Izvor: Politika, 31.Jul.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmeh je njen lajt motiv
Mnogi je pamte kao „Mis Jugoslavije” drugi kao pevačicu, imitatora i zabavljačicu, neki kao suprugu Dušana Mitevića
Zbog izuzetnog dara da imitira druge, Biljanu Ristić su prozvali „žena sa hiljadu lica”. Ali, njeno pravo i jedino lice pre svega je ostalo upamćeno po lepoti, onog dana 1972. godine, kada je proglašena za mis Jugoslavije. Od tada je prisutna u javnosti. Mnogi misle da je lepota dovoljna da bi se nekom sva vrata automatski otvorila. Ali, nije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Niko ne zna kako će proći. Niko nije sklopio tapiju sa Bogom ni na sreću, ni na nesreću, ni na uspeh, ni na neuspeh. Moraju zvezde da vam budu naklonjene i da vam obasjaju put, ali i da se sami probijate. Samo što je nekom život naklonjen i prolazi glatko, kao kroz sir, a neko stalno nailazi na zid, pitajući se „zašto se baš meni to dešava”. Tu nema odgovora Kad saopštavaju da je neko umro, Amerikanci imaju izreku „bad lack” – loša sreća. I ja sam od tih. Imala sam i uspone, i padove, iz raja ulazila u pakao... Ali, nisam luzer. Osmeh je moj lajt motiv – kaže naša šarmantna sagovornica.
Detinjstvo iz bajke
Biljana se rado vraća u svoje detinjstvo. To je možda bio najbezbrižniji period njenog života.
– Moje detinjstvo je bilo kao iz bajke pre svega što su se moji roditelji slagali i što smo zahvaljujući tati, koji je bio u diplomatiji, tih šezdesetih godina, kad mnogi nisu ni pasoše imali, brodom „Kristifor Kolumbo”otišli „preko bare”, u „beli svet” – seća se Biljana sa radošću. – Prve dve godine živeli smo u Otavi. Kanada je lepa zemlja, tamo sam zavolela zimu i harmoniju tišine dok pada sneg. Mada mi je u početku bilo teško da se snađem, jer nisam znala jezik, uz pomoć televizije i, naravno, učiteljice, posle pola godine prozborila sam engleski kao maternji, tako da sam kasnije mogla da dajem časove i da se osećam kao građanin sveta.
Nakon toga usledile su još dve nezaboravne godine u Njujorku.
– I tu sam imala lep, ušuškan život. Stanovali smo blizu Kenedijevog oca, Džozefa Kenedija. Teniski tereni i bazen ispred kuće su bilo nešto što nam je u tom trenutku pripadalo. Još mnogo toga mi je bilo dostupno, pa i da gledam razne šou programe na televiziji. Sve sam upijala kao sunđer i već tada iskazivala sklonosti prema muzici, glumi i imitaciji, a na „meti” su najčešće bili profesori i moje drugarice Japanke. Bila sam odličan đak, čitala knjige, bavila se sportom, igrala balet, učila da sviram klavir, spremala predstave i nastupala u školskim predstavama i zamišljala kako ću jednoga dana postati slavna – kaže Biljana, koja do svoje trinaeste godine nije znala za suze. Kada su se vratili u domovinu, umro joj je otac i tada se prvi put suočila sa surovošću života. Njen neverovatni optimizam pomogao joj je da podnese ono što joj se dogodilo i pronađe izlaz iz „tunela”. Sve je shvatala kao jing i jang, za i protiv.
– Da znate, kad vam je najteže i to će proći, i kad vam je najlepše – i to će proći. To je moja deviza, a tako je i bilo – otkriva.
Stalno brani supruga
Posle izbora za mis, Biljana je dobila ponudu da ostane u Londonu. Očiglednoda njenainteresovanja nisu dosezala tako daleko.
– Da li nisam bila dovoljno agilna, da li je trebalo ovako ili onako, ne znam. Bila sam zadovoljna onim mi je nadohvat ruke.Tu i tamo, imala sam svoje šou programe. Mada su mnogi upamtili kako sam „skinula” Miljana Miljanića, više sam volela da imitiram strane ličnosti, a najbolje sam dočarala Lajzu Mineli i Madonu. Raspadom velike Jugoslavije i moje tržište se raspalo – zaključuje sa uzdahom.
Biljana je neko vreme bila miljenica medija i kritičara. Ali se, u jednom trenutku, iz određenih razloga, povukla.
– Karijera traži da joj se sasvim posvetite, a ja sam shvatila da ne želim da mi dete podiže „baka servis”. Onda i zbog političkih prilika, kad muž gore, ja gore, kad on dole, ja dole... – iskrena je Biljana.
Mnogi joj ni danas nisu oprostili što se udala za Dušana Mitevića, dugogodišnjeg generalnog direktora RTS- a.
