Izvor: Glas javnosti, 29.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću da mi deca žive u mučilištu
Na pola puta od mesta gde se „zađe“ u Ostru, pa do centra sela, nekako baš pored zapuštenih spomenika iz drugog rata, nalazi se crkva u izgradnji posvećena Svetoj Petki i po tome bi se reklo da je Ostra selo puno života i mladosti. Jer, po logici stvari, bogomolje se grade tamo gde ima koga da se moli i da slavi Boga. Međutim, u Ostri i nije sve baš u skladu s logikom jer je u prošloj godini iz ovog sela na onaj svet ispraćeno 35 meštana, a rođeno je i kršteno samo jedno dete, devojčica >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Jovana i Olge Mijušković. Istina, Ostra je još uvek „jako“ selo u kojem ima i dosta mlađeg sveta, ali mnogi od njih već gledaju prema Ibarskoj magistrali, koja je do sada mnoge iz ovog sela odvela u beli svet.
Jedan od retkih koji ne mari previše za lagodnost i lepote belog sveta je Jovan Mijušković (25) koji za sebe i svoju porodicu zarađuje hleb tako što danju nadniči na njivama imućnijih komšija, a uveče preuzima ulogu seoskog brice. Iako je u avliji stara, ali neobično lepa zgrada sagrađena 30-ih godina prošlog veka, u vreme kada mu je pradeda Jovan bio gazda na glasu, Jovan sa suprugom Olgom (21), ćerkicom Jovanom, kojoj je tek šest meseci, i bakom Radom (67) živi u teskobnoj pomoćnoj zgradici koja mu je i dom i frizerska radnja i dečja soba za Jovanu.
- Umesto da zgrada koju je sagradio moj pradeda Jovan bude moj ponos, ona je, nažalost, naša zla kob iz koje sam jednostavno morao pre nekoliko godina da iselim porodicu i da živimo u ovakvoj teskobi. Eto, pradeda je kuću napravio za život i uvećanje porodice, a ispalo je drugačije. Sve je počelo odmah po završetku drugog svetskog rata, kada je ondašnja vlast ovu kuću, kao najtvrđu u selu, oduzela i tu smestila seosku partizansku komandu. Partizani su bili smešteni na spratu kuće, a podrum su, na nesreću cele moje familije, pretvorili u zatvor i mučilište meštana Ostre i okolnih sela. Mnoge komšije su po zlu upamtile nekog iz OZNA kome je nadimak bio Bolni, za koga se kasnije ispostavilo, kako su mi pričali, da je iz ustaša prebegao u partizane i valjda mu je to bila prilika da nastavi započeto prema Srbima. Jes’, kažu i to da su ga na kraju otkrili i, valjda, streljali, ali to ne umanjuje muke onih koji su, kao tadašnji neprijatelji naroda, doživljavali u tom našem podrumu - sa gorčinom Jovan Mijušković govori o kući i poratnom (ne) vremenu u selu Ostra.
DANJU NADNIČAR, NOĆU BRICA
Za Jovana Mijuškovića u Ostri ljudi imaju samo reči hvale kao mladom čoveku u velikim životnim nedaćama i problemima, ali i kao čoveku koji zna da se bori za svoju porodicu, što cene iznad svega. Znam da bi mi se pradeda Jovan i deda Milovan, kao veliki domaćini, prevrnuli u grobu kada bi znali da im je praunuk i unuk Jovan seoski nadničar, ali ne stidim se nikakvog posla. Preko dana nadničim na njivama, a do kasno uveče bavim se berberskim i frizerskim poslovima. Dolaze ljudi kod mene na šišanje, pa čak i oni kojima nije do toga i tako, osećam to, žele da mi pomognu. Znaju da sam izlio temelje kuće, da sam prikupio nešto materijala, i da za završetak kuće treba još mnogo para. No, ne odustajem od nauma da porodica ostane u Ostri i, ako Bog da, da se još više uveća, što je i moja i Olgina želja. Jedino mi je donekle krivo to što svi u državi pričaju o sve pustijim selima koja napuštaju mladi, a niko ništa ne čini da nešto promeni. Meni bi, iskren da budem, bilo od velike pomoći kada bi supruga i ja u Ostri ili okolini našli neki siguran posao od čega bismo mogli da živimo. Misli, mogu i ja, poput mnogih drugih, da odem u grad i da se zaposlim u nekom frizerskom salonu, ali šta će se desiti sa našim selima ako svi tako mislimo i tako odlučimo - pita se seoski brica sa diplomom Jovan Mijušković. Ovako, ako bi bilo nekakve pomoći za mene, i slične meni, u selima bi pevala drugačija pesma.
Na samo nekoliko koraka od kuće čiji podrum krije mnoge tajne o stradanjima nedužnih meštana, Jovan je od svoje nadničarske zarade započeo izgradnju kućice u kojoj će naći mir za sebe i svoju porodicu i koja će se, kako se nadaju Jovan i Olga, vremenom uvećavati.
- Pošto sam u Beogradu završio zanat za frizera, ne razmišljajući ni trenutak, vratio sam se u Ostru u želji da, kao i Mijuškovići pre mene, tu zauvek živim, da otvorim svoj salon, da formiram porodicu i da ostanem u Ostri. Tu odluku potvrdio sam brakom sa Olgom koju, kao i mene, život i nije baš tako milovao. Tada smo živeli u staroj kući, ili kući mučenja, a kada se rodila Jovana, odlučio sam da dete ne raste u kući patnje pa makar spavali pod drvetom. Posebno mi je bilo teško kada su s vremena na vreme dolazili vremešni meštani Ostre i tu, pred podrumom, plakali kao deca sećajući se muka preživljenih u toj prostoriji, a čašu je prelila neka žena iz susednog sela koja me je zamolila da joj nađem zlatni lančić koji je pre više od šest decenija sakrila iza neke podrumske grede pre nego što su je udbaši danima mučili. E, tog dana sam doneo odluku - ili da odem iz sela, ili da napravim kuću u kojoj ću mirno spavati.
Boze budale coveka,pa nisi ih ti mucio.Bice bolje za to dete ako zivi u normalnijim uslovima.
Kako mozes da kazes da je covek budala! Ko veruje u Gospoda Boga taj ne gleda na ovaj svet samo telesno, već i duhovno. Sigurno da nije dobro živeti u kući gde su mnogo zla nanešeno ljudima. Odvajkada je kod Srba postojalo znanje gde su sveta mesta, a gde je vrlo loše biti i stanovati. Nažalost, kod mlađe generacije, ta vrsta znanja, usled sve manje vere u Istinitog Gospoda, rađa i takve komentare kao što je prethodni.
