Izvor: Glas javnosti, 02.Sep.2009, 12:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Bikavca osta tužna uspomena
Od „Bikavca brda grada Višegrada“ ostala je samo „tužna uspomena“. Brdo ljubavi iznad čuvene ćuprije Mehmed paše Sokolovića, mesto pesme i meraka, valjda najčuvenije u bivšoj Jugoslaviji, nezaobilazna destinacija romantičnih putovanja i ekskurzija, kutak za zaljubljene i verene, danas nije ni bleda senka nekadašnje slave... Kako je prošla bivša Juga, tako i Bikavac, još od onog trena kada je oko Drine, ali i po čitavoj bivšoj državi, mesto pesme slavuja progovorilo oružje...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Oni koji danas krenu skrovitim stazama Bikavca, onima o kojima su nekad ispisivane strane i strane novina po čitavoj Jugi, reportaže i reportaže pre rizikuju da upadnu u kandže čopora pasa lutalica, da ih u šipražju ujede zmija, da pocepaju odeću po trnju, da upadnu u kakav otvoreni šaht...
Čekaonica smrti
Od trnja i granja, „duboka Drina što vekovima teče“ više se sa Bikavca skoro ni ne vidi. Onima koji su „najromantičniji balkanski kutak“, kako je nekad ovo brdo nazivano, zapamtili u drugačijem ruhu, Bikavac je danas mesto tuge. Tužna stranica o sedamnaestogodišnjoj propasti jednog naroda i još tužnija uspomena na stara dobra vremena prvih ljubavi, prvih poljubaca...
Ta tuga i seta danas se na Bikavcu osećaju na svakom koraku.
- Čuvajte se, ovde ima zmija... Psi hoće da ujedu... - kaže na Bikavcu devetogodišnji Strahinja, koji po šipražju i stazama čuvenog brda iznad starog grada provodi deo detinjstva.
Staze okolo zarasle u korov. Grane drveća pale do zemlje i trnjaka... Stari „hladnjak“, letnjikovac, ostavština austrougarske vlasti, pust. NJemu se, u stvari, više i ne može prići od smeća, đubreta, trnja, puzavica...
Na fudbalskom stadionu na Bikavcu, gde su nekad igrane čuvene utakmice, gde se navijalo, a posle utakmica u parovima hitro nestajalo po okolnim stazama i bogazama „ljubavnog gnezda“, danas su betonske zgrade, u kojima žive uglavnom izbeglice sa prostora čitave stare zemlje... Žive, u stvari više sanjaju svoje šume i livade, proplanke zavičaja, svoje kuće i imanja, stari više čekaju smrt no što žive...
- Nije ovo život. Ovo je čekaonica smrti. Mi smo imali sve, kuću, lep i sređen život, sad imam čoveka koji umire od bolesti, imam ćerku koja nije udata i imam želju da me nema - tužno ječe Bikavcem reči Mire Praštalo (72) iz okoline Knina.
Nekad je na Bikavcu radio i čuveni motel, koji neki zvali i najvećim „švalerskim gnezdom“ na celom Balkanu, po šumi okolo bili bungalovi... Sve je to danas prepušteno zubu vremena... U bungalovima neko vreme živeli oni nesrećnici izbegli u Višegrad, posle iseljeni, u nekoliko bungalova još žive oni koji više nemaju kud, koji nemaju gde ni kome da se vrate...
Nigde lepših cura
- I ja sam nekad dolazio na Bikavac... Pola mog Goražda ovde se nekad odmaralo... Nigde lepših cura nije bilo no ovde... Danas sam invalid, bez posla, kuvam kukuruz i prodajem na ulici, to je moj život - priča Milomir Jevđović iz Goražda, jedan od poslednjih stanovnika bungalova na Bikavcu.
A pesmu, o „lijepom starom gradu Višegradu, gde duboka Drina vekovima teče“, o slavujima koji pevaju na „Bikavcu brdu grada Višegrada“ nekad su u bivšoj, velikoj zemlji znali svi... Pevala se kad ljudi padnu u dert, kad ih uzme merak pod svoje, kada se uživalo... NJu je, u proleće 1953. godine, dok je u Višegradu služio vojsku, ispevao Dragiša Nenadić iz Kragujevca. U Višegradu se zaljubio u jednu Kiku, dvoje mladih često su šetali stazama Bikavca, sedeli u „hladnjaku“, posle nastala čuvena pesma - „sve je kao nekad, pevaju salvuji, samo tebe draga na Bikavcu nema“... Pesma postala zaštitni znak celog grada...
Posle, devedesetih, sa ratom nestalo je i starog Bikavca. Na brdo stigla vojska, a nestalo starih vremena. Kasnije, počele stizati izbeglice, Srbi, prvo iz Hrvatske, onda iz Bosne, Bikavac im postao utočište... Umesto veselja, radosti, na čuveni breg počela se slivati tuga, teška izbeglička...
I dan danas, ipak, povremeno, zamakne stazama Bikavca zaraslim u korov po koji par zaljubljenih, znak da na brdu ipak ima nečeg čarobnog, nečeg kao magnet, da Bikavac nije bez neke bio ono što je bio. A što se drugog tiče, „zeman ruši kule i gradove“, što ne bi i jedno brdo ljubavi.