– Ne mogu i ne želim sada da sakrivam svoju biografiju i kažem, on je bio pilot, a ja stjuardesa. Iako nije bio mnogo voljena ličnost, ponosim se što sam bila u braku sa njim. Mislim da sam mom mužu kroz televizijske emisije i sve te intervjue „podigla” veliki spomenik, braneći ga. Kao njegova žena mogu da kažem da je bio pošten čovek, čak je ispao i naivan, i da mu je politika došla glave. Bila sam protiv toga, ali nije me slušao – uverava nas naša sagovornica koja se politike kloni „kao đavo krsta”.
U početku su bili mala, srećna porodica, njihov sin je imao miran i lep život. A onda je, kaže, nastao haos.
– Kada smo te nesrećne, 1999. godine, kao izbeglice otišli u Mađarsku, Adam je prošao pravu Golgotu. Nije mu bilo jasno zašto bežimo, šta smo to loše uradili. Taman se to sleglo, Duško se razboleo i nakon deset meseci umro. O tome ne želim da pričam. Detetu je bio potreban tata, meni suprug. Setila sam se da sam i ja rano izgubila oca i da je moja mama ostala udovica, moja baka takođe, i to sa šestoro dece, a nisu poklekle – prosto se preslišava.
U Majamiju održala koncert za prijatelje
Mada je na nju pala sva odgovornost oko vaspitanja njihovog šesnaestogodišnjeg dečaka, Biljana nije dozvolila da postane posesivna mama udovica.
– Mi, roditelji smo lukovi, a deca su strele. Morate da ih pustite. Ptić mora da nauči da leti. A, to nije lako. Za toster dobijete uputstvo, a sa detetom nikad niste sigurni kako je najbolje da postupate. Smatrala sam da treba da izgradim odnos poverenja. Da mu dam do znanja da sam spremna sve u životu da uradim samo za njega. Čak i ako pogreši, a svako ima pravo na to, da ću biti tu. Sve smo, verujte, uložili u njegovo školovanje i naš sin će u septembru diplomirati Medije i medijsku produkciju u Londonu. Namerava da se vrati u Beograd. Razumem ga. Beograd je balkanski Njujork. On tamo vodi prilično usamljenički život, a ovde ima i ljubav devojke, i ljubav mame, i rodbinu, i drugove i drugarice – naglašava nežna majka.
Da li će se ta investicija isplatiti, ne želi da prognozira, tek će se videti. Najvažnije je da je odabrao ono što voli. To i Biljani predstavlja najveći uspeh. Sada može malo da se opusti i ponovo malo okrene onome za šta ju je Bog stvorio. Da zabavlja i uveseljava narod.
– Znam da će sigurno za mene neko reći „šta hoće u tim godinama, šta se više pojavljuje”. Taj vid šou programa kod nas više nije aktuelan, a u Americi te svoje imitatore, metuzaleme, čuvaju i poštuju.I meni su ukazali veliku počast kada sam nedavno bila u Majamiju. Sestra mi je organizovala koncert za prijatelje i bilo je fascinantno. I sebe sam iznenadila kako sam to dobro uradila. Ja imam u sebi nešto više od energije, a to je strast! To me pokreće i u tome uživam – kaže Biljana Ristić koja izgleda bolje nego ikad, pa nema razloga da skriva da je 29. maja proslavila šezdeseti rođendan.
----------------------------------------------
Danak za lepotu
Biljana se razočarala koliko su se u svetu promenili kriterijumi kada je lepota u pitanju.
– Na plaži u Majamiju u čudu sam posmatrala jednu gospođu u poodmaklim sedamdesetim. Mada je prilično dobro izgledala, žena je do iznemoglosti vežbala, meditirala, trčala, plivala... Uspaničila sam se da ne dobije infarkt ili šlog. Srećom, mi nismo toliko zastranili. Kome god sam rekla da, osim što povremeno odlazim kod kozmetičara, apsolutno ništa nisam korigovala na sebi, gledali su me kao čudovište. Ne tvrdim da je to dobro, nek mi oproste plastični hirurzi, možda ću jednoga dana doći na danak kod njih, ali, odluka da idete pod nož iz besa, a da ne znate da taj zahvat neće slučajno poremetiti facijalni nerv, iziskuje veliku hrabrost. Još i toliko košta. Svesna sam da protiv smrti i gravitacije ne možete da se borite. I ja vodim računa šta i koliko jedem, šetam, bavim se sportom... Ne volim da budem debela, što zbog zdravlja, što zbog garderobe koju ne mogu da menjam, jer je mnogo skupa. Ali, nije mi cilj da izgledam mlađe, već da dostojanstveno nosim svoje godine i da izgledam dobro u poređenju sa mojim ispisnicama – ističe ova šarmantna žena koja je eto uspela da postigne ravnotežu duha i tela.
-----------------------------------------------
Odbila „Velikog brata”
Bila sam počastvovana pozivom da učestvujem u „Velikom bratu” i na „Farmi”. Ali, odbila sam, jer volim dosta da putujem i ni sa kim ne mogu da budem zatvorena u jednom prostoru. Nikom ne mogu da zamerim što se ponašao ovako ili onako, jer su se našli u nekim neuobičajenim okolnostima, sa ljudima različitih socijalnih formata, godina, obrazovanja...
Dana Stanković
objavljeno: 01/08/2010
