Izvor: Politika, 04.Sep.2011, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odrekao sam se Sartra zbog Mao Cedunga
Jedan od najplodnijih pozorišnih reditelja priča o pripremi svoje poslednje predstave, pozorištu na Brodveju, Puriši Đorđeviću, životu i skepsi, istini i laži, haosu i besmislu, strasti i ljubavi...
Pozorišni reditelj Dejan Mijač (77) jedan je od najplodnijih srpskih umetnika. Svojim radom je obeležio scene u Tuzli, Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Somboru, Nišu...
Dobitnik je niza priznanja. Na primer: osam Sterijinih nagrada! Njegove istaknute predstave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su: „Pokondirena tikva”, „Golubnjača” (Novi Sad), „Mrešćenje šarana” (Zvezdara teatar, Beograd), „Pučina”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Gospođa ministarka” (JDP, Beograd)... I to nije sve. Dubok trag ostavio je i van scene, kao profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
A sad, za oproštaj od režije, priprema „Višnjik” Antona Pavloviča Čehova čija je premijera zakazana za 4. oktobar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Živi u Beogradu. Udovac je. Ima ćerku Maju (50), službenicu.
Šta Vi i Čehov hoćete da kažete?
Odlazeći želim nešto da kažem i o sebi. „Višnjik” je, simbolično, baš zgodna priča za moj završetak. Jer, Čehov tu govori o nemogućnosti da se uradi moguće. Tu nema zabrane spolja. Postoji uvek nešto što se ne može učiniti iako nema prepreka. Jednostavno ne mogu da dostignem ideal kome sam težio ceo život. On je tu negde, ali nemam snage da ga dodirnem...
Zašto odlazite?
Sebi sam rekao da čovek u nekim godinama počinje polako da se odriče loših navika. A pošto ne pušim i ne pijem, nemam čega da se odreknem, pa ću se ovom predstavom osloboditi režije! Ona je, uslovno rečeno, moja loša navika iz detinjstva. Učiniću to uprkos tome što sam u pozorištu doživeo mnogo lepih trenutaka, dok u životu i nisam. Svoje vreme nikad nisam merio godinama već sezonama. U tome mi je i prošao život.
Ko je uticao na Vaš razvoj?
Pre svega roditelji. Otac Božidar je bio sveštenik, a majka Ružica učiteljica. Oni su bili naklonjeni svetu umetnosti: literaturi, muzici, slikarstvu... Uvek su o tome pričali s obožavanjem. Ipak, nisu bili zadovoljni što sam odabrao Fakultet dramskih umetnosti. Računali su da ću biti lekar, ali posle su se navikli na moju profesiju i na putovanja čak i do Njujorka.
Šta ste videli u Njujorku?
Otišao sam, normalno, i na Brodvej, do njihovih čuvenih pozorišta. Bio sam tada mlad reditelj. Gledao sam mjuzikle koji mi se uopšte nisu dopali. One prave pozorišne drame da, ali mjuzikli ne. Sve te muzičke predstave se prave po prostom šablonu: „tri reza – četiri parčeta”. Ali, sad na Brodveju nema ni pravih drama. Sve je do te mere podređeno novcu da je tamo umetnost u drugom planu.
Šta mislite o politici Srbije?
Bio sam, kao građanin, angažovan tu i tamo, ali nikad se nisam aktivno uključivao u političke događaje. A mnogi političari su mi, geografski, bili dosta bliski, tu nadohvat ruke. Tako sam video koji su to ljudi. I nikad mi nisu toliko imponovali da bih mogao da budem njihov sledbenik.
A čiju misao sledite?
Glavna intelektualna pojava koja me je fascinirala kad sam bio mlad bio je francuski filozof Žan-Pol Sartr. Naravno, život je to posle revidirao. Bio je briljantan um koji je vrlo duhovito i vrlo ironično umeo da definiše neke odnose i da uspostavi razlike. Ali, kad sam ga video 1968. u Parizu, na Sen Žermenu i oko Latinskog kvarta, kako sa svojom gospođom Simon de Bovoar kliče Mao Cedungu, rekao sam sebi: Dovde možemo zajedno, a odavde svako za sebe.
Da li uvek imate isti stav?
Život me naučio skepsi. I kad vidim da mi se nešto dopada – ne verujem da mi se dopada! Dotle sam došao. Uvek imam rezervu. Ali, sklon sam da kod ljudi preferiram njihove dobre strane, odnosno njihove dobre osobine, pa i da razumem ono što je kod njih negativno.
Da li uvek govorite istinu?
Ne. Ali, nikad ništa nisam dobio od laži. A dosta sam lagao. Lagao sam i lažem samo iz jednog razloga: da bih sebi i drugima ulepšao život. To me mnogo zabavlja.
Stiže Bitef, šta očekujete?
Radujem se svakom Bitefu. Uvek nađem nešto što mi se dopada, nešto inspirativno i zanimljivo. Čak i kad cela priča siđe s koloseka. I tad mi je to zanimljivo i dobro. Kao što mi se događa da sve što mi je nekad, u životu, ličilo na haos sad vidim kako dobija harmonijsku strukturu s vremenom. Jer, ništa nije u takvom haosu i besmislu kao vreme u kome živimo.
Da li za nečim žalite?
Nemam za čim da žalim. Ono što sam učinio ranije učinio sam sa onom pameću. Jer, naknadna pamet, uglavnom, ničemu ne služi. A imao sam ponekad te napade naknadne pameti, ali brzo sam se toga oslobodio.
Šta Vam kažu strast, erotika, ljubav?
O, to su divna stanja. Ljubav je lepa, ali nije realna. To je nešto što su pesnici izvajali pevajući zanosne ljubavne pesme. I te pesme i ti izrazi ljubavi, uglavnom, u stvarnom životu, po svojoj snazi, nadmašuju emotivno stanje one osobe koja je povod ljubavi. Ali, i biti zaljubljen, bez odgovarajućeg odgovora, vrhunski je doživljaj.
----------------------------------------------
Moj glumac je najčešće bio Voja Brajović
Šta mislite o režiji filma?
Nisam se time bavio, ali imam prijatelje i sa te strane umetnosti. Jedan od njih je Puriša Đorđević. Uvek sam bio zadivljen njegovom nevinom radošću s kojom gleda svet oko sebe. Njegova priroda je dragocena. On je ustreptao kao dečak koji piše svoje prvo ljubavno pismo. Njegove filmove ne razdvajam od njega. Oni imaju šarm, ali i političku istinu, posebno film „Jutro”. Tu me je potpuno fascinirao. Bila je to čista poezija.
Ko je bio Vaš glumac?
Moj glumac je najčešće bio Voja Brajović. Uvek sam imao ulogu za njega. Voleo je da mu dajem zadatke u kojima se pre toga nije ogledao, pa je s velikim žarom ulazio u te nove likove.
Slavko Trošelj
objavljeno: 04.09.2011.
.jpg)
