Izvor: Glas javnosti, 03.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osam decenija bez lične karte
Demirana Ćamili (80) posebna je pre svega po tome što je dubokom starošću pokazala da Romi mogu da preskoče životnu granicu od 50 godina, koja je mnogim njenim sunarodnicima nedostižna. Posebna je i zbog toga što uopšte uspeva da preživi dan bez ičega. Osma je decenija kako Demirana živi bez ličnih dokumenta. Uz zauzimanje nevladine organizacije „Praksis“ i humanitarnih službi Ujedinjenih nacija UNHCR i Unicef, ima izgleda da ih stekne u okviru akcije „Upiši se u matične knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << rođenih“.
Pošto nema lična dokumenta, ne može kod lekara, nema socijalno osiguranje, nema prava na trajnu ili jednokratnu socijalnu pomoć, ne može od narodne kuhinje da dobije jedan obrok dnevno. Punoletni građanin bez lične karte - ne postoji.
Samo na teritoriji Smedereva računa se da u matične knjige rođenih nije upisano najmanje 200 romske dece. Za obavezu upisivanja mnogi roditelji saznaju tek kada dete treba da upišu u školu, kaže koordinator za romska pitanja Đulijeta Suljić. Mnoga romska deca, međutim, nikada ne pođu u školu.
Demirani Ćamili još nije jasno čemu služi upisivanje u matičnu knjigu i posedovanje ličnih isprava, ali svakoga dana, svakog trena oseća da joj mnogo šta nedostaje, mada se ničemu ne nada. Živi na rubu romskog divljeg naselja i u životu je održavaju susedi, što hranom, odećom i lekovima, što posetama. Demirana 11 godina, od nestanka pastorka, živi sa svećom i ličnom nesrećom. Da je ne posećuju komšije, pretežno izbeglice sa Kosova i sestričina Balkiza Krujezi, i jezik bi zaboravila.
- Nemam nikakav dokument. Ništa, ništa, ništa nemam. Živim sama. Idem malo kod ovog komšije, malo kod onog, da preturim dan. Nemam ni da jedem, ni da pijem. Mrtvima je bolje no meni - vajka se Demirana.
- I pamet mi stalno vrije - dodaje, opisujući visok pritisak koji bi mnoge ubio.
Bez dokumenata ne mogu ni da je sahranim, kaže sestričina Balkiza, koja s vremena na vreme prevali oko tri kilometra da tetki donese štogod hrane. Onda zajedno plaču.
Koordinatoru za romska pitanja Balkiza je crnohumorno rekla: „Kad tetka umre, pustiću da je Dunav odnese. Celog života nije imala šta da jede, neka mrtva nahrani ribe. Ionako bez dokumenata ne mogu ni da je pokopam kako liči“.
Pateticno.
Sta je cekala 80 godina da se prijavi? Pa bar posle Drugog svetskog rata svako je mogao da stekne dokumenta. I toliki popisi su prosli u medjuvremenu, pa upis u JMBG...
Za rubriku Verovali ili ne, posebno sto zivi u gradu, a ne u nekoj zabiti.
Igraj,pevaj,kradi,za starost ne brini,sto onda placu?Pa to svako moze pa posle da kuka...
Ta je dosla sa Kosova, a pre toga iz Albanije!
