Izvor: Story, 30.Jan.2016, 15:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nataša Ninković: Moja deca sama biju svoje bitke
Glumica Nataša Ninković otkriva kako izgleda njena porodična idila sa suprugom Nenadom Šarencem i sinovima Lukom i Matijom, govori zbog čega često ima kratak fitilj, ali i otkriva šta znači baviti se glumom u današnje vreme
Foto: Andreja Damnjanović
Hercegovačka lepota i šarm odlično se vide u liku, karakteru i talentu glumice Nataše Ninković (43) koja već godinama važi za jednu od najuspešnijih umetnica u svojoj branši, ali reči hvale i komplimenti >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << nikada neće smiriti duh ove Trebinjanke koja je oduvek bila sklona ličnim preispitivanjima i nesigurnostima. Intervjui joj nikada nisu bili omiljena strana profesije, ali zato ova nesuđena lekarka uvek otvoreno i bez ustezanja odgovara na svako pitanje, ne plašeći se suprotstavljanja autoritetima. S druge strane, zajedno sa suprugom, biznismenom Nenadom Šarencem (53), često podetinji u društvu sinova, blizanaca Luke i Matije (13), koji su ujedno njeni najveći kritičari. A tako je bilo i tokom božićnih praznika koje je ova vesela porodica provela uživajući u zimskim čarima Kopaonika.
Story: Kako izgledaju praznici u vašem domu?
- Obožavam praznike, proslave, ukrašavanje kuće, spremanje trpeze, bez obzira na to da li je reč o rođendanima, Novoj godini, Božiću ili krsnoj slavi.
Story: Na koji način proslavljate Božić?
- Uglavnom ga provodimo na planini i ja sam ta koja je najuzbuđenija. Ustanem pre svih i umesim česnicu, a obavezni su hercegovačka cicvara i lep doručak. Položajnik unosi badnjak u kuću, tu su i poklončići, kao i nezaobilazni porodični ručak.
Story: Šta vam najviše nedostaje tokom praznika?
- Apsolutno ništa! Uživam.
Story: Volite li da s vremena na vreme podetinjite?
- Da! Baš kao što vi kažete, s vremena na vreme podetinjim i istinski uživam u tome.
Story: Koje vrednosti iz vašeg porodičnog doma pokušavate da prenesete sinovima?
- Možemo da se trudimo koliko hoćemo, ali deca uče gledajući nas kako radimo i funkcionišemo. Mi smo model koji oni preuzimaju. Za sada mogu da kažem kako su radni, odgovorni i pravični. Svoje bitke sami biju, ne očekuju to od nas, naprotiv.
Story: Ima li istine u tome da su Hercegovci teški ljudi?
- Bistri i teški! Teško savitljivi.
Story: Kako se vaš suprug izborio sa Hercegovkom?
- Mislim da mu nije loše. Priznajem, umem da budem teška ne kao dva, već tri tuča, ali znam i da kažem izvini.
Story: Kako ste uspeli da pronađete čoveka za ceo život?
- Jesam li? Ne volim te formulacije, uvek i za ceo život.
Story: U čijem društvu i gde se osećate najprirodnije i najsrećnije?
- U društvu mojih najbližih. Ostvareni i kreativni ljudi čine me vrlo srećnom, živom i zahvalnom.
Story: Koje svoje poroke najviše volite?
- Najviše sam volela cigarete, a sada je to hrana.
Story: Važite za jednu od najlepših i najharizmatičnijih dama, ali sigurno se i vi borite s ličnim nesigurnostima. Možete li neke da podelite s nama?
- Baš vam hvala na lepim rečima, ali ja sebe ne doživljavam na taj način. Posebno u ovom trenutku kada muku mučim da skinem višak kilograma koji sam dobila kada sam ostavila cigarete. Nažalost, uvek sam bila koncentrisana na ono što mi nedostaje, a ne na ono što imam. A sada, kada pogledam stare fotografije, umem da kažem: Vau, pa to i nije bilo tako loše!
Story: Da li ste uvek realni i samokritični?
- Realna retko, ali često sam samokritična.
Story: Koji su vaši najjači odbrambeni mehanizmi?
- Sve ih je manje. Kada sam srećna, smejem se, kada me nešto dotakne, plačem, kada se osećam ugroženo – branim se i gađam direktno u g…! Pošto sam preosetljiva, onda imam, ali potpuno nesvesno, masku nedodirljivosti i oštrine, to sam shvatila po komentarima drugih i po tome kako me doživljavaju. U početku pokušavala sam da objasnim kako je reč samo o prividu, a onda sam shvatila da ljudi misle ono što žele i uvek govore o sebi, a ne o objektu.
Story: A kako negujete duh?
- Hranim ga ljubavlju i lepotom iako se ponekad osećam neuhranjeno.
Story: U kojim situacijama imate kratak fitilj?
- Kratak fitilj moja je najveća slabost. Situacije su razne: saobraćaj je najgori, crne hronike na naslovnim stranama, te strašne spodobe iz rijaliti programa koje nas zaskaču na svakom koraku i postaju uzori svojim primitivizmom.
Story: Nervira li vas svakodnevica?
