Izvor: Glas javnosti, 22.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nosi pisma i tera vukove
Radoje Kuč, poštar iz Karajukića Bunara i Ugla, sela nasred prostrane Pešterske visoravni, godinama već priželjkuje da mu nadležni iz Pošte kupe jedno dobro brdsko konjče!
- Kupili su mi motor, i hvala im do neba za to, da ne idem peške od sela do sela, ali, zimi, kad padne sneg do pojasa, kad krene mećava za mećavom, od motora nemam nikakve koristi, tada bi mi jedno konjče baš valjalo - veli Radoje.
Kuč je poštar u „srpskom Sibiru“, u 14 sela između Sjenice >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i Tutina, punih 11 godina. Ni većeg prostranstva, ni težeg terena, ni gorih zima, ni većih snegova i mrazeva...
- Koliko mi se samo puta desilo, odem do Buđeva ili Bioca, do Poljica, Boljara, odnesem poštu, u povratku uhvati me kijamet, okrene mećava, brzo padne mrak, pa se prst pred okom ne vidi... Zalutam, a nigde nijednog orijentira da bar znam gde sam... Ne možeš pogoditi put pa Boga zovi... Koliko sam puta gledao da se usred mećave samo dokopam prvog sela, a onda kod nekog od domaćina ostanem na konaku, dok se oluja ne stiša - prepričava Radoje svoj poštarski život na Pešteru.
Narodu u selima i zaseocima po pustim prostranstvima Peštera Radoje je zimi, kad sneg zaveje puteve i danima i nedeljama ih odseče od Sjenice i Tutina, često jedina veza sa svetom.
SMETOVI DO RAMENA
- Ima po Pešteru sela, Poljice recimo, u koja se zimi može doći samo helikopterom ili mojim motornim sankama. Prođe ponekad čitava zima, a oni nikoga sa strane, sem mene, u selu ne vide. Pre dve godine, pred proleće, smetovi na putu do ramena, zovu me iz Poljica, kažu, Radoje, aman Bog, nestalo nam brašna, stavi koji od džak na sanke i poteraj. Ja tako i uradim. Dobar je narod po selima u koja nosim poštu, nema kuće gde me ne zovnu na kafu, na ručak, na konak ako naiđe mećava pa ne mogu da se vratim - kaže Radoje.
SPASAVAO ZAVEJANE
Pre dve zime, kad je krajem januara u Karajukića Bunarima temperatura pala na minus 39 stepeni, Radoje je jednog jutra, na putu od Ugla ka Crvskom, u nedođiji, na drumu našao „mercedes“ dizelaš, i unutra čitavu porodicu, četvoro ljudi, samo što se nisu smrzli.
- Bio je veliki sneg, neviđen mraz, nafta u „mercedesu“ zaledila, ljudi nisu mogli ni napred ni nazad. Uzeo sam sajlu, vezao „mercedesa“ za moje motorne sanke i odšlepao čoveka do Karajukića Bunara - priča Radoje.
