Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olimpijac koji je učio na greškama
Kralj na konju s hvataljkama je posle sportske karijere postao advokat, sada mu je najlepše sa unucima. Nedavno je proslavio sedamdeseti rođendan
Od našeg stalnog dopisnika
Legendarni Olimpionik, kako zemljaci tepaju gimnastičaru Miroslavu Ceraru, nedavno je napunio 70 godina, a tim povodom od predsednika Slovenije Danila Tirka dobio najviše državno odlikovanje. Sve je krunisano biografskom knjigom „Miroslav Cerar in njegov čas” (u prevodu: Miroslav >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Cerar i njegovo vreme, u izdanju Gimnastičkog saveza Slovenije) koja sažima bogatu karijeru nadaleko čuvenog sportiste čije ime se od 1999. nalazi i u Internacionalnoj kući slavnih gimnastičara.
Miro je, kako ga porodica i javnost zovu od milja, osvojio (mnoge verovatno i ne bi trebalo podsećati) mnogo medalja na olimpijadama i prvenstvu u Ljubljani „za Sloveniju i Jugoslaviju”. Cerar u svojim sećanjima ne poništava period Jugoslavije, čemu su skloni savremenici:
– S ponosom govorim o tom periodu jer sam se takmičio u državi koja je imala više od 20 miliona stanovnika. Danas je drugačije – lakše je ući u državnu reprezentaciju. U moje vreme se od sportiste mnogo više tražilo. Takmičili smo se kao amateri, bez ikakvih posebnih uslova, a svako od nas je morao da se pobrine i za svoju egzistenciju, šta će raditi kad izađe iz sporta. Politika je učinila da se danas mnoge pozitivne stvari zaborave, na primer da smo u očima Čeha, Mađara, Poljaka i drugih istočnoevropskih zemalja kao Jugoslavija izgledali kao Amerika. S našim pasošem smo mogli slobodno da putujemo, svuda smo bili popularni. Danas je mnoge sramota da to priznaju – ističe.
Izabran je da 1965. godine preda štafetu Josipu Brozu, 25. maja:
– Imao sam tremu pre nego što sam se popeo do Titove lože, imao bi je verovatno svako ko bi se našao u situaciji da čestita i da se pokloni svom najvišem državniku. Bila je to za mene velika čast i bio sam ponosan. Kao sportista sam i kasnije imao čast da nekoliko puta razgovaram sa Titom – seća se nekada vrsni gimnastičar.
Cerara domaći mediji proglašavaju najboljim slovenačkim sportistom svih vremena. Za to je zaslužan neverovatan broj od 30 medalja s najvećih sportskih nadmetanja – olimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava. Među medaljama izdvaja 16 neprocenjivih: dva puta je bio olimpijski, četiri puta svetski i 10 puta evropski prvak. Rođen je 28. oktobra 1939. u Ljubljani. Iako je bio svestran gimnastičar, zapamćena je Cerarova savršenost na konju s hvataljkama. Što mu je donelo laskavu titulu „kralja konja s hvataljkama”, „zlatni konjanik”, pa čak i „bog konja”.
Bio je univerzalan gimnastičar pa je prvi uspeo da dva puta zaredom osvoji naziv evropskog prvaka u višeboju. Na prvenstvima na Starom kontinentu osvajao je medalje na svim gimnastičarskim spravama, a titulu evropskog prvaka zahvaljujući vežbi na konju s hvataljkama, krugovima, razboju i vratilu. Tri puta je učestvovao na Olimpijskim igrama – u Rimu 1960, Tokiju 1964. i Sijudad Meksiku 1968. godine. Najveći uspeh je postigao 1964. u Tokiju gde je osvojio zlato na konju i bronzu na vratilu, a četiri godine kasnije u Meksiku brani naziv olimpijskog prvaka na konju s hvataljkama. Poslovično skromni Cerar tvrdi, međutim, da mu je, što se životnog iskustva tiče, najviše pri srcu prvi, iako nesretan nastup u Rimu, gde je prvi put učestvovao na Olimpijskim igrama, ali zbog nezgode nije osvojio medalju.
– Rim je bio izuzetan jer bih tada možda najlakše došao do zlatne medalje na konju s hvataljkama, da nisam pogrešio. Što je bila posledica i drugih grešaka za koje mi takmičari nismo bili krivi – na putu u dvoranu smo se zaglavili u saobraćaju, uprkos policijskoj pratnji. Kasnili smo, iako smo krenuli ranije, zato smo propustili vreme predviđeno za zagrevanje, bukvalno smo trčali ka spravama i umalo bi nas diskvalifikovali da nije bilo ing. Ivana Ivančevića koji je bio u izvršnom odboru gimnastičke federacije, pa nam je pomogao tako što je ’razvukao’ prethodno takmičenje dok nismo stigli i ’uhvatili’ naš red. Sve to se čoveku ureže u pamćenje – pominje Miroslav Cerar.
