Izvor: Politika, 08.Avg.2011, 00:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od dorćolskog mangupa do šampiona

Evropski automobilski as je pre nekoliko nedelja trijumfovao u dve trke u Austriji. Iako je nekada bio fudbalska nada, shvatio je da se za volanom lakše stiže do ženskog srca. Danas je ozbiljni tata troje dece

Alek­san­dar To­šić osvo­jio je pre ne­ko­li­ko ne­de­lja ti­tu­lu u Evrop­skom ku­pu auto­mo­bi­la (ETCC) na sta­zi „Sal­zbur­gring” u Austri­ji. Upr­kos pro­men­lji­vim uslo­vi­ma, naš auto­mo­bil­ski as je ube­dlji­vo tri­jum­fo­vaouobe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tr­ke, što je ve­ro­vat­no naj­ve­ći sko­ra­šnji srp­ski sport­ski uspeh. Na taj na­čin, To­šić je na­sta­vio ni­sku tro­fe­ja ko­ju je na ovoj sta­zi za­po­čeo nje­gov ko­le­ga Vo­ji­slav Le­kić.

Da bi ne­ki tak­mi­čar mo­gao da na­stu­pi na ovom zah­tev­nom tak­mi­če­nju neo­p­hod­no je da za­do­vo­lji mno­go pro­pi­sa i spe­ci­fič­nih uslo­va. Dok su svet­ski is­ku­sni drum­ski vu­ko­vi spre­ma­li po­bed­nič­ku tak­ti­ku, do­tle je Alek­san­dar To­šić, na zah­tev ne­po­ver­lji­vih or­ga­ni­za­to­ra, mo­rao da pro­đe ve­li­ki broj us­put­nih pre­gle­da. Ni­šta bo­lje ni­je pro­šao ni nje­gov auto­mo­bil ko­ji je bio pod ske­ne­rom me­ha­ni­ča­ra ko­ji su is­pi­ti­va­li bar ko­do­ve na gu­ma­ma, te­ži­nu vo­zi­la… Da sa­mo na jed­noj pro­ve­ri ni­je pro­šao, naš as bi tak­mi­če­nje po­sma­trao iz gle­da­li­šta.

– Ni­sam uče­stvo­vao ni na jed­nom ozbilj­nom svet­skom tak­mi­če­nju, dok je svet­ski auto­mo­bil­ski krem vi­še pu­ta ce­pao gu­me na slič­nim do­ga­đa­ji­ma. Hen­di­kep je što ni­sam imao pri­li­ke da vi­dim ka­ko će se vo­zi­lo po­na­ša­ti na ki­ši, a je­di­ni kon­takt „hon­de ci­vik” sa vo­dom imao sam ka­da su ga pra­li u auto­ser­vi­su – ka­že To­šić.

Pre ne­go što se raz­buk­ta­la nje­go­va strast pre­ma auto­mo­bi­lu, bio je na ko­rak da po­sta­ne pro­fe­si­o­nal­ni fud­ba­ler. Le­gen­di ju­go­slo­ven­skog fud­ba­la Dra­go­sla­vu Še­ku­lar­cu, na tak­mi­če­nju osnov­nih ško­la u Be­o­gra­du, za­pao je za oko mla­di Dor­ćo­lac. Pro­bi­jao je po bo­ko­vi­ma i dri­blin­zi­ma iz­lu­đi­vao pro­tiv­nič­ke be­ko­ve i me­di­ji su ga pro­gla­si­li za ve­li­ku na­du na­šeg fud­ba­la. Vre­la krv, ne­mir­na na­rav i pu­ber­tet glav­ni su raz­log za­što je pre­stao da do­la­zi na tre­nin­ge. Shva­tio je da put do žen­skog sr­ca lak­še do­la­zi pre­ko auto­mo­bi­la ne­go špar­ta­ju­ći po ze­le­nom te­pi­hu.

