Izvor: Politika, 30.Mar.2015, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši „tičeri” ne trče u Evropu
Od nekoliko stotina škola u Srbiji samo 15 ih je stalo pod krov evropske organizacije koja promoviše i garantuje kvalitet u nastavi. Polaznicima ne smeta da uče po novom sistemu, uz pomoć interneta i stiču diplome koje otvaraju vrata u svet
Beograd je pre nekoliko meseci bio domaćin predstavnicima Eaquals-a (Ikvalsa), evropske organizacije osnovane 1991. godine sa ciljem da promoviše i garantuje kvalitet u nastavi stranih jezika. Jezički stručnjaci iz 31 zemlje se, inače, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sastaju dva puta godišnje da bi se dogovorili o novitetima koje će preporučiti i razmenili iskustva, a krug zemalja iz kojih dolaze, iako se zovu „evropska”, širi se na Kinu, Dubai, Katar, čak i Egipat.
Iako su ti stranci u naš glavni grad stigli sa različitih strana, u Srbiji je stanje kad je reč o njihovim „pristalicama” prilično skromno: kolektivni pridruženi član im je YALS ili Asocijacija privatnih škola stranih jezika pod čijim okriljem radi 14 ovdašnjih škola stranih jezika, a jedini punopravni akreditovani član iz Beograda je Škola „Tom i Ema” sa Banovog brda.
S obzirom na to da kod nas postoji na stotine centara, instituta i po nazivu sličnih mesta gde se savladavaju strani jezici, a koje mogu osnivati i oni koji ni reč nekog drugog osim srpskog ne znaju, iznenađuje da njihovi vlasnici nisu voljni da jure u Evropu. To bi zapravo podrazumevalo da ispunjavaju visoke kriterijume koje evropska jezička asocijacija zahteva od svakoga ko bi da dobije Ikvalsov pečat na diplomama. Naši vlasnici škola stranih jezika, po sistemu koji primenjuju u nastavi i udžbenicima, očigledno gledaju jednim okom u Evropu, ali tamo zvanično ne učestvuju.
Da se podsetimo: Ikvals ima status posmatrača u Savetu Evrope, tvorac je sistema sa šest nivoa znanja jezika od A jedan do C dva koji se primenjuje u celom svetu, a zadatak „broj jedan” mu je da utvrdi kriterijume za rad škola stranih jezika, počev od uslova za održavanje nastave, napredovanja polaznika, kvalifikacija predavača koji moraju da idu na stalna usavršavanja... Jasno je da već ovo pobrajanje zahteva zvuči preskupo, kao i trodnevna poseta Ikvalsovih inspektora koji proveravaju svaki traženi detalj da škola radi po njihovim kriterijumimapre dobijanja „zelenog svetla”.
Ipak, možda će boravak predstavnika evropske asocijacije biti podsticajan za buduće masovnije učlanjenje i zvanično kvalitetnije učenje stranih jezika kod nas. Vesna Stakić, dugogodišnji profesor engleskog jezika i vlasnica Škole „Tom i Ema”, prisustvovala je skupu održanom u hotelu „Moskva”. O Ikvlsu, o tome jesu li naši đaci talentovani za jezike, kako se učilo nekada, a kako danas, odgovarala nam je zajedno sa koleginicama, takođe profesorkama engleskog jezika, Jovanom Popović i Sofijom Ljiljak Vukajlović.
Da li su nam stručnjaci Ikvalsa doneli nešto novo u torbi?
