoranioca Belog Žicara da mu ujutru kupi novine koji Milić redovno čita, što je Beli Žicar jedva dočekao.
- Jes’ bilo tako. Jedno deset dana čitam Glas javnosti i Kurir i sve nešto mislim da sa mnom nešto nije u redu. Naslovne ispravne, datum ispravan, ali ja čitao vesti od prošle godine. Džukela mi kupovala novine svako jutro, ali u naslovne strane, ubacivao bajate strane iz prošle godine. U početku nisam ni primećivao, ali se posle nešto zabrinuh kako to da čitam nešto što nema veze sa trenutnom situacijom, a sve mi se činilo i da sam sve to već davno pročitao, i rešim da se požalim baš Belom Žicaru, a on je, majku mu reakcionarsku, jedva dočekao i već razglasio po gradu da sam poludeo jer ne znam više šta čitam i kako mi se osvetio za šišanja i šamarčiće od pre šeset godina - priznaje poraz Milić Marinac.
Inače, Milić Marinac i Beli Žicar su nerazdvojni prijatelji, po ranijim švalerskim vezama su se, kažu, i okumili, koji kada su zajedno jedan drugog oslovljavaju sa „bando reakcionarska“, „komunjaro“, „džukelo“, „starkeljo“..., ali kada nisu zajedno, onda nije baš uputno o onom drugom reći nešto rđavo.
