Izvor: Politika, 23.Jan.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko kao divni strogi otac Danon
Beogradska primadona okuplja društvo staro i gleda život sa vedrije strane. Prokrstarila je svetom, a prošli rođendan slavila je sa ćerkom na Kubi
Visoko Ce u stanu Brede Kalef Simonović danas može da se čuje samo dok primadona peva svome cveću. U njenom rajskom vrtu, uređenom usred Slavije, muškatle i fikusi raduju se kada im gazdarica pevuši... Našu poznatu opersku pevačicu posetili smo u njenom domu krajem decembra, u mesecu kada je proslavila svoj 80. rođendan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (dama ne krije godine!), i ostali inficirani njenom otvorenošću, životnom radošću i mladalačkim duhom.
– Imam puno hobija. Igram bridž, rešavam ukrštene reči, čitam, a i cveće me dosta okupira, svakog dana moram da ga obiđem i otkinem poneki listić. Kada sam ranije odlazila na put, iako ima ko da zaliva, cveće požuti a listovi otpadnu. A onda, kad se vratim, ja počnem da im pevam: „Gde ste lučići moji, šta su vam uradili, lepotice moje, sram ih bilo”, i pojave se novi listići – kaže naša ljubazna domaćica.
Nema mnogo kulturnih dešavanja u gradu na kojima se gospođa Breda pojavljuje. Na jedno je, ipak, morala da dođe. Na nedavnoj svečanosti u Narodnom pozorištu, uručen joj je pečat ovog teatra, za poseban doprinos nacionalnoj pozorišnoj kući.
– Upravnik Božidar Đurović i direktorka opere Katarina Jovanović tako su sve lepo osmislili, pa će moji potomci imati divnu uspomenu. Često govorimo kako su umetnici zaboravljeni, ali mislim da se to posebno odnosi na operske pevače. Pogledajte koliko ima prstenova i nagrada za dramske umetnike, a ima li neka ulica ili sokak za operskog pevača. Ima li Miroslav Čangalović ulicu – pita, i predlaže, naša primadona.
Pošto je otišla u penziju, Breda Kalef Simonović odlučila je da se više ne pojavljuje na sceni jer bi trebalo, kaže, da preko godine trenira pevački maraton ne bi li održala jedan ili dva koncerta u godini.
– Zvali me i davali uloge, ali nisam pristala. Na ulici su mi govorili da sam rano otišla, a ja im kažem: Bolje da žalite što sam otišla, nego da me žalite što sam na sceni i pitate kada ću da odem! To nikada sebi ne bih dozvolila.
Sa ćerkom za rođendan na Kubi
Ispunjenost i duhovni mir sada pronalazi u druženju sa prijateljima.
– Ćerka je htela da me „pokupi” i odvede u Kanadu, gde živi sa porodicom, ali ja ovde imam tako divno društvo koje sam godinama negovala. Kad nam počnu slave jedna za drugom, pa Nova godina koju već 15 godina dočekujemo kod Bubiše Simića.... I onda šale, vicevi, gitara…
Opisuje nam kako je to nekada izgledalo, kada se u njenom stanu-dupleksu skupi društvance, a ćerka na spratu okupi svoju ekipu.
– I polako, polako, oni počnu da silaze, sednu na stepenište, i kažu: „Što se vi ovde dobro zabavljate!” Dok su bili živi Duško Cvejić (muž Biserke Cvejić, hirurg), i moj muž Branislav, operski zetovi koji su lepo pevali, oni naprave atmosferu... Ali, nažalost, društvo se osipa, i okupljamo se mi koji smo ostali.
Ćerka Simonida Simonović, koju pominje, nekada novinarka „Politike”, od 1996. živi u Torontu. Doktorirala je komunikologiju, i radi kao savetnik u kanadskoj vladi.
– Ovde su je zvali da bude ministar, ali ostala je tamo. Dobila je nagradu za najbolji kanadski projekat pošto je osmislila mrežu koja okuplja sve resurse proizvedene u ovoj državi, tako da strani investitori imaju sve kao na dlanu, što do sada nije postojalo... Meni je teško, sama sam, ali često idem kod njih – kaže gospođa Breda koja je od ćerke za rođendan dobila putovanje na Kubu, gde su se prošle godine zajedno odlično provele.
– Moja ćerka ima veoma dobro društvo. Rekla sam joj da ih čuva kao malo vode na dlanu, jer je to pravo blago. Tamo ima i Hrvata, Slovenaca, Albanaca, Jevreja, Crnogoraca, i kada se okupe, prave šale po nacionalnoj osnovi. Eto, imali smo veliku ideju jugoslovenstva, šteta…
Naša sagovornica je i sama ranije verovala da je moguće promeniti šupljine u sistemu, koje prave promaje u društvu. Kada se formirala Demokratska stranka, izabrana je za Glavni odbor, sa najviše glasova, ali nije pristala da bude poslanik.