Bio je ovo njihov prvi sastanak u Beogradu. Stalni kontakti sa njima su vrlo značajni jer ste onda na izvoru novih informacija, mada na sajtu ove organizacije postoji detaljan opis svakog od nivoa znanja jezika, tražena gramatika, neophodan fond reči. Na skupu se govorilo o komunikativnom načinu rada koji od đaka traži da stalno govore, da se ne bi za neku godinu dešavalo da dođu i kažu da sve razumeju, ali se ustručavaju da pričaju, što je kod nas masovna pojava. Zato je neophodno da deca od malih nogu uče strani jezik sve vreme pričajući, jer tako upijaju novi rečnik, ne razmišljajući kao odrasli koji su svojevremeno učili po prevaziđenom prevodilačko-gramatičkom metodu. Nema više onog pročitaj–prevedi–analiziraj. Strani jezik se ne uči preko maternjeg. Neko će se zapitati kako da sada oslobodimo one starije da progovore. Odgovaramo da je tu bitna motivacija, kao i okruženje u kome se polaznici osećaju sigurno. A da bi deca rado učila, to moraju da budu stvari koje su im zanimljive, prilagođene njihovom uzrastu. Provere znanja su obavezne i što češće, da bi u hodu bile popunjavane rupe u znanju.
Šta novo može da se čuje na časovima, što nije ono prevaziđeno pročitaj–prevedi–analiziraj?
Izloženost stranom jeziku, ako bismo tako mogli reći, mora da postoji, posebno kad je reč o mlađima, što znači da domaći zadatak mora ozbiljno da se uradi kod kuće, a ne usput, pred početak časa. Oni malo stariji, tinejdžeri, posebno su komplikovani, teško im je ugoditi, a za njih je važna i usmena i pismena komunikacija. U akademskoj karijeri pisanje je vrlo važno, bilo da odgovore na neko poslovno pismo bilo da sastave esej na fakultetu. Ranije su udžbenici bili glavni jer su prilagođeni đacima. Mi se sada dosta oslanjamo i na njih, tokom dve trećine časa, ali i na izvorni materijal, neki snimak sa engleskog govornog područja gde govornici imaju različite akcente da bi se navikli na multikulturno okruženje koje ih čeka u svetu. Video-blogovi su ono što današnja omladina voli, ali to uopšte nije lako savladati. Izvorni autentični materijal je mnogo teži od prilagođenog za učenje. Ipak, bez ponavljanja nema napretka, pa tako vokabular može da se provežba kroz različite situacije i drugačije situacije.
Ako su već internet i sajtovi postali zamena za udžbenike, kako ih birati?
Kao profesionalci, oslanjamo se na dva vrlo poznata, proverena, u koje je uloženo mnogo i u koje se uzda ceo svet, pa i mi. Prvi je sajt Britanskog saveta, koji nudi nešto sasvim neobičo za roditelje koji makar malo govore engleski. Ako su sa detetom zajedno za kompjuterom, umesto da gube vreme na igrice, mogu da otvore vežbe i zabavljaju se 15 minuta, rešavajući ih sa detetom. To su vrlo aktivni i atraktivni sadržaji. Drugi sajt je Bi-Bi-Sijev, gde takođe postoje vrlo korisne lekcije. Velika pomoć su i knjige iz biblioteke koje će zajedno čitati roditelji i mališani. Ipak, ne zaboravimo staro pravilo da jedna reč mora biti ponovljena sedam puta u različitim situacijama da bi bila usvojena i zapamćena. Reč se uči u kontekstu.
Da li je pouzdan savet predratnih gimnazijalki iz prošlog veka da se jedan tekst ili lekcija prepisana 30 puta zauvek urezuje u pamćenje i nikada ne zaboravlja?
