Izvor: Politika, 09.Jan.2011, 00:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisu joj pokrali snove i nadu
„Voda iz kamena” je njena deseta knjiga, iako je upisujući studije ekonomije mislila da nikada neće postati pisac
Ima u njenoj biografiji nečeg „filmskog”. Službenica u banci i putničkoj agenciji postaje novinar a onda i tiražni pisac koji ostvaruje svoj davnašnji san. Prvi put smo se srele, pričale dugo, kao da se znamo godinama, toliko da izgovoreno stane u bar tri ovakva teksta, ne računajući spisak nagrada koje je primila, zemlje gde ima čitaoce, jezike na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje su njene knjige prevođene, a opet nisam stigla da je pitam mnogo toga. Neka povod, ipak, za razgovor bude „Voda iz kamena”, deseti roman Ljiljane Habjanović-Đurović, mada je prvu knjigu držala u rukama 1988.
– Od najranijeg detinjstva sam želela da budem pisac, kao devojčica sam pisala pesme, osvajala nagrade i maštala kako ću biti pisac. Budući da sam rasla bez roditelja (otac napustio porodicu a pet godina kasnije mama je umrla), kada je došlo vreme da se opredeljujem za buduće zanimanje koje bi te 1972. godine moglo da mi donese posao i sigurnu platu, izbor je bio: ekonomija ili pravo. Jer, za tehniku nisam bila talentovana. Upisala sam Ekonomski fakultet, tužna i nesrećna što nikad neću postati pisac – seća se Ljiljana vremena „pokradenih snova i bez nade”. Tako je sama nazivala godine kada ništa nije pisala, srećom prenula se i nastao je roman „Javna ptica”.
Poslala ga je poštom Dragošu Kalajiću, koji je u to vreme bio urednik edicije „Superroman” u „Književnim novinama”. Smatrala je da za anonimnog autora nema boljeg izbora, jer će skrenuti pažnju na sebe. Stiglo joj je pismo da se javi izdavaču, ali je ona oklevala dva meseca.
– Sakupljala sam hrabrost, ne znajući da se onima koji su odbijeni odmah jasno kaže. Dakle, odem tako kod Kalajića, on počne da hvali knjigu. Ćutala sam, ćutala, da bi me on u jednom trenutku pitao znači li meni uopšte šta on govori. Naravno uzvratila sam da te lepe reči iz osnova menjaju moj život – opisuje svoje prve korake u svet izdavaštva.
Naravno, danas je sve drugačije. Pre svega Ljiljana radi pod krovom svoje izdavačke kuće „Globosino Aleksandrija ”, ne čeka kao za Kalajićevog mandata – godišnje planove, a onda i još tri godine da dođe na red za štampanje.
– Ipak, „Javna ptica” se pojavila na Sajmu 1988. Kakav osećaj! Tu svoju knjigu sam stalno nosila uz sebe, u tašni i pod rukom. Ne znam šta bi sada trebalo da mi se desi u profesionalnom radu pa da osetim toliku sreću i radost. Kada sam je prvi put ugledala u izlogu knjižare „Geca Kon”, vrisnula sam od ushićenja da su se neki ljudi koji su se tu zatekli okrenuli i začudili. Još povrh svega, saznala sam od direktora Vidaka Perića, direktora da je neko ukrao sa sajamskog štanda moju knjigu, dakle izložio se i tom riziku… Pa mom zadovoljstvu nije bilo kraja – dodaje moja sagovornica.
Bile su to, dakle, dogodovštine u životu jedne službenice u „Putniku” koja je još platu zarađivala u odeljenju za inostrani turizam, dovodeći goste iz daleka. Danas ona u radnoj sobi svakog dana napiše po dve stranice knjige. Najmanje, nekad i više kada je ponese inspiracija. S obzirom da su kompjuter i njen suprug („Samo njemu prvom dajem da čita ono što napišem!”) privilegovani da prvi „posvedoče” o doprinosu novoj knjige, pitam kako je nekada pisala.
– Rukom i to do 1996. a onda sve prekucavala na mašini. Naravno sada mi kompjuter mnogo znači, jer misli mi često bivaju brže od ruke, a računar mi uz to dozvoljava da odem na dno teksta i napišem poglavlje koje će doći na red tek za mesec dana – objašnjava Ljiljana Đurović.
Ne grešim, jer prilikom udaje ona je prihvatila samo prezime supruga Milovana i tako joj stoji u svim zvaničnim dokumentima. Za ono Habjanović, kriv je već pomenuti Dragoš Kalajić, koji je posavetovao da ostavi i devojačko, jer je neobično i „pamtljivo”. Kao stvoreno da čitaocima ostane u glavi. A kako prvo u njenoj glavi nastaju romani, naslovi, zna li unapred šta je kraj, početak?
