Izvor: Story, 11.Okt.2014, 14:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ognjen Kajganić: Promenio sam život iz korena
Nakon odluke da svoju izabranicu, odbojkašicu Ivanu Đerisilo, podrži u profesionalnoj karijeri, sportista Ognjen Kajganić stavio je tačku na svoje aktivno bavljenje rukometom.
Ognjen Kajganić, foto: Luka Šarac, privatna arhiva
Potpuno je posvećen odgajanju njihovog sina Boška s kojim se uskoro seli kod svoje voljene u Azerbejdžan
Ni loše vreme koje je ispratilo sam kraj leta ne može da pokvari dobro raspoloženje rukometašu Ognjenu Kajganiću >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << (38). Najveći razlog za to jeste njegov sedmomesečni sin Boško kojeg je dobio sa odbojkašicom Ivanom Đerisilo (31). Ovo je i period kada naš poznati sportista iz korena menja svoj život. Naime, posle gotovo četvrt veka bavljenja rukometom, u dogovoru sa svojom dragom odlučio je da bar za sada okonča profesionalnu karijeru. Želja mu je da se u potpunosti posveti odgajanju sina dok je Ivana, samo šest meseci nakon porođaja, svoju karijeru nastavila u Lokomotivi iz Bakua. Dok planira da se uskoro sa naslednikom preseli kod svoje izabranice, Ognjenu ne padaju teško roditeljske dužnosti i kako sam kaže, ni minut ne može da se odvoji od Boška. Budući da iza sebe već ima brak sa voditeljkom Aleksandrom Jeftanović, ne planira ponovni odlazak kod matičara, ali ipak ne isključuje ni tu mogućnost jer ga je iskustvo naučilo da je u životu sve moguće. Sada već bivši rukometaš, samo za Story opisuje kako izgledaju njegovi dani ispunjeni ushićenjem jer će uskoro ostvariti svoj dečački san i početi da igra košarku.
Story: Kada ste doneli odluku da okončate rukometnu karijeru?
- Onda kada mi je moja draga rekla da to pod hitno da uradim. Da budem precizniji, poručila mi je kako to moram da učinim, što je bila neka vrsta njene zapovesti. A ja ćutim, šta ću. To breme moram sam da nosim na svojim plećima i samo ja znam da mi nije lako. Još nisam svestan te svoje odluke. Nisam prestao da treniram, ali ne idem na utakmice, što mi veoma nedostaje. Posebno je to izraženo kada vidim druge kako igraju. Ove sezone gotovo pola klubova iz naše lige zvalo me je da igram za njih, a imao sam ponude i iz inostranstva. Svaki put sve mi je teže da ih odbijem. Šalu na stranu, sa Ivanom sam imao dogovor koji sada sprovodimo u delo. Prošle godine plan nam je bio da ona zatrudni, u čemu smo i uspeli. Za ovu sezonu dogovorili smo se da se ona posveti odbojci, a ja našem Bošku. Ona je otišla u Baku da igra odbojku i ja je sada pratim. Ranije nikada nisam pravio planove i neverovatno je kako nam se, od prvog dana kada smo se upoznali, ostvarilo sve što smo zacrtali.
Story: Da li ste napravili rezime šta ste sve postigli tokom karijere?
- Trudim se da to odložim, pošto bi taj potez značilo i definitivni kraj mog bavljenja ovim sportom. Dvadeset dve godine proveo sam u profesionalnom rukometu. Imam beneficirani radni staž s obzirom na to da mi se telo zbog fizičkih napora i povreda koje sam doživeo sada raspada. Imao sam sreću da sam ja taj koji je iskoristio rukomet, a ne rukomet mene. Bio sam u prilici da živim na prelepim mestima, ostvarim finansijsku satisfakciju, vidim svet. Proširio sam vidike, upoznao nove kulture, jezike, ljude, i to je najveći zadovoljstvo koje mi je donelo bavljenje ovim sportom.
Story: Znači li to da ste sada rukometni penzioner?
- Sa zadovoljstvom i ponosom mogu da kažem - jesam! Tačno je, prekinuo sam karijeru, ali uskoro ću ostvariti jedan od svojih dečačkih snova, pošto ću profesionalno početi da se bavim košarkom i već sam potpisao ugovor s jednim klubom u Azerbejdžanu. Od malih nogu igram košarku, a u Beogradu imam i ekipu. Naime, Ivana je uspela da udovolji mojoj želji i pronađe mi klub koji trenira čovek s naših prostora, tačnije iz Makedonije. Tamo je košarka na potpuno drugom nivou. Kada me je Ivana pitala da li mi odgovara plata, rekao sam joj da se ne šali jer bih igrao i za džabe. Sve u svemu, na kraju ću imati i profesionalnu karijeru u košarci koju počinjem da igram u trideset osmoj. Kada to završim, možda postanem i fudbaler. Tada ću već biti u godinama pa mi neće odgovarati sportovi u kojima se mnogo skače.