Već sa 15 go­di­na ko­ri­stio je sva­ku pri­li­ku ka­da je otac bio na po­slu, da uzme klju­če­ve od auto­mo­bi­la i da se pro­vo­za pre­sto­nič­kim uli­ca­ma.

Ta­da je umi­slio da bi mo­gao u sa­o­bra­ća­ju da bu­de ba­ra­bar sa osta­lim vo­za­či­ma. Do­li­vao je go­ri­vo na pum­pi, obe­le­ža­vao do u cen­ti­me­tar gde je auto­mo­bil bio par­ki­ran, ali je otac ipak sa­znao. Ne­ko od du­še­bri­žnih kom­ši­ja pri­ja­vio je Alek­san­dra. Tri go­di­ne ka­sni­je do­bio je do­zvo­lu, kao do­kaz da zna da vo­zi. Pre ne­go što je po­lo­žio mo­rao je da se oslo­bo­di man­gup­skih ma­ni­ra ko­ji­ma je osva­jao de­voj­či­ce.

Pr­vi iz­la­zak pred is­pit­nu ko­mi­si­ju po­ka­zao je nje­go­vu di­vlju vo­žnju iako je in­struk­tor na obu­ci stal­no po­na­vljao da sjaj­no vo­zi za nje­go­ve go­di­ne. Bio je ube­đen da će se la­ga­no pro­vo­za­ti i da­ti do­ma­ći za­da­tak osta­lim kan­di­da­ti­ma ka­ko se vo­zi. Do vo­žnje na uli­ca­ma ni­je ni sti­gao, jer su ga na po­li­go­nu iz­ba­ci­li iz vo­zi­la pi­ta­ju­ći ga da li je vo­zio auto­mo­bil pre ne­go što je upi­sao vo­žnju. La­kon­ski je od­go­vo­rio da ni­je, ali su ga raz­u­ve­ri­li.

– Re­kli su mi: „In­struk­tor te si­gur­no ni­je na­u­čio da dr­žiš ru­ku na me­nja­ču i la­kat na pro­zo­ru”. Da bih po­lo­žio mo­rao sam bar za krat­ko da se od­vik­nem od „man­gup­ske” vo­žnje – še­ret­ski pri­ča Alek­san­dar.

Da se de­fi­ni­tiv­no opre­de­li za vo­žnju sport­skih auto­mo­bi­la za­slu­žna je JNA ko­ju je slu­žio u Ki­če­vu u Ma­ke­do­ni­ji. Ta­mo je upo­znao Zo­ra­na Ka­stra­to­vi­ća, ko­ji je ta­da bio ak­ti­van vo­zač, u kla­si ju­gi­ća. Oči su mu bi­le ve­li­ke ka­da mu je gle­dao fo­to­gra­fi­je na ko­ji­ma su vo­zi­la iz­gle­da­la moć­no i le­po. Po­sle voj­ske od­ra­dio je dve tr­ke u Na­ci­o­nal­noj kla­si fi­ća, a ka­sni­je se pre­kva­li­fi­ko­vao u na­ci­o­nal­nu kla­su ju­go, ko­ja je i da­nas ak­tu­el­na.

Film „Na­ci­o­nal­na kla­sa” uti­cao je da mu ben­zin uđe u krv i to je ma­la sim­pa­tič­na pri­ča ko­ja ve­zu­je sva­kog ko je od­ra­stao i ži­vi u Be­o­gra­du. Iste pro­ble­me kao i Dra­gan Ni­ko­lić u tom fil­mu ima­ju i da­nas svi vo­za­či. Sve se ra­di u po­sled­nji čas i u zad­nji mi­nut. To je obe­lež­je na­šeg men­ta­li­te­ta i go­to­vo se ni­šta spe­ci­jal­no ni­je pro­me­ni­lo. Fi­ća je bio ta­da, a sa­da su ju­gi­ći naš na­ci­o­nal­ni brend i naj­do­stup­ni­ji su auto­mo­bi­li­sti­ma i za­to je naj­ve­ća kon­ku­ren­ci­ja u ovoj kla­si, a isto­vre­me­no su i naj­po­pu­lar­ni­ji.