– Dok sam pisala svoj ispovedni ciklus, što znači od „Ana Marija me nije volela” i završno sa „Paunovim perom” imala sam pred sobom istinite priče. Sledila sam osnovnu nit, dodajući sve što treba da nastane književno delo. Literatura, ipak, nije dnevnik – otkriva Ljiljana. – Na drugoj strani je duhovni ciklus, počev od romana „Petkana” i dalje do „Vode iz kamena”, kada sam stvarala istinite priče o istinitim događajima i likovima, gde takođe imam konturu koju moram da sledim. Nedopustivo je izmišljati o istorijskim ličnostima, bez obzira da li pripadaju srpskom ili nekom drugom narodu .
– Čitam puno šta su pisali istoričari. Recimo „Igru anđela” sam osmislila tek pošto sam proučila šta su turski i srpski hroničari ostavili, a u „Zapisu duše” se pojavljuje Skender-beg, pa sam zato dala da se sa latinskog prevede rukopis objavljen u 15. veku u Dalmaciji, da bih imala istinitu građu. Uporedo sa tim čitam i svetootačku literaturu jer duhovna poruka mora da bude u skladu sa hrišćanskom dogmom, jer ni tu ne pravim improvizacije. Vernik sam i ne bih se usudila da izmišljam što nije po Jevanđelju, što nisu priznali sveti oci – iskrena je naša sagovornica.
„Petkana” je ipak nešto posebno, složiće se svi oni koji su knjigu pročitali. Među njima je i Amfilohije Radović, koji je, uz svoj blagoslov, sa faksimilom odštampan na početku, napisao „da je naiskap pročitao ono što je Ljiljana prinela Svetoj Petki i Hristu Bogu”.
– Znala sam da ona postoji, ali nikada mi nije bila posebno važna. U jesen 1995. godine počela sam da pišem „Ženski rodoslov” a radila kao novinar i uzela neplaćeno odsustvo da bih završila tu knjigu. Išlo mi je vrlo loše i počela sam da plačem jer nisam bila zadovoljna i pomolila sam se Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Petru Cetinjskom i Svetom Nikoli, dakle svim svecima vezanim za moj crnogorski rod – vraća sliku od pre gotovo jedne decenije.
U jednom trenutku se, kaže, zapitala: „A zašto se ne pomoliš Svetoj Petki?” Videla je pred sobom ikonu Svete Petke, ali ne u crnom kako je uvek do tada zamišljala svetiteljku, nego u crvenoj odeždi sa malim crnim ogrtačem preko ramena, kao na ikoni koja je kasnije stavljena u medaljonu na naslovnu stranu knjige. I pomolila se oko 11 sati pre podne, u srpskom narodu vrlo poštovanoj svetici, da lakše završi započet posao.
– Tog dana javila mi se kuma koja je krstila mog sina i rekla da je službeno, jer se bavila socijalnom zaštitom, posetila manastir Svete Petke u Izvoru, gde postoji dom za decu ometenu u razvoju o kojima brigu vode monahinje. Pitala me je da li da mi donese ikonu Svete Petke jer joj je u jednom trenutku došlo da uđe u njihovu malu kapelu i kupi mi je. Bila je to svetica koju sam videla dok sam se molila da završim knjigu – priča zaista neobičnu epizodu iz svog života Ljiljana Habjanović. Tada, u jesen 1995. počela je Svetu Petku da smatra svojom zaštitnicom.
Nekoliko godina kasnije dok je čekala u redu da celiva ikonu Svete Petke u kapeli na Kalemegdanu palo joj je na pamet da napiše knjigu o svetiteljki mada se nečim sasvim drugim bavila tih decembarskih dana.
– Nisam odmah počela, razmišljala sam dva meseca. Bojala sam se da li ću umeti. Nisam želela da izneverim osećanja ljudi koji vole Svetu Petku, a o njoj, inače, postoji vrlo malo literature. Kada sam odlučila, u sledeća tri minuta imala sam koncept knjige u glavi. Počela sam da pišem, kao da se molim, ikona mi je bila na stolu, gledala sam u nju i nikada nijednu knjigu nisam napisala lakše i brže. Za šest meseci. Znala sam da pišem i po 12, 14 sati dnevno, da me od nagnutosti nad kompjuterom i grudi zabole. Ipak, imala sam utisak da hvatam beleške – ističe autorka „Petkane”, knjige koja je u razmaku od 2001. kada je publikovana, do tek okončane 2010. godini, u kojoj je imala 26. izdanje sa dodatnih tri hiljade primeraka. Tiraž snova za mnoge pisce…
Čim je završila pisanje ostavila je rukopis u Patrijaršiji na portirnici da ga pogleda i mitropolit Amfilohije Radović da bude sigurna da nije napravila kanonske greške. Vladiku nije poznavala, ali kada joj se javio s pohvalama, odgovorila mu je da je to svetiteljka učinila i doprinela.
