Izvor: Politika, 02.Mar.2015, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne glumi nego „živi” kroz svoje likove
Prvu „predstavu” izveo je kad mu je bilo svega nekoliko godina i kad je, očajan što je ostao sam na svetu, potegao na sebe nož. Kaže da mu je svaka uloga donela novu priliku za pročišćenje i sazrevanje
Bio je vojvoda Živojin Mišić, Ivo Andrić, Marko Miljanov, Tito, Staljin, Miloš Veliki, kralj Nikola Prvi Crnogorski, Milan Nedić, mitropolit Melentije, iguman Stefan, Raskoljnikov, Gile… Namerno kažemo bio, a ne glumio, jer je Mihailo Miša Janketić, kako kaže, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bar nakratko živeo u svakoj od oko dve stotine pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga kroz koje je prošao u svojoj dugogodišnjoj karijeri.
Pravi dramski umetnik ne traga za likovima sa kojima će moći da se poistoveti, ne bira uloge koje najviše odgovaraju njegovom temperamentu i umeću, već se, naprotiv, uvek iznova prilagođava liku koji želi da približi publici, bilo da je u pitanju slavna istorijska ličnost, književna tvorevina, bilo obična osoba sa margine društva, smatra čuveni glumac. Otuda njegova uverljivost, koja ga je učinila toliko uspešnim i omiljenim i svrstala među legende jugoslovenskog i srpskog glumišta.
Ima za to Miša Janketić i jedno dublje, ličnije objašnjenje.
– Živim kroz svoje uloge. To je moj jedini talenat, tu sam pronašao izvor radosti i snage da savladam sve izazove. Gluma je za mene prostor bezbednosti, u koji sam pobegao još kao dete, suočen sa užasima rata. Imao sam nepune tri godine kad sam ostao bez majke, oca, brata i sestre. Tad sam, prepun bola, straha i očaja, uzeo u ruke nož želeći da sebi prekratim život. Sam taj čin, ta predstava pred očima mnogobrojnih ljudi koji su me u neverici posmatrali, kao da je iz mene izvukla sav jad i muku. Bila je to moja prva uloga – poverava nam poznati glumac.
Sa 77 godina, od kojih je poslednjih 44 u braku sa svetlookom lepoticom Svjetlanom Knežević, balerinom, sa kojom ima četvoro dece i dvoje unučadi, on i dalje tvrdi da se jedino na bini i kod kuće, u krugu porodice, oseća bezbedno i opušteno. Sećanja na trenutak kad je, kako je mislio, ostao sam na svetu, nikad nisu sasvim iščezla.
– Prvo je nestao tata. Moj otac Radomir, oficir rezervista, inače pravnik, odmah na početku rata je otišao u partizane. Uhvatili su ga četnici pred bitku na Sutjesci i poslali u zarobljeništvo. Uspeo je da pobegne u Grčku i pridruži se partizanima generala Markosa. Povereno mu je da vodi jedan srpsko-grčki bataljon. Poginuo je septembra 1944. u jednom selu blizu Soluna. Prošlo je mnogo godina pre nego što sam uspeo da nađem njegove kosti. Sahranjen je, sa još 26 svojih vojnika, na Zejtinliku, tamo gde leže naši junaci iz Prvog svetskog rata. Još čuvam fotografiju iz 1941, odeven sam u staru srpsku uniformu, jedva iz nje virim, mama je želela da pošalje sliku mužu, uz tekst: „Tati oficiru od sina vojnika” – priča Janketić.
Onda je nestala mama Milica, učiteljica, revolucionarka. I nju su zarobili četnici i osudili je na robiju, ali je umesto u zatvor dospela pod nož četničkog popa Milorada Vukojičića zvanog Maca (nadimak je dobio jer je žrtve ubijao macolom), inače njenog školskog druga.
– Moj brat Ratibor, još beba, umro je čim je odvojen od majke, a mlađa sestra Milena se izgubila u ratnom vihoru, mislio sam da ni nje više nema. Ipak je preživela. Sticajem okolnosti, lepa plavokosa devojčica je u Pljevljima dospela kod jedne porodice mađarskih Jevreja. Njen nesuđeni poočim je poginuo u bombardovanju 1944, kad im je srušena i kuća, a pomajku su ubili četnici jer su joj našli nekoliko skrivenih zlatnika koje je uspela da sačuva. Milenu je spasla jedna žena i odvela u Višegrad, i tu je predala svom bratu, koji nije imao svoje dece. Tek posle mnogo godina sestra i ja smo se našli i prepoznali. Ona je veći deo života provela u Nemačkoj, tamo se udala i zasnovala porodicu, sad živi u Novom Sadu, često se viđamo – kaže Janketić.