To­šić ka­že da Be­o­gra­đa­ni ne­ma­ju kul­tu­ru u sa­o­bra­ća­ju i da je to naj­ve­ći pro­blem. „Ne­ću da bu­dem ne­skro­man, jer svi vo­za­či u ze­mlji ko­ri­ste sve pre­či­ce, sva mo­gu­ća skre­ta­nja, ne po­štu­ju se pro­pi­si, sa­o­bra­ćaj­ni zna­ko­vi, a i par­ki­ra­mo gde god stig­ne­mo. Taj prin­cip – la­ko će­mo, mo­žda je glav­ni raz­log za­što če­sto do­la­zi do su­da­ra ko­ji se za­vr­ša­va­ju ras­pra­va­ma, tu­ča­ma i ob­ra­ču­ni­ma na ras­kr­sni­ca­ma”, ka­že evrop­ski auto­mo­bil­ski šam­pi­on ko­ji je, ina­če, ro­đen 18. ja­nu­a­ra 1970. go­di­ne u Be­o­gra­du, na Dor­ćo­lu. Auto­mo­bi­li­zmom se ba­vi od 1993. go­di­ne. Sa de­set go­di­na vo­žnje u na­ci­o­nal­noj kla­si ju­go tri pu­ta je bio pr­vak, dva pu­ta vi­ce­šam­pi­on i tri pu­ta tre­će­pla­si­ra­ni.

Za uspe­he u ži­vo­tu za­slu­žna je i su­pru­ga Da­ni­je­la sa ko­jom ima tro­je de­ce. Naj­sta­ri­ja kćer­ka Je­le­na ima 19 go­di­na i po­lo­ži­la je vo­žnju i Alek­san­dar je za­do­vo­ljan ka­ko kao po­čet­nik vo­zi. Iva­na u de­cem­bru pu­ni 18 go­di­na, dok sin Ni­ko­la u sep­tem­bru kre­će u pr­vi raz­red osnov­ne ško­le. Alek­san­dar tvr­di da je po­treb­no da se u sa­o­bra­ća­ju ide te­žim pu­tem i da se ozbilj­ne gre­ške pra­ve sa­mo je­dan­put. Ne­ki ro­di­te­lji mi­sle da po­ma­žu svo­joj de­ci ka­da im sre­de da po­lo­že vo­žnju, ali ne shva­ta­ju da im či­ne me­dve­đu uslu­gu, jer kroz ne­ke ozbilj­ne stva­ri mo­ra da se pro­đe. Da­nas su de­ca sve raz­ma­že­ni­ja i naj­ve­ći pro­blem su ro­di­te­lji ko­ji pre­ko ve­ze za­vr­ša­va­ju do­zvo­le ne shva­ta­ju­ći da im ta­ko ne či­ne uslu­gu. Naj­če­šće im za pu­no­let­stvo po­klo­ne moć­no vo­zi­lo ve­li­ke sna­ge i per­for­man­si, ne shva­ta­ju­ći da bi i is­ku­snim vo­za­či­ma tre­ba­lo vre­me­na da s njim iza­đu na kraj.

Alek­san­dar ka­že da ne ma­šta da vo­zi For­mu­lu 1 ko­ja je za nas po­seb­na ga­lak­si­ja. Bez fi­nan­sij­ske po­mo­ći dr­ža­ve i bo­ga­tih spon­zo­ra, ko­ji ima­ju in­te­res da fi­nan­si­ra­ju tak­mi­če­nje u ino­stran­stvu, to je sa­da ne­mo­gu­ća mi­si­ja. „Tu se okre­će ve­li­ki no­vac kroz mar­ke­ting, to je ne­što što na­ma ni­je do­stup­no i u ovom tre­nut­ku ni­je re­al­no da raz­mi­šlja­mo na tu te­mu”.

De­jan Spa­lo­vić

objavljeno: 08.08.2011.

Nastavak na Politika...