– U radnoj sobi imam mali oltar posvećen Presvetoj Bogorodici i jedan Svetoj Petki – dodaje Ljiljana, uverena da je imala veliku milost svetiteljke da napiše ovu i ostale knjige iz duhovnog ciklusa, koje se već sedam godina prodaju u hramovima Srpske pravoslavne crkve.
Za sina Hadži Aleksandra i supruga Milovana Ljiljana u predgovorima knjiga i uvek kada je pitana kaže „da je oni vole kako njoj to treba”. Vole je i poštuju veru kao i Ljiljana:
–Ne bih mogla da putujem na sveta mesta, ni da hodočastim da nismo istomišljenici. Pre dve godine smo suprug i ja ponudili sinu da za Novu godinu idemo u Barselonu, na šta je on uzvratio: „Ne, hajdemo za Božić u Jerusalim!” I za post i slave i upražnjavanje vere neophodno je da porodica bude saglasna. Bar ja tako mislim. Sveti oci su pisali da žena uvodi pobožnost u kuću, mada i mladi mogu da poduče starije što sam videla po svojim čitaocima. Monah Kleopa, predstavnik SPC-a u manastiru u Jašiju, gde radi i doktorsku disertaciju, rekao mi je da je kupio „Petkanu” majci i shvatila njegovu ljubav prema monaškom životu – navodi uz smešak Ljiljana Habjanović-Đurović.
------------------------------------------------------------------------------------------
O levičarstvu i veri
– To da pobožnost i levičarstvo ne idu zajedno za mene je pogrešno shvatanje i vere i levice. Ja sam i dalje levičarka, u smislu zalaganja za ravnopravnost svih ljudi bez obzira na versku pripadnost, za socijalnu pravdu. Ravnopravnost polova je takođe princip levice, a ništa od pomenutog nije u suprotnosti sa principima hrišćanstva. Mislim da je izopačeno shvatanje levice dovelo do suprotnosti vere i levice, odnosno proganjanja vere od strane komunista. Ideologija je prešla u svoju radikalnu formu i prosto je došlo do toga da ove dve stvari budu nespojive – tumači Habjanović-Đurović. – U partiju sam primljena u četvrtom razredu gimnazije, iako su i moji drugovi i profesori znali da svakog 16. novembra na dan Svetog Georgija Đurđica ja kasnim u školu ili uopšte i ne dolazim jer moja baba slavi slavu. Mom članstvu u partiji, dakle, ništa nije smetalo – primećuje naša sagovornica.
… i sinu Hadži Aleksandru i suprugu
Vladika Joanikije je bio naš duhovni vođa u Svetu zemlju i pošto je put bio organizovan preko SPC-a, a Aleksandar je postio i ispoštovao sva pravila koja bi trebalo da se prođu, on je stekao pravo da doda Hadži ispred svog imena. Imao je 16 godina i mislila sam da će ga to proći i da će zaboraviti jer je bio maloletan, ali nije. Čim je napunio 18 godina, tražio je da promeni ime i prošao je proceduru koja se u MUP-u prolazi.
– Kada ga pomenem javno, u nekoj emisiji ili u razgovoru sa novinarima a ne kažem da je on Hadži Aleksandar – naljuti se i pita me kada ću da zapamtim kako se on zove. Diplomirao je režiju prošlog septembra i radio je kao pomoćnik kod Ljubiše Samardžića u seriji „Miris kiše na Balkanu”. Suprug je direktor i predsednik Upravnog odbora „Globosino osiguranja”.
Kako je prešla u „Dugu”
Javila sam se tadašnjem glavnom uredniku „Duge” Iliji Rapajiću i pitala mogu li da sarađujem, pohvalila se da sam i knjigu objavila, na šta me je on pitao umem li da pišem za novine budući da pisaca ima mnogo. Predložila sam da pišem o Dragiši Vasiću, kome su tih dana posle pet decenija zabrane izašla sabrana dela, a Tanja Vasić, njegova ćerka je sa mnom radila u „Putniku”, pa mi je sve ispričala o ocu i dala slike. Najbolje što je imalo srpsko novinarstvo te 1991. godine radilo je u redakciji „Duge”, osim Tijanića i Tirnanića, koji su bili „samo” spoljni saradnici. Bila sam srećna i ponosna što sam se našla među takvim ljudima, a Dada Vujasinović, Nenad Stefanović i ja smo primljeni zajedno. Milomir Marić je bio odgovorni urednik i kada mu se donesu tekstovi u novine su išli najbolji, nema veze da li je pisao stalno zaposlen čovek ili neko sa strane. Dakle, vladala je ljuta konkurencija – tekstova. U „Dugi” sam ostala do 1995. godine, pisala i ispovesti poznatih žena i tekstove o svim korisnicima naše nesreće, dakle kriminalu, zloupotrebama i korupciji, koji su tada obeležili život u Srbiji.