– Ja sam se borila za ideju. A sada nigde nisam član… Umetnici se u kampanji pojavljuju samo kad su potrebni političarima, a za sport i umetnost nikad nema para. Jedino pristojno što smo dobili su nacionalne penzije. Ali i ta priznanja se zloupotrebljavaju. Dobili su ih neki za koje ne znate ko su, a drugi, zaslužni, nisu.
U njeno vreme, kaže nam, znao se red. Da bi se stiglo do scene, morao se proći probni rad, pa bi se tek onda dobijao angažman.
– Ne možete kroz jednu audiciju da sagledate mogućnosti pevača. Morate da ga pratite. Sećam se da smo Milka Stojanović i ja zajedno polagale audiciju. Ona je debitovala u „Balu pod maskama” sa fantastičnim uspehom, a ja sam nešto kasnije, posle porođaja.
Iako njena profesija važi za vrlo sujetnu, gospođa Breda o svojim koleginicama priča bez osećaja konkurencije.
– Sa svima sam bila dobra i korektna. Nisam se mnogo družila jer nisam sedela u bifeu. Imala sam svoje društvo van pozorišta, i to je zdravije. Moje društvo nije čak ni dolazilo na moje predstave. Desi se da im kažem: „Znam, ispričali ste mi već tu priču”, a oni uzvrate: „I mi smo tebe 100 puta slušali u „Trubaduru”, pa šta”. Preteruju, naravno.
Mladi pevači dolaze i pitaju je danas za sugestije, željni da pozajme mudrost iskustva.
– Uvek sam pomagala koleginicama, mecosopranima, ukazivala na teška mesta, upozoravala gde da uzmu dah. Jelena Vlahović me je rado pitala za savet. Jer, ja ne smatram da sam jedina. I pre mene su bili veliki izvođači, a dolaze i mladi, odlični pevači. I sve zavisi kako se prema njima postavite. Nisam imala strpljenja i takta za pedagoški rad, ali kada su me pitali da održim master klas, na to sam pristajala.
Pitamo je da li „tiha voda breg roni” ili jedan pevač mora da se nametne i izbori za svoje pravo glasa.
– Morate da se borite za svoje mesto. Ne možete da budete operski pevač ako nemate samopouzdanje. Moja sestra isto divno peva, i znala je recitacija koliko i ja. Ali kad dođu gosti, ona se sakrije u ugao, a ja kažem: hoću da pevam, ali stavite me na sto! Onda izvodim program, a tata kaže: evo moje glumice. Morate da imate to nešto, a to se rađa. Znamo i da u horu ima fantastičnih glasova, ali nemaju svi „onu” žicu. I zato govorim da za sve morate da se rodite, pa i za vodoinstalatera! Znači, predispozicija plus ogroman rad i odricanje. Jer, nešto je prosečno a nešto sasvim drugo – fantastično.
Kako je Di Stefano obrukao Del Monaka
Sve pomenuto u njenom slučaju urodilo je plodom. Teško je nabrojati njena gostovanja po Rusiji, u Tel Avivu, Kairu, Dablinu, Sijetlu, Milanu, Rimu, Barseloni, nastup u Karnegi holu, kao i saradnje sa poznatim pevačima.
– Pevala sam u operi „Karmen” sa Đuzepeom di Stefanom u Beogradu, i tada me je pozvao da budem njegov gost, i njegove supruge, u Milanu. Krenemo kolima, i stanemo na benzinsku pumpu, a on u novčaniku nema dovoljno novca. Ja hoću da mu dam, a mladić sa pumpe kaže: „A, ne, ne, ne. Ja poznajem maestra. To je čuveni Mario del Monako”. Di Stefano ništa ne odgovori, proguta knedlu, uzme pare od mene, i krenemo. S obzirom na to da je bio veliki kavaljer, zapanjena pitam zašto je mladiću dao tačno koliko je tražio, bez bakšiša, a on odgovori: „Neka priča svuda kako je Mario del Monako cicija!”.
To je samo jedna od dogodovština iz bogatog umetničkog sveta. Respekt od tih velikih svetskih imena prisutan je, priznaje Breda Kalef, ali ne i velika trema. Pevala je sa Frankom Korelijem, Plasidom Domingom, Umbertom Borsom, Luiđijem Otolinijem...
– Trebalo je da pevam sa Korelijem, a on nije želeo da troši glas na probi, pa onda ni ja nisam htela da on mene čuje. Ali mi je zato posle koncerta rekao: Brava, sinjora! I publika je vikala „Brava, a ne bravi”. Pustio me je da se poklonim a sam se povukao. Iako je on bio fantastičan, publika je videla da sam ravnopravna sa svetskim tenorom, i mene je nagradila.
