Izvor: Politika, 27.Feb.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nastavljam saradnju s Kusturicom
Pisac filmskih scenarija, TV serija, drama... priča o svom životnom putu, pokolju Srba u rodnoj Hercegovini, lepotama Sokobanje, pozdravu preko „Glasa Amerike”, kako je izdao dedu i komandira milicije, svom svetu knjiga i filma, „smrtnoj” ljubavi koja još traje...
On je najplodniji srpski pisac filmskih scenarija, pozorišnih predstava, TV serija, radio i TV drama… Dela Gordana Mihića (72) su: „Tuđa Amerika“, „Kad budem mrtav i beo“, „Povratak otpisanih“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Sivi dom“, „Crna mačka, beli mačor“, „Kamiondžije“, „Tango argentino“, „Dom za vešanje“...
Po njegovom scenariju će reditelj Emir Kusturica kroz mesec-dva početi snimanje filma „Pančo Vilja“, a najavljen je nastavak saradnje – scenariom za film „Na Drini ćuprija“ po delu nobelovca Ive Andrića.
Sem pisanja, koje je bilo i ostalo njegova prva radna ljubav, Mihić je bio novinar, reditelj i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
U braku je sa glumicom Verom Čukić. Imaju ćerku Ivanu (40), glumicu.
Odakle ste krenuli u život?
Mihići su iz sela Poplat kod Stoca, u Hercegovini. Rođen sam u Mostaru, ali ne sećam se zavičaja, jer je dve godine posle mog rođenja počeo rat. U pokoljima Srba ustaše su ubile mog oca, dedu i još 24 Mihića, a majka, brat i ja smo pukim čudom izbegli smrt. Nekako smo, kao izbeglice, stigli u Beograd, gde smo ostali do bombardovanja 1944, kada je majka dobila premeštaj u Sokobanju. Tu sam pošao u školu i proveo detinjstvo.
Kako je bilo u Sokobanji?
Nije bilo radija, televizije, automobila. Bili smo odsečeni od sveta, ali smo zato imali dve tajanstvene planine – usamljenu vulkansku kupu Rtanj i Ozren, pun mračnih šuma, rečicu Moravicu, veliki stari park, jezero sa čamcima... Imali smo i dečje oporavilište, visoko u brdima, gde smo provodili poneko leto i imali priliku da tih gladnih godina prvi put čujemo, posle ručka i večere, čarobnu reč „repete“. Imali smo Hajduk-Veljkovu česmu, pećinu Kraljevića Marka, knez-Milošev konak, prastari amam, rimski grad Soko, fotografa Sinišu u čijem sam izlogu video fotografije Nušića i Andrića kao banjskih gostiju.
Kako ste „ušli“ u politiku?
Leta su pedesetih godina bila duga, žarka, sa paklenim sušama... O jednom takvom letu javio je čak i centar svetske moći Vašington preko „Glasa Amerike“, koji je vodio čuveni voditelj čudnog imena – Grga Zlatoper! Njega su, u dubokoj tajnosti, slušali moj deda po majci i komandir milicije Đura koji je jedini imao radio-aparat u kraju... Puštali su me da im se ponekad pridružim pod uslovom da nikad, nigde, nikom, ni za živu glavu ne pominjem Grgu Zlatopera! E, ali... Dođe to vrelo veče, slušamo nas trojica „Glas Amerike“, gušimo se od vrućine, a Grga Zlatoper, koji je dotle izveštavao o strašnoj suši u Srbiji, napravi malu pauzu i reče: „Upravo sam dobio vest da od žege najviše strada mesto zvano Sokobanja, gde ljudi dišu kao ribe na suvom! Njih posebno pozdravljam i zahvaljujem što – i pored svega – sede pored radio-aparata i slušaju našu emisiju“. Skamenio sam se! Srce mi je stalo! Otrčao sam do majke, koja je bila u redu za vodu, i iz sveg glasa, pred gomilom ljudi, povikao: „Mama, mama, Grga Zlatoper pozdravio – Đuru, dedu i mene!“
Kad ste upoznali svet knjiga?
