Izvor: Politika, 02.Okt.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet pale svetlo
Resavica, rudarsko naselje iz koga su se iselili svi koji su mogli da nađu bolji posao, postaje mesto u koje se ne samo vraćaju oni koji su otišli, već i varošica u koju se doseljavaju ljudi iz mnogo većih gradova
Za rudarsku varošicu Resavicu donedavno je važila izreka „ko poslednji ode, neka ugasi svetlo“. Od kada se proneo glas da će rudnik mrkog uglja „Rembas”, žila kucavica ovog mesta, biti prodat, mladi su odlazili na školovanje i ostajali u većim gradovima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a oni koji su se zatekli u Resavici iz petnih žila su se trudili da se zaposle u okolnim opštinama. Čak su i rudari počeli da odlaze u rudnike u kojima je posao bio izvesniji. Ostajali su da tavore samo oni kojima nije smetalo što u varošici nema benzinske pumpe, banke, ni apoteke, što lekar dolazi u ambulantu samo određenim danima, što je vodovodna mreža loša, što je dom kulture zatvoren i što su autobuske linije veoma retke. Stanovi su se nudili u bescenje, ali kupaca nije bilo „ni od korova”.
– Resavica i „Rembas” žive u simbiozi od kada je ona nastala 1946. godine. Svoj najveći uspon doživela je između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Bila je drugi grad, posle Maribora, u staroj Jugoslaviji koji je dobio kablovsku televiziju. „Rembas“ je imao 5.000 rudara. Nemci, Česi, Bugari, Mađari, Albanci, Slovenci, Makedonci, muslimani, katolici i pravoslavci živeli su kao braća. A onda je, kao i svuda u Srbiji, došlo do stagnacije i ljudi su se masovno iseljavali –počinje priču o ovoj varošici Željko Jovanović, predsednik mesne zajednice, koji se pre sedam godina zaposlio u Sektoru za vanredne situacije MUP u Jagodini, ali koji je ostao da živi u rodnom mestu.
Danas je sasvim drugačije. Više gotovo da nema stanova za prodaju, mladi su počeli da se vraćaju u svoje rodno mesto, a čak se doseljavaju i ljudi iz drugih opština, koji su kupili stanove i uspeli i da se zaposle.
Da je to tačno uverili su se Saša i Sanja Taušanov, koji su se iz Aleksinca u Resavicu doselili pre mesec dana.
– Radio sam pri Aleksinačkim rudnicima i dobio posao u rudniku Vodna. Supruga je radila kod privatnika u Aleksincu. Videla je konkurs za konobaricu u hotelu „Đula” u Resavici, konkurisala i dobila posao. Razmišljali smo da kupimo stan, ali smo ga za početak iznajmili. Sviđa mi se ovde, a za ćerku Nastasiju i sina Aleksu ovde je raj – ocenjuje Saša.
Njegova supruga Sanja kaže da joj se najviše dopada što je cela varošica jedan veliki park i vazdušna banja. Jedino joj se ne dopada što nema bankomata, ne može da se pazari karticom, pijaca radi samo nedeljom i što nema mesare, brze hrane, bureka i pice.
Milan Belčević, koji se sa suprugom Suzanom i sinom Aleksandrom iz okoline Kovina doselio pre tri meseca, oduševljen je novom sredinom.
– Pošto sam završio Višu mašinsku školu radio sam deset godina u Beogradu. Potom smo malo živeli u Majdanpeku, pa u selu kraj Kovina, gde sam se bavio poljoprivredom. Ovde smo kupili trosoban stan za 10.000 evra! Toga nigde nema. Grejanje i vodu plaćamo 1.600 dinara, a u Vojvodini je samo grejanje koštalo 7.000 dinara. Resavica je mirno mesto, nema kriminala, ni narkomanije, tri grada su u blizini – kaže Milan i dodaje da su ga mnogi prijatelji iz Majdanpeka zvali da ga pitaju da li može i njima da nađe stan koji bi kupili.