- Zavisi kako kada, ali u principu sama je kreiram. Ona je uvek različita, sa izabranim, malim krugom ljudi, filtriranim informacijama ili s potpunom neobaveštenošću, jedino tako mogu da je podnesem. Kada se malo više uključim, gledam TV ili ne daj bože čitam novine, to me potpuno obeshrabri, baca u depresiju, oduzima nadu, izaziva žal što sam tu gde jesam.
Story: Na početku studija često ste izlazili na Akademiju i u Soul Food, kako danas izgledaju vaši provodi?
- I sada izlazim, ali uglavnom u nekoliko restorana koje mnogo volim. Trudim se da maksimalno iskoristim kulturnu ponudu Beograda, bilo da je reč o koncertima, predstavama, izložbama...
Story: Razmišljate li nekada kako bi izgledao vaš život da ste upisali medicinu ili stomatologiju, o čemu ste svojevremeno razmišljali?
- Jao, užas! Bog me je pogledao, kao i uvek kada sam slušala stomak i svoju intuiciju. Kada bih opet birala, uvek bih izabrala ovaj put.
Story: Jedna ste od retkih glumica koja ima kontinuiranu i raznoliku karijeru u pozorištu, za razliku od filma. Nedostaje li nam vodećih ženskih likova?
- Ima stvari koje su mogle biti i drugačije, ali zadovoljna sam svojim ulogama i na televiziji i u pozorištu. Mogla sam da se razvijam u kontinuitetu. Imala sam sreće što sam u TV dramama i serijama nekoliko puta dobijala uloge koje su mi nadomestile diskontinuitet sa filmom. Ne postoji uloga u domaćoj kinematografiji za koju bih mogla da kažem: To sam ja trebala da igram. Problem je u nedostatku dobrih scenarija, a o ženskim ulogama da ne govorim. Kada pogledam stanje u našoj kinematografiji i svoje koleginice koje većinom nisu imale šanse ni približno kao ja, pokrijem se i kažem sve je OK, ali tačno je da i meni nedostaje dobar film.
Story: Kada ste u dosadašnjoj karijeri imali najveću tremu?
- Tremu osetim na pozorišnim premijerama, često mi sve to postane nepodnošljivo. Recimo, bila sam oduzeta za premijeru Gospođice, takođe i za prvo izvođenje komada Čudo u Šarganu. Kako bih to predupredila, trudim se da već nekoliko dana pre premijere u potpunosti budem spremna, ali kada dođe taj dan, desi se nešto iracionalno, to ne mogu ni da objasnim rečima. Strah da ću pogrešiti nadvlada sve znanje, spremnost, iskustvo.
Story: Kako je izgledalo biti glumica 2015. godine u Srbiji?
- Sigurno gore nego glumac 2015. u Srbiji, a najgore je biti mlad glumac ili glumica u Srbiji 2016. godine, i zbog toga mi stariji, zaposleni i udomljeni treba da cenimo to što imamo. To je taj apsurd i nije moja profesija usamljena u tome. Imam prava da tražim da radim, jer sada sam u veoma dobrim godinama, kada imam i znanje, i iskustvo, i strast. S druge strane, kada vidim mlade talentovane ljude koji ne mogu da dobiju svoju šansu ili kada je dobiju i opravdaju a to često ne primete oni koji bi trebalo, tada osetim nelagodu čak i stid. Život je surov, baš kao i naša profesija, ali verujem da će talenat na kraju isplivati.
Story: Šta ste naučili o sebi radeći komad Prah?
- Ne znam da li sam naučila, više sam se podsetila da sreća često nije tamo gde mislimo da jeste ili je za nas to pogrešna adresa. Često zbog nekog velikog sna propuštamo sadašnji trenutak i neke na prvi pogled beznačajne stvari koje čine naš život. A kada se taj san ostvari, nema oblik milosrdnog anđela, već naprotiv – đavo se smeši i kaže: Izvini! Sve je stvar tajminga. Živimo u vremenu kad se, nažalost, zbog lake zarade i trenutne slave sve prodaje, gubi se ljudski oblik, ali ja verujem u to da postoji i opstaje samo ono što je debelom mukom zarađeno. Trud, disciplina i rad – to je jedini put ka uspehu, koji ni tada nije zagarantovan, ali put je pravi, u to sam sigurna.
Story: Kakva iskustva nosite iz ove, pozorišne, saradnje sa Zoranom Cvijanovićem?
- Došlo je do odlične sinergije između reditelja Veljka Mićunovića, Cvije i mene. Razumeli smo se i radovali. Uz veliku podršku kostimografkinje Marine Medenice i scenografkinje Ljubice Milanović napravili smo predstavu kakvu smo i želeli. Naš Prah sigurno će vas voditi kroz ceo jedan krug stanja i emocija kroz koji prolazi jedan bračni par, od trenutka kada su shvatili da su dobili dva miliona evra na lotou. Garantujemo vam jedno lepo veče, tokom kog ćete se mnogo smejati, ali i zamisliti i zapitati, jer nema tog čoveka koji nije razmišljao šta bi bilo kada bi bio srećni dobitnik. Dođite u Narodno pozorište na scenu Raša Plaović da sanjamo zajedno. Malo li je?
Razgovarao: Danilo Mašojević
Izvor: Story