Sokobanja je imala duge, ledene zime, kada se smrkavalo u tri po podne, a razdanjivalo tek oko osam. Tada su na scenu stupale knjige, koje smo brat i ja pozajmljivali sa svih strana i čitali uz petrolejku do duboko u noć, dok majka ne bi uvila u platno tople crepove ili cigle, donela ih u naše krevete i pozvala nas na spavanje.
Koje su knjige Vaše mladosti?
Uz brata sam pročitao skoro sva velika dela klasične i savremene literature. Opčinjavali su me Čehov, Gogolj, Dostojevski, Tolstoj, Tomas Man, Šekspir, Andrić, Crnjanski, Volfgang Borhert, Štajnbek... Ali onako, duboko, do dna duše, na prelazu iz dečaštva u mladost, pogodila me knjiga Tomasa Vulfa „Pogledaj dom svoj, anđele“...
A kad ste upoznali svet filma?
U Sokobanji je postojao ton-bioskop „Ozren“. Kinooperateri Boža i Milan bili su za nas, decu, glavne gradske face. Dok su išli na autobusku stanicu po film, uvek ih je pratila dečja ekipa, koja se utrkivala u pružanju pomoći prilikom nošenja teške metalne kutije od autobusa do kinooperaterske kabine, koja se nalazila na vrhu uzanih stepenica iza restorana koji su svi zvali po starom imenu – „Srpski kralj“... I sad vidim sebe ispod stepeništa, dok srce tuče kao ludo, očekujući nagradu – dva-tri kvadratića filmske trake koje bi nam Boža ili Milan bacili odozgo, pošto „secnu“ makazama početak rolne da bi je bolje „ušnirali“. Najviše „sličica“, koje su letele ka nama, uvek bi nahvatao Rista Kraka. Oko njega smo se okupljali da bismo, prema uličnoj svetiljci ili mesečini, pogledali, za sekund, čarobni prizor iz nestvarnog sveta filmskih iluzija... Od Riste Krake sam shvatio da film nije samo bajkovita umetnost, već da se na njemu može i – zaraditi... Voleo sam tada „kaubojce“ i ruske ratne filmove. Kad konjica ili tenkovi jurnu iz dubine kadra, cela sala se baca na pod. Sve što se videlo na platnu sutradan bi „oživelo“ u nekoj igri.
A koje filmove ste gledali u Beogradu?
U vreme studiranja najviše sam voleo francuski „crni talas“ – dela velike četvorke: Karnea, Kluzoa, Kajata i Klera, uz njih Melvila, italijanski neorealizam: De Siku, Cavatinija, Viskontija, Roselinija, Antonionija... Velike Japance: Kurosavu, Micogučija... Od Rusa: Bondarčuka, Čuhraja, Kalatozova... Od Poljaka: Kavaleroviča, Vajdu... Onda se pojavio sjajni češki, pa francuski „novi talas“, od koga sam najviše voleo Trifoa, i jedan Godarov film – „Do poslednjeg daha“!
Koji sport je bio Vaš?
Voleo sam fudbal. Za moju opčinjenost njime bio je „kriv“ jedan slučajni podvig. Igrali su 15-godišnjaci. Stajao sam sa strane. U poslednjem minutu sviran je penal, a golman je pobegao. Penal se spremao da izvede Bora Mačor koji je šutirao kao iz topa, pa se niko nije usudio da zameni golmana. Javio sam se! Duplo mlađi od njih, mali, mršav... I, pukim čudom, odbranio sam penal i postao junak dana! Ali, zapravo, bio sam bez trunke talenta za fudbal. Samo sam trčao, do besvesti, bez ikakvog stila, bez bilo kakve tehnike! Kad mi je neki banjski gost doviknuo: „Igraj malo glavom!“, očajnički sam mu odgovorio: „Kako kad mi ne nabacuju na glavu!?“
A posle fudbala?