I on sam je u tim ratnim i prvim poratnim godinama lutao od nemila do nedraga, boravio po domovima, kod prijatelja i rođaka, sve dok ga nije preuzela strina Iva i odvela sa sobom u Šahoviće, današnje Tomaševo, očevu postojbinu. Tu je mali Miša, rodom Novosađanin a poreklom Crnogorac (Janketići potiču iz pomenutog sela u Vraneškoj dolini, u slivu reke Ljuboviđe), krenuo u osnovnu školu.
– Strina Iva mi je bila kao majka, onu pravu jedva da sam zapamtio. Zato sam prvu kći nazvao njenim imenom, a drugu Milica. Sin prvenac se, naravno, zove po mom ocu – objašnjava glumac.
Radomir sad ima 38 godina i jedini u familiji se „odmetnuo” od umetničke karijere. Policajac je, ponosni otac 18-godišnjeg Srđana, gimnazijalca i košarkaša. Iva je balerina, na mamu, ima 33 godine i troipogodišnju kći Zoju, a uskoro bi svet trebalo da ugleda i njen sin Vukašin – barem tako očekuje baka Svjetlana. Marko (31 godina) i Milica (25 godina, trenutno na doktorskim studijama) krenuli su očevim stopama, oboje su glumci. Mihailo i Marko Janketić zajedno suigrali u filmu „Peti leptir”, po knjizi svog omiljenog pisca Uroša Petrovića, a uskoro bi trebalo da prvi put „u tandemu” nastupaju i na sceni pozorišta „Slavija” u predstavi „Vito”, o crnogorskom pesniku Vitomiru Viti Nikoliću (autoru čuvenog grafita: „Zaustavite Zemlju, hoću da siđem!”).
– Nikad deci nisam davao savete kako da glume i, uopšte, kako da vode svoj život. Verujem da svaka uloga na neki način vodi razrešenju i pročišćenju od sopstvenih unutrašnjih nedoumica i muka, kao što svako lično životno iskustvo vodi nekom nauku, nekakvom novom saznanju i sazrevanju i određuje dalji čovekov put – smatra Janketić.
Ako ćemo pravo, i sam je važne odluke tako donosio.
Kao gimnazijalac Prve muške realke pisao je poeziju, pa se 1956. upisao na studije književnosti na Filološkom fakultetu, verujući da će tu bolje ovladati pesničkim zanatom. A onda je shvatio da se to ne može naučiti, pa je prešao na Fakultet za film, radio i televiziju, i tu diplomirao 1962. Ubrzo je dobio i prvi angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (gde će ostati do penzionisanja), malu ulogu u „Ričardu Trećem”. Kritičari (a pre svih Feliks Pašić iz „Politike”) i publika zapazili su ga u Sartrovim „Prljavim rukama” u režiji Bore Draškovića. Za ulogu u ovoj predstavi dobio je i nagradu „Raša Plaović”. Sa istim rediteljem sarađivao je na predstavi „Kad su cvetale tikve” i doživeo slavu u liku Ljube Vrapčeta, ali i prvo razočaranje, pošto je drama iz političkih razloga skinuta sa repertoara JDP-a.
Na neko vreme se povukao „u brda”, u „đedovinu”, u Tomaševo. A onda se vratio u Beograd, onome što najviše voli i najbolje ume. Usledile su nove uloge, ali je nastavio da se svakog leta vraća u selo koje mu je do danas ostalo oaza mira i lepote. Tamo je svojevremeno otvorio i pozorište i pozorišnu akademiju. Ovaj nesvakidašnji projekat je okončan posle nekoliko godina iz finansijskih razloga.
Miša Janketić je imao i „izlet u politiku”, kad se jedno vreme pridružio SPS-u.
– Bila je to velika greška i izraz moje naivnosti, jer sam mislio da političkim angažovanjem čovek može nešto da uradi. Zahvaljujući svojoj pameti shvatio sam da je to koješta i zauvek se iz toga povukao. Jedno vreme sam verovao u ideale i mogućnost da se oni ostvare, pa sam se brzo uverio da se stvari ne mogu promeniti preko noći, da sve mora ići svojim tokom. Nisam imao ni vremena ni volje da „ginem” za ideale, jer su mi bile potrebne godine da nađem opravdanje za svoje roditelje: zašto su otišli u rat i revoluciju, žrtvujući svoj život i sreću svoje dece! – naš sagovornik ne krije ogorčenje.
