Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne padati s nogu
Kad neko nastoji da popravi i održi kondiciju, formira skladnu figuru, mora da se zaduva, oznoji
Svaka vežba je stres za organizamdok se čovek ne adaptira. Početnik, ili onaj ko je pauzirao, očekuje da dobije upalu mišića i spreman je da tu „kaznu” istrpi. Problem je ako ta upala nikako ne prestaje. Ali, kako da pogodimo pravi nivo opterećenja kada nas svakodnevno panično pozivaju na fizičku aktivnost, bombardujući nas reklamama o svemogućim spravama koje tope kilograme >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i vajaju telo?
– Kod profesionalnih sportista situacija je složenija. Oni imaju imperativ pobede i jure rezultat, pa sena treninzima svesno izlažu visokom opterećenju. Ali, rekreativcima fizička aktivnost ne bi trebalo da bude neprijatnost. Kad čovek vežba samo da bi popravio i održao svoju kondiciju i formirao skladnu figuru, mora da se zaduva, oznoji, ali ne treba zbog toga da „padne s nogu”. Odričući se lagodnosti sedenja u fotelji pomerio je „vagon iz mesta” i već kroz mesec dana može da oseti prve blagodeti redovne aktivnosti– podseća prof. dr Dušan Mitić, dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu.
Početni program
Ako već ulažemo svoje vreme i energiju, onda treba da smanjimo mogućnost rizika i potražimo najbolji put do cilja.
– U svakom ozbiljnijem fitnes klubu postoji početni program namenjen svim mišićnim grupama. Tek nakon toga može se preći na „split” metodu i posvetiti veća pažnja pojedinim mišićnim grupama. Ne postoje jednom zadate vežbe koje će kod svih uvek dati iste očekivane efekte. Za svakog pojedinca se mora kreirati program u odnosu na njegove sposobnosti, nedostatke i zdravstvene tegobe. Jer, neko dolazi sa problemom gojaznosti, neko sa problemom dijabetesa, neko sa problemom hipertenzije, a neko sa problemom četvrtog i petog pršljena ili lumbalnog dela kičme – ističe profesor Mitić i dodaje da mogućnost pogrešnog izvođenja pokreta postoji i u dinamici, i u redosledu.
– Savršeni program vežbanja je savršen četiri do šest nedelja. Posle toga se naš organizam adaptira i zato nešto mora da se menja. Ili broj serija, ili broj ponavljanja, ili redosled. Na sve to treba da uputi fitnes instruktor, ili trener, a edukacija je moguća i u virtuelnom svetu Interneta ili pomoću štampane literature – podseća.
Ne na svoju ruku
Mi često imamo običaj da zaobiđemo protokol i, u traganju za svojim moćima, ponekad preteramo.Žene su, kaže naš sagovornik, racionalnije i vrlo retko se upuštaju u program vežbanja bez asistencije instruktora. Muškarci, koji nedovoljno znaju ili, još gore, misle da znaju, češće se oglušuju o te savete, uvereni da je dovoljno da odu u fitnes klub i gledaju šta drugi rade ili sami sebi određuju maksimalno opterećenje.
Psihosocijalno jedinstvo
Budući da se u sportskim radnjama, pa i putem porudžbine „na neviđeno”, prodaju raznorazne sprave, koliko je pametno i bezbedno imati ih i koristiti kod kuće?
– To jeste lošije nego da, recimo, vozite bicikl na otvorenom, ali vam pruža mogućnost da 365 dana godišnje trenirate onda kada vi to želite, bez obzira na vremenske prilike. Ali, jedna je stvar kupiti, a druga vežbati u kontinuitetu. Vežbanje kod kuće zahteva da je neko visoko motivisan. Ljudi često kupe spravu zato što je aktuelna i na taj način pokušaju da umire svoju savest. Ona je tu, stoji kao deo nameštaja i ambijenta, možda je i probaju nekoliko puta, a onda ode u zaborav. Malo je onih koji istrajavaju u vežbanju – smatra naš sagovornik.
Onima koji zaista žele ozbiljno da vežbaju, on preporučuje sprave koje pomažu angažovanje većih mišićnih grupa, na primer neki kardio trenažer, sobni bicikl, pokretni tepih ili terapeutsku loptu (traži dodatnu aktivaciju muskulature, pa je neke njegove kolege i službenici koriste kao stolicu)...
– Činjenica je da su postojeće sprave plod savremene tehnologije i da omogućavaju različite amplitude pokreta, pokazuju kakav je puls u toku opterećenja, koliko je kalorija potrošeno i smanjuju mogućnost povreda. Recimo da nekome teg padne na nogu. Ali, ako neko nema dovoljno iskustva, rizikuje da pogrešan pokret ponavlja mnogo puta – kaže prof. Dušan Mitić i zaključuje na kraju:
– Neko ko desetak godina ide u fitnesklub sigurno je za to vreme naučio kako pravilno da vežba, investirao je za članarinu toliko da je mogao da kupi svaku od tih sprava, a i dalje odlazi tamo, jer pored stručne pomoći ima i odgovarajući ambijent i okruženje, a sve to čini psihosocijalno jedinstvo. To je prava investicija u banku zdravlja!
-----------------------------------------------------------------
Zapostavljeni profesori fizičkog
– Ako se profesor fizičkog vaspitanja sa decom prvi put sretne u petom razredu osnovne škole, to je previše kasno. Ako do tada nema prave i dozirane fizičke aktivnosti, izgubljeno je vreme za negovanje motoričke sposobnosti koja direktno utiče i na razvoj intelektualne. Situacija je alarmantna i sistem mora da se menja – upozorava prof. Mitić. – Amerikanci su, recimo, postavili standarde koji nalažu da deca u osnovnoj školi moraju da imaju najmanje 150 minuta organizovanog vežbanja
– Sadašnja nastava fizičkog vaspitanja je koncipirana u prethodnom veku kada su okruženje i navike bile drugačije, a deca provodila mnogo više vremena napolju, igrajući se. Pokazalo se da nije dovoljno efikasno ako učiteljica drži časove fizičkog vaspitanja. Znam da će se ovim što pričam svi učitelji osetiti povređenim, ali u pitanju je nešto što prevazilazi borbu za radno. Upitanju je zdravlje nacije! Ja kao profesionalac sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja imam obavezu da ukažem na to! – ističe dekan.
-----------------------------------------------
Ne potrošiti zdravlje
Imamo primer momaka koji („šta zna dete šta je trista kila, uzme pa nosi”), dižu „brdo” naslaganih tegova da bi što više „napumpali” mišiće. I, šta se dešava kada se preforsiraju, pitamo profesora dr Dušana Mitića.
– Svako ko radi na svoju ruku, bez obzira koji se rekvizit koristi, rizikuje da postane potrošač sopstvenog zdravlja! Kada je u pitanju neko ko je vrlo mlad, on ima problem samopotvrđivanja i sve to radi samo da bi bio savršen i dopadljiv. O posledicama ne razmišlja. Ali, i odrasle osobe ponekad imaju potrebu za dokazivanjem. Pamtim prijatelja koji je jednu vežbu ponovio pedeset puta i na kraju povredio koleno! Kad sam ga pitao zašto, rekao je da nije vežbao dugo, već je prešao četrdeset petu i hteo je da vidi dokle može da izdrži – navodi konkretan primer uz konstataciju da srećom, u fitnes klubovima zasad ipak nije bilo fatalnih ishoda.
Dana Stanković
objavljeno: 20.02.2011.
.jpg)