U Drugoj muškoj gimnaziji, u istom razredu sa mnom, bili su Korać, Gordić i Tošić, buduće košarkaške zvezde. Nisam se inficirao košarkom, ali sam bio blizu toga da postanem bokser. Čuveni trener Siki Gaković je dolazio u redakciju „Sporta i sveta“ kod sekretara redakcije Miše Ristića. Jednom je u redakciji izbila tuča u njihovom prisustvu. Bio sam jedan od aktera. I ubede me da odem na trening. Ja tamo nikog ne udaram, samo eskiviram. Siki me pita: „Odakle ti to umeš?“ Ispričam mu o sokobanjskim dečjim tučama i koliko sam batina dobio dok nisam naučio da izbegnem udarce. I zakaže mi sledeći trening. Ali, voleo sam da spavam do podne i – ne odem.
Kako je došlo do saradnje s Kusturicom?
Želeo je da sarađujemo još dok je bio student u Pragu. Rekao mi je, telefonom, da mnogo voli neke moje filmove i da bi želeo da mu dramatizujem neku priču Isaka Samokovlije. Međutim, bio sam zauzet zbog jednog velikog projekta, pa sam mu se zahvalio na ponudi! Onda se on, posle izvesnog vremena, javio pismom i poslao mi mali nacrt za priču o Doli Bel. Nisam poznavao taj njegov sarajevski svet i nisam mogao da se uklopim u tu priču o bolnom odrastanju i prvoj ljubavi... Abdulah Sidran mu je, kasnije, to sjajno napisao, zatim su napravili i „Oca na službenom putu“. A onda je on ponovo zaželeo da radi sa mnom. Tako je nastao „Dom za vešanje“, pa „Crna mačka, beli mačor“, a uskoro treba da počne snimanje „Panča Vilje“.
Zašto bežite od režije?
Sarađivao sam sa mnogima. Bili su to oni najbolji umetnici tog posla. I filmski i pozorišni: Bauer, Pavlović, Kusturica, Šijan, Kresoja, Paskaljević, Unkovski, Đorđević, Šotra... Imam iza sebe oko 50 igranih filmova. Ali, samo dva-tri puta sam poželeo i da režiram. Uslovi snimanja diktiraju većini režisera da troše ogromnu energiju na savlađivanje prepreka koje nemaju nikakve veze s kreativnošću. Reditelji profesionalci se nekako bore s tim, nemaju kud, a jedan film im uzme dve-tri godine života. Skupa je to cena. Sklonio sam se na vreme!
Kakao ste ušli u novinarstvo?
Preko konkursa „Borbe“ pri kraju završnog razreda Druge muške gimnazije. Pre toga sam pisao komedije za Radio Beograd i humoreske za „Jež“. A film i televizija su došli nekoliko godina kasnije. Do 30. sam imao već 10 igranih filmova i tri TV serije! Ovo navodim zbog poređenja s ljudima iz moje profesije. Jer, danas neki debituju u 30, pa čak i u 40!
Koliko u toku pisanja mislite na Veru i Ivanu?
Dok pišem, uvek mislim na određene glumce. Tako mi je lakše da oblikujem priču, likove, dijaloge. Što se tiče Vere i Ivane, one su više igrale kod drugih pisaca i reditelja nego kod mene, ali imali smo sreću da ono što smo radili zajedno, kao „Dnevnik uvreda“, „Mehanizam“, „Gore-dole“, „Eliota“, „Srećnu porodicu“, „Žutu“ – prođe izuzetno dobro.
Koje teme su Vam najbliže?
Ja pričam priče, a one su onakve kakva je u određenom trenutku moja duša.
Kad ste se „smrtno“ zaljubili?
Odavno. I još traje!
Slavko Trošelj
objavljeno: 27.02.2011