Pretpostavimo da će neko to zaista i uraditi, mehanički prepisati i zapamtiti. Ali nisu samo reči iz stranog jezika važne, bitne su i fraze, dakle reči u grupama koje se isto tako mnogo puta moraju ponoviti da bi ušle u glavu. Važno je sresti ih u različitim kontekstima, pisanim vežbama, jer se na ispitu od kandidata traži da pokaže šta je naučio i kako to ume da primeni. Evo kako se to vidi na primeru nepravilnih glagola u engleskom. Ako ih neko izdeklamuje tačno po spisku, a dva minuta kasnije ne zna da ih primeni u rečenici, sasvim je sigurno da ih nije savladao. To je suština stranog jezika – u datom trenutku upotrebiti reč. Isto se događa kada neko odlično uradi gramatičke vežbe, a onda u razgovoru ništa ne pokaže. To je razlika između školskog znanja i pravilne upotrebe jezika. Ima i obrnutih primera, talentovani đaci govore dobro, ali im popunjavanje gramatičkih vežbi ne ide. Važno je dijagnostikovati to stanje i pomoći svakome da uravnoteži obe komponente, jer na ispitu za neki sertifikat mora da se pokaže zavidno opšte znanje, dakle i ono u pisanju i govoru. Za onaj viši nivo polaganja neophodno je shvatiti sadržaj dva ili tri teksta, povezati ih i onda napisati svoj esej. To je primer postignuća koje se traži i na fakultetima na Zapadu, u stručnim predmetima.
Pružaju li ovdašnje škole stranih jezika dovoljno visok nivo znanja da se to i postigne ako čovek odluči da se otisne u beli svet?
Postoje različite škole, one koje su solidne i one koje nisu. Postoji dosta kolega sa kojima lepo sarađujemo u toj našoj asocijaciji YALS-u, a i van njega. Međutim, mnogo je veći problem kakvo je stanje u našim redovnim školama gde se ne neguje kritička misao, ne ceni učenički stav i razmišljanje. Barem, koliko mi čujemo od đaka od kojih se traži reprodukovanje gradiva, bez zadataka koji navode učenika da razmišlja. Reforme u obaveznoj nastavi su spore, a stvari u svetu idu mnogo, mnogo brže. Zato mi, a i druge kolege iz privatnih škola, pokušavamo da đacima priuštimo novo i pripremimo ih za ono što će im za takvo školovanje u inostranstvu biti potrebno.
I kako onda ljudi posle takvih lekcija kroz neku godinu postanu ćutolozi koji sve razumeju, a ustručavaju se da pričaju?
Jeste engleski svuda oko nas, i u reklamama i na bočici od šampona. Mi sejvujemo, fajlujemo, idemo na ivente, uživamo u benefitima kao da ne znamo za reč korist. A tek filmovi, serije, muzika, internet... Ipak, ljudi to slušaju i čim nemaju prilike da govore jer nisu u poslovnom okruženju sa strancima, primetno je nazadovanje. I mi profesori posle odmora primetimo razliku ako dva meseca ne govorimo engleski. Bez održavanja „kondicije” i dobre jezičke osnove je teže. Visoko znanje jezika garantuje duže pamćenje i lakšu upotrebu. Recimo nivo B dva se sporije zaboravlja nego onaj niži, jedva usvojen.
Kad neko uči ili govori nekoliko stranih jezika, kako se oni pakuju u glavi,a da se ne izmešaju?
Nema tu nikakvih problema. Može neko da pobrka reči iz engleskog i nemačkog, ali to se retko događa ako je osnova engleskog solidna. Ili španski i italijanski, koji su dosta slični, ali se svaki smesti u svoju fioku. Važno je samo ne počinjati učenje oba jezika u isto vreme. Slično je i sa sasvim malom decom koju ne valja gurati na engleski sve dok dobro ne savladaju svoj maternji. Decu bi trebalo upisati na strani jezik, recimo, kada pođu u školu. Tu ne mislimo na mališane koji su zbog roditelja stranaca stalno u bilingvinalnom okruženju. To je nešto sasvim drugo.
Koji je jezik takođe tražen, posle engleskog, kome naravno niko ne može oduzeti primat?
