Izvor: Politika, 01.Dec.2014, 09:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osam i po decenija muzike
Pevao je, svirao, a zatim i dirigovao celog svog života, i taj talenat mu je, kaže, više puta, ne samo u ratu, spasao glavu. A svoje srce odavno je poklonio Maji, sa kojom je proveo 60 godina braka
Kad je stupio u veliku dvoranu Kolarčeve zadužbine, popeo se na scenu i naklonio orkestru i publici, prolomio se aplauz kakav se retko čuje čak i ovde, gde su nastupali najveći svetski izvođači. A onda je podigao dirigentsku palicu, i nastupila je tišina. Gotovo da se moglo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čuti kako je niz nekoliko obraza skliznula suza, jer nema Beograd tako često priliku da na ovakav način oda počast jednom umetniku: Mladen Jagušt je svoj 90. rođendan obeležio onako kako je živeo svih prethodnih decenija– uz muziku.
– Da budem iskren, u desetu deceniju ću zakoračiti tek za neki dan, 10. decembra, ali je koncert na Kolarcu zaista bio ona prava proslava kakvu bih poželeo, uz svirače Beogradske filharmonije, sa kojom mi je ovo bio 51. nastup i koja je tek godinu dana mlađa od mene, uz publiku i prijatelje, i uz dela Mocarta, Čajkovskog i Bramsa – kaže maestro.
Nedostajala je samo njegova verna pratilja, prva ljubav, žena sa kojom je bio u braku punih 60 godina, koja mu je podarila divnu kći, i uz čiju podršku, razumevanje i podsticaj je uspevao da savlada i najveće životne izazove. Marija, Maja, umrla je 2008. godine, ali njen mladalački osmeh ga i dalje, svaki dan, prati sa stare fotografije, dok u svom malom novobeogradskom stanu svira klavir. Maji je na koncertu posvetio Bramsovu prvu simfoniju, jer je tu kompoziciju prvi put dirigovao kad je ona bila uz njega.
– Marženku Kubiček, Čehinju godinu dana mlađu od mene, koju su ukućani zvali Beba, a ja je prozvao Maja (skraćeno od Marija, što je srpski prevod njenog imena) upoznao sam za vreme rata kod mog teče. Poticala je iz porodice muzičara, mada se sama nije bavila muzikom – priča nam maestro.
Ali odgovor na pitanje kako se rasplamsala njihova romansa stigao je tek kasnije, jer mu je prethodio čitav niz avantura koje je Mladen Jagušt,jedan od najznačajnijih dirigenata u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, horski, operski, simfonijski i oratorijumski dirigent međunarodnog ugleda, morao da prođe od trenutka kad je ugledao svetlost dana u Slunji, malom mestu u Hrvatskoj, pa do venčanja s Majom i njihovog zajedničkog putovanja u novi život…
– Iako nisam tu rođen, detinjstvo i najraniju mladost, do 16. godine, proveo sam u Kragujevcu, zato me za taj grad vežu mnoge lepe, ali i tužne i potresne uspomene – kaže Jagušt.
Njegovi roditelji, otac Tomo i majka Ružica, u Slunji su uspešno vodili porodičnu strugaru (pilanu) i jednu uljaru. Mladen je imao tri godine, a njegova sestra Božena pet kad su se preselili u Kragujevac.
– Mamina tetka Nevenka se udala za bogatog Čeha, gvožđarskog trgovca iz Siska, koji je pored ostalog držao dućan „Česko stovarište” u Kragujevcu. Ponudio je mojima novac da ga preuzmu i spasu. Ne samo da su sačuvali radnju, već su toliko razvili posao da je „Češka zadruga“ (kako su je kasnije prozvali) postala najprometnija prodavnica gvožđarske i poljoprivredne robe, alata i mašina u okolini. Tata je unapred plaćao nabavke, zato je imao bogatiji izbor i niže cene od drugih. Dobro su zarađivali, pa je mama uzela pod svoje i dvoje dece svog brata koji je otišao u Ameriku. Dečaka je poslala na školovanje, a devojčica je živela sa nama u Kragujevcu – priseća se naš sagovornik.
Dedin unuk među devojkama
Jedno vreme sa njima je živeo i deda po majci, profesor Belavić, od koga je Mladen nasledio muzički talenat.
– Deda je divno pevao, a u Zagrebu je osnovao studentski hor „Mladost”, koji je zbog dedinih panslavističkih ideja bio jedino pevačko društvo koje je prisustvovao krunisanju kralja Petra Prvog. Profesor Belavić je, zbog slovenofilstva, iz Hrvatske proteran u Bugarsku, odakle se vratio tek po stvaranju Jugoslavije. Inače je predavao klasične jezike. Taj talenat je mene preskočio i „prešao” na moju kći Ladu i unuka Ila Akada (otac mu je Libanac), oboje su studirali grčki i latinski. Ćerka je, do penzije, predavala klasične jezike u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu i Beogradu, a unuk je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deda je bio i veliki boem, ali i poklonik umetnosti, i družio se sa mnogim pesnicima tog vremena – pripoveda Jagušt.
