Izvor: Politika, 10.Mar.2014, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije teško reći – izvini
Grub odgovor na grubost obično se pretvori u mnogo veći konflikt nego što situacija zaslužuje, zato bi trebalo dobro odmeriti svaku reč pre nego što se izgovori
Ljudski je grešiti. Nema čoveka koji se može pohvaliti da nikada nije pogrešio, ali nisu sve greške jednake težine. Najveći greh, kažu, izlazi iz usta. Prejaka reč može da „ubije” čoveka. Mnogi to čine nesvesno, pa se jednom može i oprostiti. Šta ćemo, međutim, sa onima kojima je jezik brži od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pameti, pa stalno „vrte istu ploču” i time zagorčavaju život i sebi i drugima? Zašto uporno govore, reaguju i postupaju na pogrešan način, a nikako to da shvate?
– Svi mi u komunikaciju sa osobama iz okruženja ulazimo po istom modelu koji smo formirali u detinjstvu na relaciji roditeljskog, bratskog, sestrinskog, prijateljskog ili neprijateljskog odnosa. Evo jednog banalnog primera. Supruga prekorava muža: „Nisi sklonio džemper, ostao je na fotelji.” To kod njega automatski proizvodi asocijaciju na vreme kada mu je majka stalno stajala nad glavom i gnjavila ga oko poštovanja reda. Zaboravlja da on više nije dečak, niti je supruga njegova majka. Zato će verbalno odreagovati burno i grubo, što će i drugu stranu da isprovocira da uzvrati na isti način. Grubost na grubost obično se pretvori u mnogo veći konflikt nego što takva situacija zaslužuje – podseća docent dr sc. med. Milan Milić, psihijatar i psihoterapeut, direktor Opšte bolnice u Pančevu.
Kako se ta prepirka najčešće završava?
– Oni su ljuti i ne pričaju nekoliko dana. Onda se ta priča polako zaboravi i idu dalje. Retko ko analizira zašto je do konflikta došlo, kada je nastala prva reakcija, zašto je taj neko tako burno reagovao na jedan takav bezazlen komentar... Većina se bavi samo posledicama (šta je ko kome rekao), a ne i uzrocima i suštinom stvari. A suština je da naše mišljenje i naše ponašanje treba da budu u skladu sa životom koji živimo u ovom trenutku – podseća naš sagovornik.
Iskreno izvinjenje popravlja greške
Dakle, trebalo bi uvažiti onog drugog sa svim njegovim posebnostima. Da bismo to mogli, dr Milić kaže da moramo da razmišljamo o svojim reakcijama i šta ne valja u našim odnosima s ljudima, pa je došlo do „kratkog spoja”. Što više analiziramo korene takvih bura, takve scene ćemo imati sve ređe i sve kraće će trajati, jer ćemo nastojati da korigujemo svoje ponašanje, ne bi li postali što bolji.
Mada ne možemo da povučemo već izgovorene reči i vratimo vreme da bismo u situaciji koja je dovela do konflikta odreagovali na drugačiji način, dr Milić kaže da možemo da minimizujemo sukob koji nas tišti i da ga pretvorimo u bliskost. Kako?
– Tu dolazimo do one (što kaže Đorđe Balašević) „teške strane reči”, a to je „izvini”! Ali, samo iskreno izvinjenje (ne forme radi, čisto da bi se „izvadila fleka” i izgladila stvar) ima težinu. Jedino ako prepoznamo gde grešimo i zašto apriori tako burno reagujemo, možemo da dođemo i da kažemo: „Izvini, ja ne smatram tako važnim, recimo, to što je džemper ostao na fotelji, ali uvažiću da tebi smeta i trudiću se da ubuduće ne ponavljam takvu grešku.” Upravo je to „ono” što nama tako teško pada, zato što potvrđuje da nismo u pravu, da prihvatamo da smo nesavršeni i da priznajemo da smo slabi, neurotični ili hiroviti i sve ostalo što niko uglavnom ne želi o sebi da misli. Ali tek kad shvatimo svoju grešku, imamo prostor za autentično, iskreno „izvini”, i za autentičnu popravku – insistira psihijatar.
Koliko god ne znamo da se iskreno izvinjavamo, doktor smatra da još manje znamo da posle tog „izvini” napravimo prave korake u smislu onog što će popraviti odnos.
– Da bismo tu osobu uverili da zaista da hoćemo da ispravimo grešku i da budemo bolji, potrebna je veština verbalnog iskaza.
Milion puta smo se uverili da agresivnost u nastupu sa ljudima, neuvažavanje njihovih prava, stavova, emocija, niti onoga što oni jesu, i apsolutno nametanje sopstvene volje, ne daje dobre rezultate – kaže naš sagovornik.