Zbog Dafine u zatvor
U vreme kada je „Dafimentbanka” bila na „vrhuncu uspešnosti” Ljiljana Habjanović je objavila tekst „Poslednji balon iz izloga” o piramidalnoj banci i zaradila – godinu dana zatvora, u koji nije otišla samo zahvaljujući tome što je bila majka maloletnog deteta i prethodno nije bila osuđivana.
– Presudom je kazna preinačena u uslovnu, iako je Dafina Milanović na sudu potvrdila da je sve što je napisano ona zaista rekla u razgovoru sa tuženom novinarkom. Još je i dodala da je to samo kap u Dunavu. Ali, tužili su me ljudi iz Socijalističke partije, Srpske radikalne i Srpskog pokreta obnove i proces je trajao tri godine mada sam ja već postala najčitaniji pisac sa „Ženskim rodoslovom” – dobro pamti naša sagovornica.
– U jednom trenutku su suđenja zatvorena za javnost jer su dolazile ojađene štediše sa transparentima, ali scena koju ću pamtiti celog života zbila se tu dok sam sedela na optuženičkoj klupi. Došli su policajci obučeni za razbijanje demonstracija sa svom opremom, pored mene je bio čovek čiju sam sudbinu znala (sve što je stekao uložio je kod Dafine), njega je jedan od tih u uniformi uhvatio za kosu i licem mu udarao o pod. Vrisnula sam, sudija je rekao da sam ja za sve kriva, da sam te ljude dovela što nije bila istina. Ipak, iako je Iliji Rapajiću gazda Jezda nudio 120.000 maraka da me otpusti, on je to mogao da uradi za čas, ali nije i to stvarno može da mu služi na čast, jer koga je bilo briga za mene – ističe Habjanović-Đurović.
Kada je „Dafiment” carstvo puklo u paramparčad tužena autorka teksta u „Dugi” je imala privilegiju da joj bivša velika gazdarica sve ispriča i pokaže silne priznanice o tome kako su oni koji su bili na položaju pokupili svoje pare i kamatu a običan svet ostao bez ičega. Naslov tog teksta je bio „Voleli su me do poslednje marke”.
O Miri Marković
– Nema novinara koji me ne pita o prijateljstvu sa Mirom Marković a ja sam i njih pitala kao i vas sada: „Kako može policija noću da dolazi u kuću prijateljice Mire Marković, da je privodi, da ona završi na sudu i bude osuđena?” Jednim telefonskim pozivom Mira je to mogla da zaustavi. Procenite i po tome što je u leto 1999. godine sve bilo spremno da se snimi serija „Ženski rodoslov”, čak i kostimi sašiveni, urađeni probni snimci lokacija a onda RTS od svega odustao. Upoznala sam se sa njom kao i sa mnogim sagovornicima za tekst, poput Biljane Plavšić, Katarine Karađorđević, Vesne Pešić, Vojislava Šešelja, Nikole Koljevića ili Đinđića – pobraja.
– Dakle, napravila sam njenu ispovest i još jedan razgovor kada se vratila iz Kine. Nas dve smo žene i levičarke i to je ono što nas povezuje, ali nismo nikada ručale, večerale, nismo se posećivale, poveravale jedna drugoj tajne, nismo išle na letovanja zajedno. Zašto je to interesantno ne znam, ali uvek me to novinari pitaju – priznaje Ljiljana.
Cveće od Đinđića
– Posle teksta o Dafini javila sam se Zoranu Đinđiću 1994. godine i pitala želi li da mi da ispovest. Odgovorio je da ga pozovem za pola sata. Javim mu se, on pristane, razgovaramo tri dana, on mi priča čak i kako je falsifikovao ličnu kartu i kako je profesoru Habermasu uskočio kroz prozor u kabinet. Na kraju ga pitam šta je radio onih pola sata dok sam čekala na pristanak. Kaže konsultovao se sa svojim pi-arom i on mu je rekao: „Daj joj intervju, nju sada svi čitaju”. Kad je intervju izašao u redakciju je stigla korpa cveća kakvu nikada do tada nisam dobila.
Rajna Popović
objavljeno: 09.01.2011.