Story: Uskoro u potpunosti menjate životno okruženje pošto se sa sinom selite kod Ivane u Baku. Jeste li spremni za period koji vam predstoji?
- To će vreme pokazati. Nema potrebe za posebnim spremanjem, ceo život menjao sam okruženje i nikada mi to nije predstavljalo problem. Ja sam kao kameleon i nema razloga da sada bude drugačije. Idem sa ženom koju volim i sa svojim sinom, nema mesta za strah i nervozu. Nas dvojica ćemo navijati za mamu.
Story: Da li ste se navikli na sve roditeljske obaveze?
- Od prvog trenutka kada sam video Boška, uzeo sam ga u ruke i više ga ne ispuštam. Kad god izađem iz kuće, odmah razmišljam o povratku jer mi mnogo nedostaje. Samo roditelji mogu da osete tu vrstu ljubavi. Sada su mi mnoge stvari jasnije, pa i ponašanje moje majke. Obavljam sve poslove koji su neophodni za podizanje deteta.
Story: Najčešće očevi nisu ti koji provode najviše vremena sa decom, posebno u prvih godinu dana njihovog odrastanja. Kod vas je ipak drugačije?
- Vidite da se sve menja u našem svetu, muškarci su postali žene, a ja sam se priključio tom trendu i uspešno ga pratim! Dok sam igrao rukomet, noć pre utakmice ništa nisam radio i bukvalno sam spavao u drugoj sobi. Tako će ubuduće biti kada se Ivana bude spremala za svoje mečeve. To je najmanje što mogu da uradim za nju jer znam koliko joj je teško, a ona sada igra odličnu odbojku na vrhunskom nivou.
Story: Postoje li između vas dvoje rasprave o tome na koga Boško više liči?
- Ne, jer je to očigledno. Naravno, na mene i tu se završava cela priča, što i Ivana potvrđuje. Fotografije iz perioda kada sam bio mali govore meni u korist, samo što Boško ima plave oči na mog oca. Ali, nećemo o tome previše da pričamo jer porodica moje izabranice pokušava da dokaže suprotno.
Story: Ko vam najviše pomaže sada kada ste sami sa sinom?
- Jedna devojka Tamara od velike nam je pomoći, ali i bake su tu uvek kada zatreba.
Story: Imate li želju da Boško krene vašim stopama?
- Samo da ne bude na mene! Voleo bih da bude košarkaš i već sam mu našao menadžera i trenera, još samo da mu uvalim loptu kada budem mogao. Jedno je sigurno, držaću ga što dalje od rukometa.
Story: Ivana i vi ćete u decembru obeležiti dvogodišnjicu svoje veze. Da li ste razmišljali o tome da uplovite u bračne vode?
- Iskreno, taj čin nam je nebitan i ne znam šta bi promenilo. Jedino je važno da se volimo i poštujemo, a da li će to pisati i na nekom papiru u nekoj Opštini ili ne, sasvim je svejedno. Najprostije rečeno - to je glupost. Prošao sam kroz brak i video da taj potpis ne znači apsolutno ništa. Najvažnija je ljubav i dok god bude tako, a ne vidim zašto kod nas ne bi bilo, mi ćemo živeti zajedno, kako god da se zove ta naša zajednica.
Story: Trpite li možda pritisak okoline zbog toga što niste u braku?
- Ja ga ne osećam, a ni Ivana, koliko znam ništa mi nije rekla. Potekli smo iz zdravih, normalnih porodica. Ne znači da se jednog dana nećemo venčati, možda posle trećeg deteta, negde sami na plaži i sa našim naslednicima koji će nam biti kumovi. Ipak, naučio sam da nikad ne govorim nikad. Marfi je zeznut!
Story: Koliko ste menjali jedno drugo tokom prethodne dve godine?
- Ne želim nikog da menjam, pa ni Ivanu. Mogu da kažem kako smo možda promenili neke navike jedno kod drugog. Gotovo je nemoguće da preko noći počnem da istiskujem pastu za zube na drugačiji način ili da smanjujem nivo zvuka na muzičkim uređajima. Da sam želeo nešto drugačije, izabrao bih neku drugu osobu.
Razgovarao: Danilo Mašojević
Mesto snimanja: Kota 70, Savski kej bb, Novi Beograd
.jpg)
