Izvor: Glas javnosti, 30.Jul.2009, 07:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osuđena na život!
Osuđena na život i tugu do groba, posle jedne od najvećih ratnih tragedija zabeleženih za rata u Bosni, Dobrila Bjelaković (63) iz Rogatice punih 17 godina ne skida crninu, ispisujući svojim životom dramu kojoj nema kraja i koja će biti okončana tek onog dana kada se i sama preseli svojima, gore na nebesa.
Od sina Slaviše, rođenog 1965. godine, ćerke Sonje (1973 - 1992) i supruga Radenka (1939 - 1992) Dobrili su ostale tek uspomene, stare fotografije i naslovi iz novina, još >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << od onih dana kada se crna sudbina svom silom obrušila na njenu porodicu. Kada su, jedno za drugim, otišli prvo Slaviša, a potom i Sonja i Radenko, a ona ostala sama, za ceo život. Među njima i jedan požuteli novinski list, na njemu veliki naslov „Dobrila je ostala sama“.
- Crn je meni život bez njih, zato i nosim crninu i neću je skidati sve dok ne odem njima - zavapi Dobrila u svom stančiću u Rogatici, prepunom uspomena, u kom, iz svakog kutka, na svakom koraku, izvire teška tuga.
Povratak u Rogaticu
Desetak godina posle tragedije Dobrila je živela u opštinskom stančiću... Posle je iz tog stana morala da izađe... Jedna strana humanitarna organizacija finansirala je, u međuvremenu, izgradnju kuće na temeljima stare, spaljene 1992. godine. Dobrila posle nije mogla ni u toj kući... Prodala je i kupila stan u Rogatici, u kom i danas živi.
Tuga do groba
I svake večeri, pred spavanje, Dobrila tim slikama, Sonjinim haljinama, Slavišinom maturskom odelu, ispriča gde je tog dana bila, kako je provela dan, koga je srela, šta je s kim popričala...
- Od kako mi ih zločinci uzeše, ja živim za njihove rođendane, za našu krsnu slavu Aranđelovdan, za uspomene, sećanje na divne dane kad smo bili zajedno... To je moj život, ja drugog nemam! Retko mi ko dolazi, ni ja ne idem daleko od njih, obično do crkve i manastira, tamo sam im najbliža... Ponekad ih sanjam, onomad Sonju, veli mi - „lepo mi je majko, ali nemam tebe“ - prepričava Dobrila svoj život, svoj jad i tugu, u kojoj su svaki dan, svako jutro i svako veče isti...
Slave joj je, kaže, stradao 24. juna 1992. godine. Bio ljudina. Tog dana muslimani im najpre zapalili kuću, malo dalje, poubijali neke ljude. Slave izvlačio ranjene. Posle, vratio se da vidi zgarište i tu, pred kućom, naleteo na minu.
- Istog dana raniše Radenka... U bolničkoj postelji saznao je da Slava više nema. Dva meseca kasnije, na Veliku Gospojinu, Radojko, Sonja i ja krenuli smo kolima od Borika prema Rogatici... Odjednom, sasuše rafali preko kola, Radojko klonu na volan, Sonja pozadi jauknu i samo prošapta - „mama, raniše me...“ Posle, kad sam se probudila, njih dvoje su bili mrtvi, ja živa, okolo naši borci, a Romanija se okolo orila od jauka... Posle se i na sahrani Romanija orila od jauka, ali, sve džaba, ja ostah sama - priča Dobrila.
Zašto samo Srbima sude
Priča, a samo povremeno zastane, pa pita - „a što samo Srbima sude za zločine?“
- Ja znam ko je ubio moju Sonju i mog Radojka, zna to čitava Rogatica, al ‘ šta vredi. Eno ubica, slobodno se šetaju po Sarajevu. Ja znam da meni sud neće vratiti moje, ali neka rade pošteno - kaže jetko.
Posle tragedije, priča Dobrila, krenuli su, jedan za drugim, dani bez sna, bez života...
- U početku dolazili ljudi, pitali treba li mi nešto, pomagali oko spomenika... Posle, kad je prošla godišnjica, nestalo svih... E, tada sam shvatila da sam ostala sama... Retko kad mi ko danas pokuca na vrata, jedino drug mog Slava Mišo Bojović svrati, pomogne... - kaže Dobrila.
Veli, dan-danas, kad god na televiziji čuje, kad u novinama pročita, da je nekome potrebna pomoć za operaciju, lek, kad čuje za nekoga da nema hleba, pomogne, da koliko može. Zna da bi tako učinili i njena deca, Radojko... I još veli, kad su muslimani počeli da se vraćaju u Rogaticu, ona je svakome prišla, izjavila saučešće. NJoj su neki prišli, rekli da žale zbog svega što se desilo, drugi nisu...
Priča tako, zastane, pa opet pita - a što samo Srbima sude za zločine.
- Gledam, gledam, pa ne verujem... Što samo Srbe osuđuju za rat... Pa, evo, pogledajte mene, pogledajte onu jadnicu, gore, na kraju ulice, kojoj su mučili i ubili petoro iz kuće... Što za te zločine ne sude?
