Izvor: Politika, 24.Maj.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Nikole Kalabića sam napravio junaka, a ne gubitnika
Glumac i aforističar priča o odrastanju u ratu, pozorištu kao crkvi, odustajanju od novca, Bati Živojinoviću, Gidri Bojaniću, ljubavi kao idealu..
Glumac, dramski pisac, reditelj, pesnik i aforističar Zoran Rankić, predstaviće sledećeg meseca novu, desetu knjigu, ovoga puta aforizama i dva odlomka iz drama „Zbogom zauvek, odmah se vraćam”.
Rođen je 9. avgusta 1935. u Derventi. Dramsku školu završio je u Sarajevu 1955, od kad je bio član lokalnog Narodnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozorišta, a od 1961. je u Beogradskom dramskom.
Istakao se kao tumač niza uloga, a posebno u TV drami „Poslednji čin”, kao komandant Gorske garde Nikola Kalabić. Ostvario je uloge i na radiju, a poznat je i po interpretacijama poezije. Autor je drama „Kalemegdanci” i „Skretnica” i zbirke pesama „Aorist”. Za svoj književni doprinos satiri dobio je mnogo nagrada, kao i najznačajnije domaće priznanje „Radoje Domanović”.
Živi sam u Beogradu.
Čime ste obeležili odrastanje?
U tome je učestvovao Drugi svetski rat, jer sam 1941. imao šest godina. Kao izbeglicu iz Bosne, u Srbiju su me doveli u kuću dede po majci, u Gornji Milanovac, u slobodu. Ali, posle tri meseca spaljen je i taj grad. Time je obeleženo moje detinjstvo, a i život.
Kako ste ušli u glumu?
Nisam znao šta ću sa sobom. U školi sam bio loš u svemu, sem u pisanju, pa mi je pretila opasnost da drugi put padnem u gimnaziji. Na pitanje profesora: „Šta ćeš ti u životu da radiš” čuo sam sebe kako kažem: „Biću glumac”, a nisam baš znao šta to znači. Ali, rekao sam i to sam bio i ostao ceo život.
Ko je sve u Beogradu bio uz vas?
Bila je to, pre svega, moja velika ljubav prema Beogradu. Bio sam ponosan kao glumac u gradu koji neizmerno volim, iako ga ne poznajem. Ali zahvaljujući ljudima iz pozorišta, upravniku Beogradskog dramskog Predragu Dinuloviću, kao i rediteljima Bori Draškoviću i Miroslavu Beloviću, brzo sam postao Beograđanin.
Kako vas je osvojila umetnost?
Verujem da sam bio namenjen umetnosti. Prvo sam, kao dete, počeo da crtam i da pišem pesme, pa sam otišao u glumu koja me je potpuno opčinila, a književnost i aforizmi su mi postali svakodnevna igra reči i životnih odnosa.
A kako doživljavate pozorište?
Pozorište sam uvek doživljavao kao crkvu. Sebe u pozorištu vidim kao sveštenika umetnosti. Zato punog srca igram i pred punom salom i pred desetak gledalaca. Na to me obavezuju moja vera, moja umetnost i moja crkva – pozorište.
Ko vam je sve bio primer za ugled?
Kao vrlo mlad glumac, kad sam imao čistu dušu, kao što svaki mlad čovek ima, cenio sam svakog glumca. Svaki glumac je za mene bio neko čudo, kao poseban čovek. Ipak, od naših glumaca posebno sam cenio Milivoja Živanovića, Ljubu Tadića, Branka Plešu...
Da li ste se nečega odricali u ime glume?
Novca. U vreme kad sam gostovao na radiju tražili su od mene da snimim reklamu za motorno ulje. Pitao sam ih: „Šta će mi reći poezija koju čitam na radiju?” Odgovor je bio: „Šta te briga.” Ipak, bilo me je briga. Nisam prihvatio tu ponudu. To je indirektni odgovor i za mnogo krupnije ponude.