Propust u Rimu je brzo nadoknadio na sledeće dve olimpijade i mnoštvu drugih takmičenja. Izuzetnu karijeru je okončao 1970. godine kada je u ljubljanskoj hali Tivoli osvojio titulu svetskog prvaka i zlato na konju s hvataljkama. Nosilac je visokih odlikovanja poput olimpijskog reda (L’OrdreOlympique), najvišeg državnog priznanja u nekadašnjoj Jugoslaviji (nagrada AVNOJ) i Sloveniji (Bloudkova nagrada).
– Prvi put sam sa 17 godina postao članski državni prvak Jugoslavije, da bih sledećih 13 godina bio u samom svetskom vrhu, što se gimnastike tiče. Prvu medalju sam osvojio 1958. na svetskom prvenstvu u Moskvi – objašnjava naš sagovornik uz napomenu da su svetska prvenstva tada bila kvalitetnija, jer su bila organizovana na svake četiri godine.
Sovjetski stručnjaci su hteli da Cerar studira u Moskvi, ali se to nije dogodilo. S osmehom se seća i kako su kolege iz SSSR, sa kojima je bio u izuzetno dobrim odnosima, reagovale kada ih je u Ljubljani poveo da zajedno treniraju:
– Rekli su mi da se ne zafrkavam i da im pokažem pravu dvoranu u kojoj treniram. Nisu mogli da veruju da vežbam u tako lošim uslovima. Danas je vrhunski sport postao surov. Meni nikad nije bio cilj rezultat po svaku cenu, da nešto postignem preko leševa, što sad mnogi čine. Najviše sam se naučio na sopstvenim greškama – dodaje. – Greška ti se utisne u sećanje. Nisi tako pažljiv ako sve ide prema planu. I sad kad se sretnem s prijateljima, evociramo uspomene na momente kad je neko pao s sprave ili pogrešio.
Sportsku karijeru je okončao, kako sam kaže, zbog povreda, umora i porodice. Završio je studije prava i tri godine posle oproštaja od gimnastike otvorio advokatsku kancelariju u kojoj je radio do penzije. –Kao advokat sam počeo od početka, danima sam bio u kancelariji do kasno u noć i borio se za stranke. Nikakvu pomoć nisam imao, bilo mi je zaista teško. Klijenti su me posmatrali s podozrenjem, u stilu – fiskulturu znaš, a o ovome (pravu) možda znaš premalo? Srećom, pomogla mi je disciplina koju mi je nametnuo sport. Moja supruga je takođe pravnik, bila je i glavni državni tužilac i ministarka pravosuđa, starija ćerka radi u kancelariji koju sam osnovao, a sin je profesor na ljubljanskom Pravnom fakultetu i često daje savete parlamentu. Samo mlađa ćerka nije nastavila pravničku karijeru – objašnjava sklonost porodice Cerar ka pravu.
Cerar ima petoro unučića, i sa njima najradije provodi slobodno vreme.
Svetlana Vasović-Mekina
------------------------------------------------------
Šta je bilo i međuvremenu
Aktivnu gimnastičarsku karijeru okončava 1971. godine posle povrede na takmičenju u Japanu. Obavljao je počasne dužnosti u Jugoslovenskom sportskom komitetu, a danas u Slovenačkom sportskom komitetu. Izabran je za Jugoslovenskog sportistu godine dva puta, 1968. i 1970. godine.
-----------------------------------------------------
Kako je počeo
– U osnovnoj školi, posle rata, imali smo učitelja, zvao se Završnik. Osmotrio je nas dečake i rekao nam da smo „svi rahitični” i da bi bilo dobro da se bavimo gimnastikom. Zamolio sam roditelje da me odvedu u društvo „Partizan”, gde smo trenirali gotovo svakog dana po nekoliko sati. Problem je bio što je sala često bila zauzeta. Bilo je teških trenutaka kada si umoran pa ti se ne ide, ali uglavnom smo rado dolazili na treninge – seća se početaka.
---------------------------------------------------
Nepravde
– Desile su mi se i nepravde. Na svetskom prvenstvu u Pragu, na primer. Na konju s hvataljkama sam već osvojio prvo mesto, a onda sam nastupao na razboju. Sudije su dale prvo mesto Borisu Šahlinu, a meni drugo. Tada je cela dvorana u kojoj je bilo 18.000 ljudi protestovala, ljudi su ustali sa sedišta. Česi su bili poznati gimnastičari i znali su da ocene da je moja vežba bila teža i lepša od Šahlinove. Usledio je prekid od pola sata. Posle toga je komisija meni dala zlato, a Šahlinu srebro.
----------------------------------------------------
Nisu bili u avionu
Malo ko zna da je trebalo da Cerarovi budu u avionu „Ineks Adrije” (sada Adrija ervejz) koji je 1. decembra 1981. udario u planinu na Korzici, kada je život izgubilo 180 ljudi.
– Stavili su nas na spisak za let, bio je neradni dan i kolega mi je predložio da žena i ja odemo na izlet – odlazak ujutro, povratak uveče. Pošto godinama nismo nikuda putovali, bila je to dobra prilika. Odustali smo u poslednji tren jer nam se jednogodišnja ćerka razbolela i supruga je odlučila da ostanemo kod kuće – kaže Cerar.
Lokalna televizija je uveče na spisku poginulih putnika pročitala i imena Mire Cerara i njegove supruge Zdenke.
[objavljeno: 07/03/2010]
