Izvor: Glas javnosti, 06.Avg.2009, 04:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebo je plakalo za Krajišnicima
KIKINDA - Nema Krajišnika koji juče nije plakao i tugovao za porušenim i popaljenim domovima, rodnom grudom i grobovima predaka koji su zauvek ostali tamo daleko. Oluje juče nije bilo na severu Banata, ali je rominjajuća kišica odavala utisak da i tmurno nebo plače za više od 200.000 Krajišnika koji su pre 14 godina proterani sa vekovnih ognjišta.
- Skuvala sam jutros kafu u osam sati, ali je još nisam popila. Ručak skoro da je gotov, ali ne verujem da ćemo sesti za sto. Tuga >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << me živu satra. Ne prođe dan a da suzu ne pustim. Uvek je najteže 4. avgusta. Što vreme više odmiče, bol je sve veća. Izdržati se ne može. Pogledajte šta su mi uradili sa čoeka. Tamnovanje u hrvatskim kazamatima ostavilo je trajne psihofizižke posledice na njemu - ovim rečima juče nas je u svom skromnom domu dočekala Anđelija Drča (60) iz Radašinovaca kod Biograda na Moru. Ona i njena porodica izbegli su iz Dalmacije na sever Banata, u Kikindu.
Sve su nam popalili
- Skoro sav novac koji Marko dobija kao sto odsto ratni vojni invalid trošim na lekove. S tim novcem za život natežemo kao sa praćkom. Prošle godine Marko je tri meseca bio u komi. Spasla ga doktorica Koviljka Panjević. Hvala njoj i njenim kolegama do neba što su ga izvukli iz mrtvih - kazuje Anđelija. - Imali smo u selu dve kuće, dva automobila, poljoprivrednu mehanizaciju, 110 ovaca i koza.., a sad ništa. Sve je do temelja srušeno i popaljeno.
Prilikom hapšenja Marku su oduzeli 30.000 maraka. Nemaju nijednu fotografiju niti bilo kakav predmet iz svog doma u Radašinovcima.
- U našem selu nema više nijednog Srbina. Neke koje su došli ubili su na kućnom pragu. Priča o povratku Srba je šarena laža hrvatske države. Nema nama tamo života-kazuje Anđelija.
Tragovi mučenja ne prolaze
Uvodi nas u omanju sobu u kojoj leži glava porodice Drča šezdesetšestogodišnji Marko. I nakon toliko vremena tragovi nečovečnog mučenja još uvek su vidljivi na njemu.
- Kao člana teritorijalne odbrane mene i pokojnog rođaka Vojina Drču Hrvati iz susednog sela su zarobili 1. oktobra 1991. godine oko šest sati jutro na tromeđi Radašinovaca, Vrane i Pristega. U zarobljeništvu sam bio 31 dan, a bilo je kao 31 godina. Ma i više od toga. Pošto sam pre rata radio u osiguravajućem društvu, znao sam mnogo ljudi, pa i osobe iz policije kojima sam dospeo u šake. Jedan od njih uhvatio me za glavu, izvadio nož i stavio ispod vrata i reče: „Sad si moj majku ti četničku j... m“. Četnik nisam bio niti je iko od mojih. U tvojim sam rukama, i radi šta znaš. Udario me je nogom i prebio tri rebra. Od bolova sam pao u nesvest. Torture koje sam preživeo dobro pamtim. Naživo su mi iščupali brkove, a od silnih udaraca zadobio sam nagnječenje mozga i grudnog koša. Tukli su me i gazili sve dok sa drugim Srbima nisam razmenjen. Nas 45 mučenika iz Zadra za njihovih 97 Hrvata iz Knina. Slobodu sam dočekao u teškom stanju povraćajući krv - teškom mukom prebira po stravičnim sećanjima Marko.
Tukli su po nama iz aviona
Drče su iz rodnih Radašinovaca izbegli 16. juna 1991. u Benkovac. Tamo su se zadržali do zloglasne „Oluje“.
- Ni sami ne znajući gde, nas pedesetak rodbine, krenulo je među poslednjima 5. avgusta oko pola pet ujutro. Sa tri auta i četiri traktora. Vojska je već bila otišla. Do Srbije smo putovali sedamnaest dana. Našu kolonu tukli su iz Knina i pogodili jedan autobus. Ranjenih i mrtvih bilo je na sve strane. Potom nas je kod Martin Broda napala hrvatska avijacija. Najpre smo dva meseca bili u Somboru, a potom su nas uputili u Kikindu. I evo nas ovde. Ćerka Verica i sin Branko, takođe ratni invalid, su nam hvala Bogu živi. Nas dvoje životarimo. Najtužnije je što smo grobove naših najmilijih ostavili i do njih ne možemo da dođemo - drhtavim glasom priča Anđelija.
.jpg)