Kako doživljavate slavu?
Ne mogu da kažem da nisam težio slavi. Činio sam to i kroz razna odricanja uprkos nepravdama. Sve sam trpeo čekajući trenutak kad ću moći da pokažem nešto što još nisam pokazao. I onda se pojavila drama Siniše Pavića „Poslednji čin”, ta uloga Nikole Kalabića, u režiji Save Mrmka, koju sam dobio sticajem okolnosti.
Kojih okolnosti?
Pre mene ulogu je dobio Bata Živojinović, pa je odustao, a potom Gidra Bojanić koji je čak počeo da snima, pa je i on odustao... Kad su me pozvali nisam hteo da prihvatim, jer nisam želeo da budem „štrajkbreher”, mada nisam ni znao o čemu se radi. Ipak, otišao sam u Ivanjicu na snimanje i sa Savom Mrmkom sam se, posle mnogo priča, ipak, dogovorio da prihvatim ulogu.
Po scenariju, ko je bio Kalabić?
Negativac koji je, navodno, izdao svog komandanta Dražu Mihailovića. Meni je to dobro krenulo, a svima u ekipi je to bilo najvažnije posle silnih odlaganja snimanja. Kad se sve sklopilo ja sam od te uloge napravio junaka, a ne gubitnika. Ta drama je emitovana u dva dela i cela jugoslovenska javnost je bila na nogama tražeći od mene da gostujem u raznim emisijama.
Koji susret posebno pamtite?
S generalom Pekom Dapčevićem u beogradskom hotelu „Mažestik”. Ustao je od stola, prišao mi i teatralno čestitao na glumi Kalabića: „Bio si ubedljiv, maestralan, hudožestven. Ostaćeš zabeležen u analima glume.” Posle tih pohvala imao sam potrebu da izgovorim: „Ali...” Peka je istakao: „Ali, napravio si nam politički problem.” Rekao sam mu: „Ne ja, on, Kalabić vam je napravio problem.” Peka mi je, potom, u mirnijem tonu, rekao: „Trebalo je ti da igraš našeg Krcuna Penezića.”
Da li ste nešto naučili od žena?
O toj temi sam jednom prijatelju rekao: „Šta ti znaš šta su žene? Ti si oženjen čovek.” I to nije šala. To je velika istina. Pitajte udate žene.
Kako doživljavate žene?
Veoma ih cenim i volim. I ne samo da mislim da su jači pol nego da su bliža kopča onom nestvarnom nebeskom božanskom, nego mi. One predstavljaju to nešto veliko i nedokučivo. Mi smo, muškarci, samo obični ljudi. Žena je čudo, pa ona rađa čoveka.
Šta je za vas ljubav?
Ljubav je za mene ideal. I ako čovek previše potone ili se previše uznese u tom idealu on odgađa ljubav, beži od nje, od straha da je ne uprlja. I tako ostaje sam i niko mu ne veruje da je bio voljen. Pa čak i on pomisli da nije nikad ni voleo.
-----------------------------------------------------------
Imamo mlade ljude za ponos
Kako tumačite stavove mladih prema poplavama?
Ponosim se mladima koji su u ovoj tragičnoj situaciji tražili da učestvuju u spašavanju ljudi, privatne i državne imovine. Mladi volonteri su nudili svoje usluge i tamo gde im nije mesto, tamo gde odlaze posebno obučeni ljudi. To je, priznajem, nešto što baš i nisam očekivao u takvoj meri. Tužan sam zbog ovoga što nam se dogodilo, ali i ponosan što imamo mlade ljude za – svaki ponos!
………………………………………………………………
Aforizmi:
• Pošten čovek mirnom spava, ali se nerado budi.
• Stao nam je mozak, ali mi idemo dalje.
• Čine što brane i brane što čine.
• Samo napred! Mnogi su tako otišli.
• Život je pred nama. U paničnom bekstvu…
Slavko Trošelj
objavljeno: 25.05.2014
.jpg)