Svakako nemački. Za one koji odlaze na rad u tu zemlju povod je čisto ekonomski. Ali ne zaboravimo da Nemačka i Austrija daju dosta stipendija mladim ljudima i da se oni zato odlučuju da ga savladaju. Imajmo u vidu i da je mnoga dragocena literatura za naučnike napisana na nemačkom. Španski je zbog Latinske Amerike prilično zastupljen, ali kod nas nije preterano tražen. Ipak, trebalo bi primetiti da je engleski kao drugi jezik, ili strani jezik kojim se sporazumevaju ljudi kojima je maternji neki sasvim treći jezik – mnogo zastupljeniji u svetu nego kao maternji jezik u pojedinim državama. Na našim fakultetima britanski engleski ima primat.
Za koliko godina može da se savlada jezik, da gradivo bude korektno naučeno i da se čovek lako sporazumeva sa drugima?
Uzmemo li školski uzrast kao početak učenja i nivo C jedan kao cilj radi upisa na studije – to je najmanje deset godina. Nekada je većini bio cilj da stignu do nivoa B dva, sada se to promenilo. Standardi su sve viši, a postalo je sasvim uobičajeno da neko govori dobro dva jezika, prvi na visokom C jedan, a drugi kao B dva. I za nastavnike su promenjeni zahtevi jer oni moraju radi posla da se usavršavaju, pohađaju seminare.
Šta se traži na ispitu, onom zvaničnom, recimo u Britanskom savetu, za sticanje diplome koja otvara vrata u svet?
Podjednako su važne sve četiri veštine – čitanje, slušanje, pričanje i pisanje. Pri tom se mora uzeti u obzir i faktor vremena koje je optimalno za one što se dobro pripreme. Nisu to testovi gde se samo nešto zaokružuje. Podrazumeva se mali monolog, kraći dijalog, pisanje. A da bi se đaci pripremili, jedna naša koleginica se setila da bi bilo dobro u toku jednog dana da stariji đaci predaju mlađim drugarima, što je neka varijanta projekta iz Britanije, gde povremeno đaci i nastavnici menjaju uloge.
-------------------------------------------------------------
Noviteti u nastavi
Kad trinaestogodišnjak stane ispred svojih mlađih drugova i počne da im priča na engleskom, prvo shvati kako je nastavniku teško da drži pažnju učenicima. Ali u savremenoj nastavi su sada i posteri, oni pravi ali i elektronski na sajtu, gde se ostavljaju poruke koje mogu i drugi vršnjaci da pročitaju.
-------------------------------------------------------------
Kako je bilo nekada
Vesna Stakić već 22 godine drži Školu „Tom i Ema” i kaže da se puno toga se promenilo u nastavi i pristupu učenju. Sofija i Jovana se sećaju da su devedesetih godina išle na časove engleskog kada je to bilo nešto kao dodatna nastava za odlične đake. Danas engleski uče svi: i dobri i lošiji đaci, jer su roditelji ubeđeni da je najvažnije da deca znaju neki jezik.
Lekcije sa ce-dea danas je moguće slušati i u automobilu, mada ima aplikacija i na mobilnom. Ipak, u ,,Tomu i Emi” ima i neobičnih časova kuvanja, kada se najpre pobroje sve namirnice, kuhinjski pribor, a održavaju se i filmske večeri posle kojih se priča o onome što je odgledano.
-------------------------------------------------------------
Šta traži Ikvals
Pre svega svi nastavnici moraju biti obrazovani za posao kojim se bave i na stalnim usavršavanjima. Prostor u kome se održava nastava podrazumeva određeni komfor, opremljenost i bezbednost koju potvrđuju protivpožarni aparati i zelene nalepnice koje govore gde je put za evakuaciju u slučaju potrebe. Naše sagovornice se slažu da niko ne voli da mu dolaze kontrolori, gledaju šta se radi, i tako svake treće godine. Ako neko posle deset godina rada ne prođe kontrolu, nema nastavka rada. Po završetku kursa onaj ko ne prođe završni ispit neće dobiti diplomu sa znakom Ikvals (koja vredi svuda u Evropi), jer ona nije dokaz o pohađanju kursa već o osvojenom znanju koje je pokazano na testu.
Rajna Popović
objavljeno: 30.03.2015.