I tako se opet vraća onome što je za njega jedini pravi, iskreni životni angažman – a to je gluma. Trenutno nastupa u sedam predstava u JDP-u, BDP-u, Slaviji, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
Do sledeće filmske i televizijske uloge.
------------------------------------------------------------
Otmica „boinga” – kao na filmu
Ponekad se i najiskusnijim glumcima dogodi da ih život iznenadi neobičnijim i uzbudljivijim zapletom od onih koje su „doživeli” na pozorišnoj ili filmskoj sceni. Tako se i Mihailo Janketić 26. septembra 1981. našao među stotinak putnika (uz celu ekipu fudbalera „Budućnosti“) i osam članova posade na „Jatovom” letu od Titograda do Beograda, kad je „boing” dospeo u ruke otmičara. Poznati glumac se sa kolegama Markom Nikolićem i Žarkom Lauševićem vraćao sa snimanja TV serije „13. juli” u Crnoj Gori. Kako se priseća, avion je prvo sleteo u Dubrovnik. Tu su se, uz ostale putnike, ukrcala i trojica mladića koji su u jednom trenutku izvadili pištolje i zatražili da se isprazne prvi redovi do pilotske kabine, a onda naredili da se let preusmeri ka Izraelu. Ipak nisu stigli do željenog cilja. O otmici su obaveštene međunarodne antiterorističke jedinice, koje su brzo delovale, pa su posada i putnici, nakon napetog leta iznad pola Evrope, bezbedno sleteli na Kipar. O ovom događaju je snimljena i dokumentarna emisija, koja će biti prikazana u okviru nove sezone „Dosijea” na TV Prva.
------------------------------------------------------------
Ne menja ženu, pozorište i kafanu
Mnogi novinari su pitali Svjetlanu i Mišu Janketića za tajnu njihovog dugogodišnjeg srećnog braka. Poznata balerina kaže da se, jednostavno, svako drži svoje „uloge” – ona je žena, a on muškarac. I oboje smatraju da je porodica nešto najvrednije, što se ne rastura tek tako. Njen suprug, doduše, priznaje da su se tokom proteklih decenija stalno oko nečeg svađali i kao „razvodili”, ali bi posle svake nesuglasice rešili da sačekaju pet minuta… I tako, pet po pet minuta, sklopiše više od četiri decenije! Mihailo i inače, kako kaže, ne voli da menja ono što mu se jednom svidi, pa je tako ceo život proveo uz jednu ženu, u jednom pozorištu (JDP) i u jednoj kafani („Manjež”). Iako je rođen u Novom Sadu, i često tamo glumi, Beograd smatra svojim domom, koji takođe nikad nije poželeo da promeni.
------------------------------------------------------------
Po drugi put Ljuba Vrapče
Mihailo Janketić je dobitnik najuglednijih domaćih nagrada i priznanja, za pojedine uloge, ali i za celokupno životno delo: „Nušićeve”, „Sterijine”, Oktobarske, „Dobričinog prstena”, „Zlatnog ćurana”, „Joakima Vujića”, „Ljubiše Jovanovića”, „Pavla Vuisića” („srpski Oskar“)… Upravo je ovih dana dobio i nagradu Beogradskog dramskog pozorišta za ulogu u kultnoj predstavi „Kad su cvetale tikve”, po čuvenom romanu Dragoslava Mihailovića, u režiji Bobana Skerlića. Novoj predstavi – jer je prvi put u njoj zaigrao davne 1969. godine, u matičnom JDP-u, a reditelj je bio Bora Drašković. Tada je, međutim, predsednik Tito ocenio da je drama subverzivna, „kleveta jugoslovenskog društvenog sistema”, pa je Umetnički savet JDP-a odlučio da predstavu skine sa repertoara. Pripremajući se za lik mladog Ljube Vrapčeta, kaže Janketić, godinu dana je vežbao boks! U aktuelnoj postavci u BDP-u ova uloga je pripala Milošu Bikoviću, dok Janketić igra isti lik – ali u poznom životnom dobu.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 02.03.2015.
.jpg)