Mama mia, kara mia
Sa Plasidom Domingom je već staro prijateljstvo. U Tel Avivu su otpevali 50 predstava, gde je naša primadona debitovala u Bizeovoj „Karmen”.
– Pre tri godine, Plasido je nastupao u Kanadi, i kada me je posle koncerta video, počeo je: Jao, kara mia, moja najlepša i najbolja Karmen… Kao da smo se juče rastali. A kad smo se pozdravili, rekao je: Mama mia, uvek isti parfem (Mis Dior). Moj muž onda kaže našim prijateljima: Zamislite šta joj je Domingo rekao... Ali on zapravo nikada nije bio istinski ljubomoran. Doživela sam da u roku od godinu dana izgubim dve najvažnije osobe u svom životu, supruga Branislava koji mi je bio glavna potpora, i Oskara Danona koji mi je bio kao otac.
Od naših pevača izdvaja lepu saradnju sa Radmilom Bakočević, Miroslavom Čangalovićem, a posebno mesto ima upravo maestro Danon.
– Zahvaljujući Danonu taj period opere se zove „zlatno doba”. Kad smo išli na probu sa njim, svi su nas pitali da li smo poneli suvu hranu, jer su njegove probe trajale i trajale. I što je glavno, nije bilo primadona, sve smo morale da pevamo i male i velike uloge. Danon je imao ukusa, i kad bismo išli van zemlje pevali smo ruski repertoar, jer svet sa njime nije bio upoznat, on im je bio otkrovenje i senzacija. Veliki maestro nije bio lud da ide u svet sa Verdijem... – kaže Breda Kalef i priseća se:
– Oskar nas je maltretirao kao svoju decu, ali zahvalni smo mu, jer je od nas stvorio takve pevače da smo mogli na svaku scenu da stanemo. Bio je izuzetni intelektualac. Sa njim sam volela da se družim, i uvek nešto divno naučim. Imali smo i Zdenka Marasovića, vrhunskog klaviristu, dirigente Dušana Miladinovića, Bogdana Babića...
Lepo je čuti i to da naša sagovornica nikada nije mislila da je „na vrhu”. U jednoj TV emisiji čak su je nazvali antiprimadona. A slikovita ilustracija za antidivu jeste i njen redovni odlazak na pijacu gde se i dan-danas cenka dok kupuje gusku!
– Pevanje sam smatrala svojom profesijom, ali volela sam sve drugo. Bila sam prvakinja Beograda u stonom tenisu, i jedina Beograđanka koja je bila prvakinja Srbije u ovoj disciplini. Bila sam majstorski kandidat u bridžu, igrala košarku i odbojku, veslala... U novinama su me nazivali krhka plavuša a ja sam, u stvari, bila snagator! To mi je koristilo i za predstave, jer posle njih, mišići bole kao da sam radila gimnastiku.
Kako danas gleda na sve one velike reči: karijera, slava, aplauzi...
– Aplauzi me nikad nisu poneli. Jeste brzo prošlo ali ne žalim, Spremala sam se celog života za to da kad odem sa scene ne patim. Lepo je bilo, završilo se, trudim se da mi je sad lepo, dok me još noge i razum služe...
Ispratila nas je iz svog stana ova vedra i vitalna žena prepričavajući svakodnevne susrete, između ostalog, i onaj nedavni kad je policija zaustavila zbog prebrze vožnje...
Hm, nije afirmativno, ali dešava se. Godine ne znače starost niti sporost.
----------------------------------------------------
Breda zahvalna za Rahel
Moja porodica je, uz familiju Leko, najstarija jevrejska porodica koja ima žive potomke u Beogradu. Ovde smo više od 400 godina, kada su naši preci došli iz Španije, za vreme inkvizicije. U doba okupacije svi moji su pobijeni. I moje pravo ime je Rahel, a pošto je sestru i mene spasio jedan katolički župnik, i nabavio nam papire kao da smo njegova vanbračna deca, na tom dokumentu je pisalo Breda Ogrejenšek, što je postalo moje novo ime i prezime. Posle okupacije, vratila sam svoje prezime Kalef, ali iz poštovanja prema njemu, zadržala sam ime Breda.
-----------------------------------------------------------------------
O čemu li pričaju?
Pokazujući nam prelepu fotografiju iz mladih dana, gde je sa koleginicama Milkom Stojanović i Radmilom Bakočević, prokomentarisala je: „Pogledajte, molim vas, ovu sliku. Tri opajdare!”
---------------------------------------------------
Lepa kao Esma
Veliki portret Brede Kalef u prirodnoj veličini, koji čuva na zidu svog stana, ume da zavede posmatrača na pogrešan trag. Evo šta je jedan majstor, romske pripadnosti, rekao Bredi Kalef: Au, što je lepa ova Esma Redžepova! Njoj je ostalo samo da odgovori: Jeste, lepa žena...
Mirjana Sretenović
objavljeno: 23.01.2011.
