Izvor: Glas javnosti, 14.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oči u oči sa ajkulom
Ronio sam i ubio gofa, istisnuo mu krv i krenuo prema obali. Iznenada sam osetio snažan udarac u nogu. Mislio sam da me zakačio neki brod. Ali, kad sam se okrenuo, ugledao sam veliku belu ajkulu. More je postalo krvavo. Uhvatio sam ga za škrge i zabio harpun u stomak - priča četrdesettrogodišnji Damjan Pesek, slovenački ronilac i zaljubljenik u morske dubine iz kojih ga je samo puka sreća spasla od trenutne smrti. Damjan je pretprošlog ponedeljka u uvali Smokova mala na Visu napao veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << beli morski pas. Iz čeljusti belog morskog ubice pobegao je s rastrgnutom levom nogom, stopalom koje je visilo o jednoj arteriji, izgubio je četiri litre krvi, ali ostao je - živ!
- Ronim od šeste godine, pod površinom sam sretao razna morska čuda, ali belu ajkulu nikad - kaže.
To kobno jutro sa trojicom prijatelja odlučio je da se zabavlja u viškom akvatoriju, a noće na Biševu ili u Komiži.
- Duvao je maestral pa smo usidrili desetometarsku jedrilicu s južne strane ostrva u uvalu Smokova mala. Tu sam ranije video predivne zubace i zbog njih umalo izgubio glavu - priča sedam dana kasnije sa osmehom Damjan.
JADRAN IM JE TESAN
Svaku nedoumicu da li je Damjan Pesek preživeo napad opasnog morskog predatora otklonila je analiza fragmenata dva zuba izvađenih iz rane žrtve. Alen Soldo iz Centra za studije mora u Splitu sumnja pak da je reč o morskom psu dugom više od tri metra.
- Neman duga pet metara teška je skoro tonu i po i verovatno bi ronilac teško uspeo da preživi njen napada iako se branio harpunom - kaže Soldo, dodajući da se radi o vrsti koja ne živi na Jadranu, već u otvorenom moru.
- Jadran je za njih pretesan i tu zalaze povremeno. Samo tri posete bele ajkule zabeležene su za poslednjih 35 godina. Poslednji smrtni slučaj bio je u avgustu 1974. kod Omiša, kada je stradao nemački turista. Umro je od posledica krvarenja. Ova vrsta, koja zna da naraste i do šest-sedam metara i biti teška 2,5 tona, inače, zaštićena je vrsta u Mediteranu.
U ruci je imao podvodnu pušku, na sebi ronilačko odelo. Ronio je uz obalu i ubio gofa.
- Dobar komad, imao je četiri kilograma, biće za ručak dosta - pomislio sam. Očistio sam ribu, istisnuo krv, zakačio je za pojas i krenuo prema brodu, koji je bio usidren sasvim uz obalu. Momci su se u to vreme sunčali na pramcu. Na putu prema brodu, na nekih svega devet metra dubine, napala me je. Činilo mi se da ima pet metara - niže Damjan šokantna sećanja više nalik kadrovima nekog horor filma nego stvarnosti.
- Peraja je sekla morsku površinu. Bio tik uz mene. Primetio sam škržne otvore, uhvatio psa za škrge i u istom trenutku snažno mu zabio harpun u stomak. Na trenutak se neman udaljila, napravila veći krug, a onda opet počela da napada.
Damjan se ne seća koliko je bliski susret s morskim psom potrajao, nekoliko sekundi, minuta ili celu večnost. Ne seća se čak ni straha koji je pretrpeo, u glavi je, kaže, imao samo jednu misao: moraš se spasti. Na sreću, drugovi su čuli njegove vapaje, uskočili u gumenjak i krenuli mu u susret.
- Ajkula je ponovo prilazila - nastavlja Damjan. - U ruci sam držao pušku, strela je bila skroz savijena, ne znam od čega. Čak i da sam pucao, ništa ne bih mogao. Neman je bila sve bliže. Vrištao sam iz sveg glasa: „Ugrizao me morski pas!“ Čuo sam motor gumenjaka. Zgrabili su me iz mora i u trenu povukli u čamac...
Od krvi koja je lila na sve strane iz Damjanove noge momci su bili u potpunom šoku.
- Morao sam im davati uputstva šta da rade. Iako iscrpljen, bez snage, sve vreme bio sam pri svesti. Samo sam ih pitao: „Jesam li čitav?“ Sve je tu, rekli su, nogu su podvezali peškirom ispod kolena, podigli je i prevezli me do viškog Doma zdravlja. Tek danas, kad razmišljam osvemu, vidim da je ono što se događalo moglo zaista imati tragičan ishod s obzirom na količinu krvi koju sam izgubio. Sreća je što nisam bio daleko od broda, daleko od Visa...
