Izvor: Politika, 27.Sep.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš najveći problem je što smo mi ljudi bez nade!
Onemogućeno mi je pravo na rad. – Nemam snage da budem kukavica. – Ponosim se što smo i u vreme mraka bili hrabri. – Ljubiša Ristić je najznačajniji reditelj u istoriji naših prostora!
Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je krivičnu prijavu protiv Kokana Mladenovića (45), pozorišnog reditelja, koju je podneo predsednik Sindikata kulture Srbije. Povod za tužbu bio je javni stav Kokana Mladenovića da je „mnogo toga što se događa na političkoj sceni Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bezumlje”, kao i da je „Srbija opasno prekoračila granicu totalitarizma i da ovoliko zlo mora da bude ugušeno u krvi!”
Šta sad planirate?
– Jedino čime ja želim da se bavim u životu jeste pozorišna režija. I svi ovi događaji izazvani su time što mi je, iznoseći javno svoje životne stavove, voljom drugih, onemogućeno pravo na rad. To je kazna onih koji vode ovu državu. Otkazane su mi razne predstave kao, na primer, mjuzikl „Koštana”, pa jedan film koji sam pripremao više od godinu dana...
Kuda ćete sad?
– Srećom, imam poslove koji nisu vezani za prostor Beograda i Srbije. Beogradska pozorišta me ne primaju ni na gostovanje, a kamoli da radim! Diplomirao sam 1992, a onda sam krenuo u nomadski život od pozorišta do pozorišta širom okolnih zemalja. I sad najveći deo života provodim u nekim zemljama u okruženju: Mađarskoj, Rumuniji, Sloveniji, Bosni, a sve ređe negde u Srbiji...
Zašto pozorišta ćute?
– Ljudi su uglavnom uplašeni i inertni. Prošle godine sam napravio predstavu „Dogvil” koja jasno govori o paralelama između „Dogvila” na sceni i onog „Dogvila” u kome svi mi živimo, kao i o lažnim vrednostima, o uništenoj duhovnoj vertikali i svakom segmentu društva koji je mogao da nas povede napred, o netoleranciji prema svima koji drugačije misle, drugačije vole, drugačije osećaju svet... Nažalost, naša pozorišta su kukavička, a vlast osiona, pa kultura propada.
I šta sad?
– Nemam snage da budem kukavica. Mislim da kukavičluk ne bi trebalo da pripada ljudima od umetnosti, i ne samo od umetnosti. Jedna količina obrazovanja i intelekta podrazumeva da ne ćutite o onome što vređa vaš zdrav razum i vaše osećanje morala. Mislim da naša vlast vređa naša osećanja. Jer, naša vlast, koja je, uglavnom, izmilela iz mraka devedesetih godina, danas nekontrolisano vlada našim životima.
Odakle ste krenuli u život?
– Iz Niša, tu su moji koreni. U Nišu sam završio srednju glumačku školu kod profesora Mime Vuković Kurić. Po tom obrazovanju sam glumac, a pozorišnu režiju sam završio u Beogradu na Fakultetu dramskih umetnosti. Profesori su mi bili Miroslav Belović i Nikola Jovetić. I od tada, pa do aranžmana u Narodnom pozorištu i Ateljeu 212, radio sam, kao što i sad radim, kao samostalni umetnik.
Šta pamtite iz vremena studija?
– I u tim nestabilnim vremenima, početkom devedesetih, imao sam više poslova. Sem posvećenosti režiji bio sam honorarni novinar studentskih novina „Presing”. Tada mi je najvažnije bilo da odvratim mlade ljude od besmislenog rata. Imao sam sreću da se nađem u krugu mladih pametnih ljudi kao što su Velibor Petković, Aleksandar Blagojević, Zoran Tešić Sigma, a kasnije je tu bio i Dejan Stojiljković. Ponosan sam što smo u ono vreme mraka bili hrabri i buntovni, što mladosti i pripada.
Po čemu pamtite vreme rata?
– Imao sam sreću da studiram u vreme devedesetih. Pamtim ta vremena po batinama, suzavcu, demonstracijama, protestima. Ali, kad pogledate to nakaradno vreme vlasti Slobodana Miloševića, za koje je većina nas mislila da je to najstrašnija vlast koja nam se mogla dogoditi, ali... Imali smo tada kontinuitet građanskog opozicionog delovanja, slobodni univerzitet, ozbiljnu umetničku scenu, Građanski savez, slobodne medije, Studio B, B92... Mogli ste tada, slobodno, da čujete niz mišljenja koja su se suprotstavljala vladajućim stavovima...
A sad?
– Nejasna mi je potreba aktuelne vlasti da nas opsesivno drži pod kontrolom i koriguje svaki oblik građanske pobune i svako drugačije mišljenje koje se ne slaže s njihovim. Ja mislim da je za jednu demokratsku zemlju nužan taj pluralizam mišljenja. Ali, većina građana moje zemlje opredelila se za ovu opciju koja se meni nimalo ne dopada. Živim u toj zemlji i snosim posledice tog izbora većine. A taj izbor je legitiman, jer ova vlast nije došla preko ulice na vlast. Promena vlasti je moguća samo novim izborima, a mi opoziciju i nemamo. Tako da su društvene promene kod nas gotovo nemoguće.
Koliko ste bili upravnik Ateljea 212?
– Tri godine. Podneo sam ostavku u trenutku kad je bilo nemoguće raditi po principu za koji sam se zalagao. Te tri godine su, po nizu mera, najbolje u istoriji Ateljea 212. Ali bilo je nužno reformisati sistem rada. Glumačke zvezde su odbijale da igraju u predstavama koje im se ne dopadaju, a svuda u svetu glumci zarađuju plate, a niko ne naplaćuje popularnost. To se dogodilo posle predstave „Zoran Đinđić” koja je najmanje govorila o Zoranu Đinđiću, a mnogo više o našim istorijskim devijacijama i istorijskim problemima koji dovode do toga da mi uvek – ubijemo ili sklonimo progresivnog vladara!
Ko vas je, posle glume, uveo u režiju?
– Ljubiša Ristić, koji me oduševio pozorištem KPGT sa „Šekspir festom”, „Molijer festom” i svim ciklusima predstava. I ja sam tu imao svoje mesto u velikom ciklusu „Špansko zlatno doba”. Radio sam prvog „Don Žuana”... To je bilo u vreme sirotinje tog pozorišta, kad su ostali bez sredstava. Ali, vrlo sam teško podneo njegov odlazak u politiku i njegov pristanak da bude predsednik JUL-a. Tu su se naši putevi razišli! Nismo više ni u kakvim odnosima, ali to me ne sprečava da imam stav – da je Ljubiša Ristić najznačajniji reditelj u istoriji naših prostora!
Šta je u vašem poslu najteže?
– Najteže je istrajati a ne praviti kompromise sa onim što želite da kažete.
Čemu se nadate?
– O ovoj vlasti ne mislim ništa lepo, ali ništa lepo ne mislim ni o našoj opoziciji. To je naš najveći problem. Mi smo ljudi bez nade!
-----------------------------------------
Beograd će biti bolji grad!
Ko su vam prijatelji
– Imam prijatelje umetnike svih zanimanja, koji po svemu što čine pokušavaju da od Beograda, mesta u kome živimo, naprave malo bolji grad. O tome pričamo i na tome radimo koliko god je to moguće.