Umesto klasičnih jezika, on je naučio – nemački, kao maternji, zahvaljujući bečkoj guvernanti koju je majka Ružica angažovala da čuva njega i sestru dok je ona vodila poslove u radnji. To mu je kasnije, u ratu, možda spaslo glavu. Kao i apsolutni sluh i talenat za muziku.
– Imao sam lep, jasan glas, i kao dete često sam pevao šlagere pred očevim poslovnim partnerima, a on mi je za to davao po dva dinara. Mama je shvatila da mi muzika leži, i kad sam imao šest godina kupila mi violinu i našla nastavnika, jednog ruskog izbeglicu. Kragujevac je tada bio pravi kosmopolitski grad, njegov čuveni Vojnotehnički zavod je okupljao najbolje majstore, stručnjake i radnike svih nacija i vera. Posle sam učio kod Draga Janušića, koji je u kragujevački vojni orkestar došao iz Zagrebačkog konzervatorijuma, a bio je učenik čuvenog profesora Vaclava Humla iz Praga. Uz sestru, kojoj je mladi kapelan Karel Bač držao časove, počeo sam da sviram i klavir, a na igrankama sam na harmonici izvodio tango, valcere, fokstrot… – priseća se Jagušt svojih početaka.
Lep glas, poznavanje nekoliko instrumenata i „čitanje nota” omogućili su Mladenu da se brzo i uspešno otisne u svet muzike i u njemu lako snađe prelazeći sa jednog na drugo zaduženje. Pevao je solističke deonice u đačkom horu Gornje kragujevačke osnovne škole, i dok su druga deca nedeljom išla na sportske utakmice, on je sa drugarima na violini uvežbavao klasike. Posle je nastupao sa gimnazijskim orkestrom, pevao u crkvenom horu…
– Novi kapelan je želeo da na njegovim misama pevaju i deca, pa me je angažovao da vodim dečji hor. To je bio početak mog dirigovanja – smatra Jagušt.
Sedmi razred gimnazije upisao je kod tetke i teče u Sisku, gde je sa porodicom prebegao iz Kragujevca kad su Nemci počeli da bombarduju vojnu fabriku, ali i da besomučno pljačkaju „Češku zadrugu“.
– Sećam se da sam na železničkoj stanici u Sisku čekao vagone kojima je otac nameravao da iz Kragujevca prebaci robu koju je sačuvao. Umesto njih, stigla je vest o masovnim streljanjima. Mnogi moji školski drugovi i očevi šegrti su tad stradali. Tate nije bilo danima, plašili smo se da je i on poginuo. Pojavio se tek krajem novembra, samo u košulji… – vraća se Jagušt u davne ratne godine koje su preživeli dobrim delom zahvaljujući robi koju je otac unapred platio, pa je se okupatori nisu dočepali.
U Sisku je vodio džez ansambl „Sedam suvih šljiva”sa još šestoricom drugara, koji je svirao na đačkim popodnevnim čajankama, a na poziv direktora škole, Mladen je preuzeo da vodi i ženski gimnazijski hor. Nije mu bilo lako, kaže. Ne zbog muzike, nego… on mlad, pun hormona, a oko njega sve jedre, lepe devojke, pa kad podigne palicu da diriguje, digne se i ono što ne bi smelo.
Kragujevački „Švejk“ u ratu
Posle mature regrutovali su ga u državnu vojsku (to nije bila ona dobrovoljačka, ustaška), ali je rok služio na Radio Zagrebu kao muzički inspicijent, gde je već bio angažovan zahvaljujući dečku njegove tadašnje nastavnice muzike Vere Bogdanov (koja ga je, inače, učila prema ispitom programu Muzičke akademije).
– U vojsci su me, malo podsmešljivo, zvali „Švejk” – priznaje Jagušt.
Kao student Muzičke akademije u Zagrebu odbio je da položi ustašku zakletvu, ali je ipak sačuvao život: jedan prijatelj je udesio da ga pošalju u muzički prosvetarski dom u Karlovcu jer im je bio potreban harmonikaš. A tamo ga je čekala Maja…
Tako je prošao rat ne ispalivši ni metak – mada je sam nekoliko puta bio na meti oružja. Kad je po kazni prekomandovan iz Karlovca u Jastrebarskojer nije hteo da bude muzička pratnja nekom ustaškom pevaču, pred njim je ubijen otac jednog od mladića koji su se pridružili partizanima. Bombardovanje kasarne u Jastrebarskom je preživeo jedva izbegavši eksploziju, a zatim krijući se ispod mosta. Bežeći natrag ka Karlovcu umalo je na putu stradao od projektila koji je promašio vozilo u kojem je bio i pogodio ono iza. Još jednom mu se glava našla u torbi kad je zagazio u minsko polje…
Zagrebačku Muzičku akademiju je upisao školske 1944/1945. godine.