Kvalitetniji odnos ne dobija se ni pasivnošću, dodaje: osoba se povlači pred drugima do nivoa nipodaštavanja samo da bi ih pridobila. Posle tog „izvini”, ona će da se šćućuri i postane mali miš samo da joj bilo oprošteno, misleći da će tako da reši konflikt, a u stvari će samo do daljeg da „zakrpi rupu”. Pošto „izvini” nije bilo autentično, ta osoba će biti besna na samu sebe i onda kreće u napad zbog nečeg drugog.
– Asertivno ponašanje je jedino poželjno u komunikaciji. Mnogi ga smatraju veštinom, jer nam omogućava da u skladu sa svojim željama razrešimo sukobe i smanjimo tenzije, bez potrebe da se postavljamo odbrambeno ili svađalački. Dakle, nisam miš, ali nisam ni nekakva aždaja, uvažavam drugog, ali uvažavam i sebe i ne povlačim se. Čovek sam kao i ti, ali hajde da napravimo kompromis u kojem ćemo oboje najmanje grešiti – objašnjava doktor i preporučuje da svi malo više mislimo, a manje sudimo, pošto je zasad – dramatično obrnuto!
Ko nije za sebe nije ni za druge
Naš sagovornik kaže da postoje osobe sklone da razmišljaju o svojim postupcima, da analiziraju povode, uzroke, motive i tako postaju osvešćeniji, ali je više onih ne prepoznaju svoje greške. Svi koji nemaju taj talenat, svoje greške mogu da prepoznaju čitajući literaturu, a ako ni to ne pomaže, treba da idu kod psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta, koji će im olakšati put do osvešćivanja nepoznatog. Međutim, mnogima samoanalizirati znači raskrinkati sebe, pa se zato i ne trude da zalaze u te dubine.
– Jeste teško naterati sebe na takva razmišljanja i preispitivanja, ali je na kraju zadovoljstvo veliko. Jer, kad čovek upozna sebe, lakše će uvideti i neke mogućnosti koje poseduje i tako će doći do onoga što svi volimo da nađemo, a to je smisao svog života, što je jedinstveni zadatak na ovoj planeti. Odgovorno tvrdim da se dobrota tada širi geometrijskom progresijom (o tome sam dosta pisao u knjizi „Ostrva svesti”) i na čitavo društvo. Jer, ko je dobar sebi dobar je i za druge, to je prirodni i božji zakon (u Bibliji stoji: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, a ne – ljubi sebe kao bližnjega svoga). Na tom putu ka sebi, mi praktično proizvodimo najbolji rezultat i kod ljudi oko sebe. Onda za našu iskrenost bivamo nagrađeni iskrenošću – ističe psihijatar.
Naravno, dodaje, ne treba mešati iskrenost sa surovošću, to jest sa egzibicionizmom iskrenosti.
– Kad ljudi potenciraju da „svima kažu sve što misle” oni nisu iskreni, već nepristojni! Ti preterano iskreni ljudi su, zapravo, egoisti, nije im bitno da li će time nekoga povrediti. Ne možemo svima reći sve! Ako će prijatelj da umre od teške bolesti za dva meseca, a mi to znamo, da li mu to treba reći? Da li da mi budemo „dželat njegove nade”? – upozorava doktor.
On kaže da je njemu najveći problem da objasni ljudima šta je pristojna iskrenost i koja količina laži je nužna. Da li ponekad biti nečija „dežurna savest” i pokrenuti razgovor sa osobom koja se ogrešila o nas, ako se već ona sama ne seti, ili prećutati uvredu koju nam je neko naneo?
– To može da bude dobro, čak i mudro, ali ako nas to u dubini duše tišti, i truje nas povlačenje, onda treba da preispitamo o čemu se radi, umesto što kažemo „dobro, proći će”. Međutim, nije sve tako jednostavno, jer ni život nije jednostavan. Ako je to rekao neko od koga nam zavisi posao i egzistencija, onda je mudro ne nametati tu priču. Ali ako imamo plan B i mogućnost da sve to radimo i bez te osobe, onda možemo potegnuti to pitanje – savetuje psihijatar.
Kad su u pitanju emotivno bliske osobe, od kojih nam zavisi kvalitet života, onda se u svakom slučaju ta pitanja moraju pokrenuti, inače se davimo u sopstvenim i tuđim (najčešće nepotrebnim) lažima! Ako živimo u laži sa svojim partnerom, majkom, bratom, sestrom, najboljim prijateljem... i sami ćemo se pretvoriti u jednu veliku laž! – konstatuje dr Milić.
On poručuje da reči treba dobro odmeriti pre nego što ih izgovorimo. A pravu meru najbolje ćemo naći ako dovoljno poznajemo sebe, jer tada mnogo bolje razumemo i druge ljude, i njihove motive i potrebe.
Dana Stanković
objavljeno: 10.03.2014.