Situacija se promenila nabolje zahvaljujući rukovodstvu „Rembasa“ i mesne zajednice, koje je pre četiri godine počelo da sanira ono što su njihovi preci sagradili, a zub vremena uništio. Najprimamljivije su niske cene komunalnih usluga, besplatan Internet i kablovska televizija. Zbog toga predsednik mesne zajednice voli da kaže da je Resavica poslednji bastion komunizma.
– Ponovo smo otvorili banku i benzinsku pumpu, ambulantu, koja pruža dvadesetčetvorosatne lekarske usluge, opremili smo najsavremenijim aparatima, renovirali smo OŠ „Vuk Karadžić“ sa 250 đaka i kupili savremena učila, adaptirali smo Centar za kulturu, čija je sala sa 308 mesta jedna od najlepših u regionu, uveli smo najsavremeniju uličnu rasvetu sa led diodama, napravili dečije igralište... Zato smo prošle godine imali više novorodženčadi nego Despotovac – hvali se Željko.
Inače, Resavica, jedno od retkih mesta u Pomoravlju koje ima mesni samodoprinos, raspolaže budžetom od 12.000.000 dinara! Kada realizuje veće investicije u pomoć priskaču „Rembas“, opština, ali i nadležna ministarstva. Zahvaljujući tom novcu oni privode kraju radove na putu ka Resavskoj pećini, koji će umesto sadašnjih 20, biti dug 7 kilometara. Završavaju i crkvu Svetog Pantelejmona, pa će Resavica prvi put imati i božiji hram. Naredne godine napraviće bazen i sportsku halu.
– Pošto smo vodu iz Sisevca dopremali vodovodom starim 75 godina i samo struju za njeno dopremanje plaćali 1.800.000 dinara, rudnik je rešio da investira u vodovod koji će iz Resavice vodom snabdevati Senjski Rudnik, Ravnu Reku i Pasuljanske livade. U izgradnju vodovodne mreže uložili smo 30.000.000, a u zamenu vodovodne mreže 150.000.000 dinara. Radi poboljšanja kvaliteta grejanja pre dve godine zamenili smo kotlove, a ove izmenjivače toplote. Finansiramo fudbalski, rukometni, košarkaški i karate klub – ističe Zdravko Zarić, direktor „Rembasa”.
On dodaje da je sve to urađeno da bi se Resavica oživela i kako bi se motivisao povratak nekadašnjeg življa, ali i dolazak ljudi iz drugih sredina. Zarić kaže da ko god je došao našao je posao, a prednost prilikom zapošljavanja imaju oni koji se naseljavaju.
Zorica Gligorijević
-----------------------------------------------------------
Ne moraju da zaključavaju vrata
– Kada sam 1964. godine došao kao veoma mlad čovek Resavica je bilo mesto u kome su složno živeli predstavnici 13 nacionalnosti. A onda su počeli da odlaze. Ovo rudarsko naselje ponovo je počelo da oživljava, jer su na rukovodećim mestima u rudniku i mesnoj zajednici oni čiji su dedovi i očevi bili rudari. Preporučio bih mladima da se zaposle u rudniku zbog visokih ličnih dohodaka, a nije ni teško kao nekada. Centralno grejanje i vodu za stan od 62 kvadrata plaćam samo 900 dinara. Dobar je i kulturni i zabavni život. I mnogo je bezbednije nego u većim gradovima. Vrata se ne zaključavaju, a ako neko to učini reda radi, ključ okači o klin na vratima – slikovito priča Pavle Pejić, rodom iz Zenice, koji je 30 godina proveo u jami.
-----------------------------------------------------------
U planu nova zgrada
Prema rečima direktora Zarića, rudnik sa Ministarstvom za rad i socijalna pitanja pregovara o tome da bude sagrađena i nova zgrada sa 25 stanova. U njima bi stanovala izbegli, raseljeni i socijalno ugroženi ljudi. Rudnik će obezbediti besplatno zemljište i priključke na komunalije, a učestvovao bi i u kupovini građevinskog materijala.
objavljeno: 02.10.2011