– Trebalo je, uz osnovni predmet, dirigovanje, da upišem i jedan orkestarski instrument. Hteo sam violinu, ali me je dekan zamolio da uzmem violu, jer nije bilo violista. Kad sam, međutim, dobio taj instrument, shvatio sam da su moje ruke za njega premale. Za neki dan su mi dali drugu violu, i to damsku – s osmehom se priseća maestro.
Kao učenik čuvenog Fridriha Cauna akademiju jezavršio 1949. godine. Pre toga, 28. novembra 1948, oženio se Majom (ona je studirala ekonomiju), „da bismo konačno prestali da se mrznemo po parkovima”, kako kaže, i ubrzo dobio kći Ladu.
Još kao student 1945. godine je osnovao hor „Ivan Goran Kovačić” kojim je i rukovodio. Sa njim je 1948. pobedio na takmičenju horova u Beogradu, što ga je preporučilo za posao sa Kamernim horom Radio Zagreba (1949–1951), gde je potom radio i kao korepetitor i dirigent Zagrebačke opere,a onda je 1957. pozvan da vodi hor i orkestar Umetničkog ansambla Doma JNA u Beogradu. Najvažniji argument je bio – stan koji mu je obezbeđen.
– Odatle sam 1966. otišao kad je novi šef armijskog orkestra zamislio da napravi revijalni orkestar i da promeni njegov sastav. Dao sam otkaz – kaže Jagušt.
Prodao „stenvej” zbog „bube”
Naredne četiri godine bio je dirigent i direktor novosadske Opere sa Baletom Srpskog narodnog pozorišta. Tamo su, dodaje s ponosom, prvi put u Jugoslaviji postavljene na scenu Verdijeve opere „Magbet“ i „Simon Bokanegra“.
– Zbog svakodnevnog putovanja u Novi Sadprodao sam svoj klavir, veličanstveni „stenvej“, da bih kupio mali automobil, „folksvagen”, ali mi je život na relaciji između dva grada na kraju ipak dozlogrdio i 1970. prihvatio sam da ponovo budem dirigent i šef Simfonijskog orkestra i hora RTV Beograd, sa kojim sam ranije sarađivao. Tu sam ostao sve do penzionisanja 1984. godine – kaže Jagušt.
Predavao je i kao redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a zahvaljujući svom širokom repertoaru kao dirigent gostovao je na svim većim jugoslovenskim festivalima (Dubrovačke letnje igre, Ohridsko leto, Sarajevske muzičke svečanosti, Nomus, Bemus, Operski bijenale, Mokranjčevi dani…) i širom sveta. Nema, takoreći, te vrste kompozicija, niti kompozitora koji nije prošao kroz njegove dirigentske, ili izvođačke ruke… Sa posebnim osećanjima pominje Mocartovu „Malu noćnu muziku” zbog svog prvog javnog violinskog nastupa sa šest godina, Mokranjčevu 7. rukovet jer je dirigovao kao student povodom Dana mladosti, zamenivši bolesnog profesora na molbu dekana, i 10. rukovet, sa kojom je njegov hor „Ivan Goran Kovačić“ osvojio prvu nagradu na takmičenju horova u Beogradu.
Pa ipak, priznaje, jedna mu je želja ostala neispunjena: da diriguje Vagnerovom operom „Tristan i Izolda“.
Njegovi mnogobrojni poštovaoci bi rado dočekali da to čuju na Jaguštov stoti rođendan.
-------------------------------------------------
Nagrade i festivali
Mladen Jagušt je dobitnik dve oktobarske nagrade, Novog Sada i Beograda, zatim Vukove nagrade, nagradeUdruženja kompozitora Jugoslavije(za izvođenje domaćih autora i snimke tih izvođenja –„Koštane”, „Ohridske legende” i kompletnog opusaStevana St. Mokranjca), kao i nagrade za životno delo (za dirigovanje orkestrom novosadske akademije).
-------------------------------------------------
Slikarski opus i sportski duh
Manje je poznato da je čuveni dirigent još i izvrstan slikar, čak je upisao Likovnu akademiju kao mladić. Posebno voli tehniku akvarela, a od motiva – pejzaže. Imao je nekoliko prodajnih izložbi. Mnogi njegovi šumski predeli sa stazama na kojima se smenjuju svetlost i senke i morske uvale u blagoj izmaglici prizori su sa Mljeta, gde je često letovao sa svojom Majom i prijateljima. U detinjstvu je išao po selima oko Kragujevca i crtao seoske prizore, pa mu se tako dogodilo da mu se u jednom dvorištu na Tari prikrala svinja – i pojela sliku!
Mladen Jagušt, iako sitan rastom (što ga je, kaže, odvratilo od operske karijere), sportski je tip. Bio je dobar skijaš (na jednom nadmetanju juniora osvojio je mali pobednički pehar), a trenirao je i plivanje. Svako jutro, još od mladosti, radi gimnastiku. Redovno ide u šetnju beogradskim obalama, i jedino ga veliki kijamet od toga može odvratiti. Eto recepta za dugovečnost!
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 01.12.2014.
