Izvor: Politika, 25.Apr.2011, 00:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazim iz vlasti ali nastavljam borbu
Istoričar i profesor govori o svojoj sportskoj karijeri, obavezama Srpske akademije nauka i umetnosti, naučnim odgovorima na životna pitanja, svojoj ljubavi prema muzici i harmoniji...
Vasilije Krestić, istoričar, univerzitetski profesor, član Srpske akademije nauka i umetnosti (dopisni od 1981, a redovni od 1991), svoja uverenja brani stavom da „ništa ne sme da se krivotvori i ništa, u ime istine, ne sme da se prećuti”.
U traganju za istinom uvek je, ističe, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << išao do kraja.
Rođen je 20. jula 1932. u Đali, na severu Banata. Predavao je nacionalnu istoriju novog veka. Jedan je od osnivača i počasni član Udruženja državnih reprezentativaca Srbije. Od 1951. je bio odbojkaš Partizana, pa Spartaka i reprezentacije. Sportsku karijeru završio je 1957. kad se posvetio nauci.
U braku s Branislavom ima sina Petra (47), istoričara, i ćerku Jelku (40), filologa, a od njih jednu unuku i trojicu unuka.
Koliko se sad predajete sportu?
Igram stoni tenis s prijateljima u Beogradu i u vikendici na Kosmaju, gde svako veče šetam po pet-šest kilometara, a volim i plivanje. Pre šezdesetak godina, kad sam išao u gimnaziju, u Zrenjaninu, bio sam vaterpolo golman Proletera.
A kad ste „uplivali” na odbojkaški teren?
Igrao sam odbojku u školi. Posle nekih predavanja na fakultetu otišao sam na Kalemegdan da gledam trening odbojkaša Partizana. I baš tada ih je na terenu bilo jedanaest. Nedostajao im je jedan. Ponudio sam im svoju pomoć. I više se nismo rastajali šest godina...
Viđate li klupske drugove?
To se, nažalost, događa uglavnom na sahranama. Kad neko umre, onda se svi okupimo. A neke srećem i u Udruženju reprezentativaca Srbije.
Šta je dužnost akademika?
Članovi Akademije nauka i umetnosti moraju, iznad svega, da se bave naukom koja služi interesima nacije i države. Nisam za to da se akademici bave dnevnom politikom. Oni ne smeju da se mešaju u stranački život i da budu sluge politike. Ali, ne mogu da se ogluše o neke probleme koji pritiskaju naciju i državu.
Na primer?
Najsvežiji je problem regionalizacije Srbije. To je vrlo krupno pitanje. Može da se kaže da je to, s jedne strane, dobro da se sredstva raspoređuju ravnomernije, pa regije napreduju brže... Ali, postavlja se, istovremeno, i pitanje da li je u ovom trenutku, u ovom duhovnom stanju srpske nacije, u ovakvom rasporedu stanovništva, u Raškoj oblasti, u istočnoj Srbiji, u severnoj pokrajini ova regionalizacija i put ka mogućem cepanju države. Zato bi bilo dobro da Akademija ovo preispita. To je političko gledište koje i te kako može da bude i naučno.
Šta je drugo?
To je problem nuklearnih elektrana. Mi se nalazimo u okruženju zemalja u kojima niču ove centrale, pa se pitamo da li i mi to da gradimo. Odgovor na ovo pitanje bi trebalo da pripreme stručnjaci Akademije koji su u kontaktu s naučnicima iz celog sveta. Političarima bi potom bilo mnogo lakše da odlučuju o sudbini gradnje atomskih centrala u Srbiji.
A treće?
Kad je Haški tribunal optuživao Srbiju za velikosrpsku politiku Akademija je, u određenim svojim odeljenjima, smatrala da bi trebalo da se oglasi i da o toj temi da svoje, naučno mišljenje. Ali, rukovodstvo Akademije bilo je uplašeno, nije želelo u to da ulazi. Drugim rečima saglasili smo se sa onim što je rekao Haški tribunal... Ovo je stav koji zastupam ja, a na drugoj strani je grupa akademika vladajuće garniture, koja beži od svega toga.
Šta mislite o srpskoj politici?
Mislim da se suviše podastiremo svetu u želji da uđemo u Evropsku uniju. Brine me ta cena. U celini gledano mislim da bi trebalo više da vodimo računa o državnom i nacionalnom dostojanstvu, a ono nije na nivou na kome bi moralo da bude. Suviše želimo da se prikažemo da smo dobri, pa smo spremni na saradnju i po cenu državnih interesa. Drugim rečima, moramo biti dosledni u tome da se politika, što je više moguće, vodi na osnovu reciprociteta – koliko daš, toliko moraš i da dobiješ.
Koja umetnost je Vaša?
Uvek sam voleo muziku, posebno dobar stari džez. Svirao sam saksofon u toku školovanja. Bio sam član više džez orkestara. Tako sam se, povremeno, malo i izdržavao sviranjem. Svirao sam i u vojsci. Kasarna je bila na ulasku u Boku, na Prevlaci, a moj vojni orkestar svirao je na igrankama u Herceg Novom. U to vreme, a to je bilo 1957, ceo Novi se tresao od naše svirke i pesme „Huanita banana”... Volim i klasičnu muziku, kao i umetnost slikanja, a tu posebno cenim Petra Omčikusa.
Šta Vas dovodi pred TV ekran?
Svi kvalitetni sportski događaji, ali nemam interes za gledanje i slušanje razgovora za „okruglim stolovima” zato što se tu pojavljuju iste osobe za koje znam šta misle i šta će reći, pa ništa novo od njih ne mogu da saznam. Volim da pogledam i neke od novih serija. Gledao sam, sa uživanjem, određene serije Radoša Bajića. Kad hoću da se odmorim gledam i „Šojića”, odnosno parodiju na naš politički život i stanje u društvu...
Šta Vam smeta u srpskoj kulturi?
Smeta mi odsustvo istinskih vrednosnih kriterija. Bojim se da je i kulturi, u celini, primarno da li pripadate nekoj političkoj stranci ili ste, možda, čak u opoziciji. To je jedna od naših sakatosti koje će nam se osvetiti.
Ko Vam je bio uzor u nauci?
Za mene je Nikola Tesla jedan od najgenijalnijih ljudi svih vremena kad je o nauci reč, ali privatno je bio osobenjak, sve je podredio radu, za razliku od Mihajla Pupina koji je, takođe, izuzetan naučnik, ali i čovek koji se predavao i životu. To su velike ličnosti. Oni su ponos našeg naroda. Moj životni stav je, po svemu, bliži Pupinovom. Ni ja nisam rob svoje nauke. Jako volim život, društvo, opuštanje...
Kako reagujete na zavist, intrigu?
Vrlo oštro. Smeta mi zavist, smeta mi ljubomora, posebno intriga, a o cinizmu da ne govorim. Mislim da su to i neke vrste opterećenja, da ne kažem bolesti ljudi sa takvim osobinama.
Koje vrednosti posebno poštujete?
Veoma cenim porodicu. Srećan sam što imam decu i što imam unučad. Jako sam im posvećen i brižan kao roditelj i deda. Isto tako brižno pristupam naučnom radu. Gledam da se ne ogrešim ni o ljude ni o činjenice.
Šta Vam je najvažnije?
Harmonija koju sam upoznao u muzici, a od tada je razvijam i u životu. U svim odnosima. Harmoniju mi daje i stav da su mi želje u skladu sa mogućnostima.
Slavko Trošelj
objavljeno: 25.04.2011
