Izvor: Glas javnosti, 08.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narodno saborovanje i đuvegisanje
U brdsko-planinskim selima kosidba je oduvek bila muška viteška disciplina koja zahteva snagu, veštinu, ali i dobro „uređenu“ (oklepanu) kosu. Ko je još u ranoj mladosti naučio da dobro tera kosu niz otkose i odslužio vojsku, smatra se i dobrim đuvegijom.
- Biti kosbaša na kosidbi značilo je biti onaj prvi koji predvodi kosačku kolonu, biti kosački starešina. Ja sam to dugo bio na ovim livadama - kaže sedamdesettrogodišnji Milorad Papović iz Aranđelovcu, koji je sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << do ove godine bio redovan u nadmetanju u „Kosidbe na Marovcu“, na Perovićama livadama. Bio je najbolji među veteranima, ali se nije dao ni mlađim momcima koji su za njega u šali govorili da „brže kosi nego što ide peške“. Ovog leta nije hteo među takmičare, ali je došao u Marovac da vidi mlađe kosače i podeli im po koji savet.
- U koševini si nagrabusio ako samo „ćeraš na snagu“, jer važni su i veština i dobar klep na kosi, i lako i rukama zgodno kosište, pa boga mi, i dobra belegija. A najbolja je ona nekadašnja, pravljena od prirodnog kamena. Kada njima naoštriš kosu, ide i šišti ko zmija niz travu. Ove nove belegije cementare nisu ono pravo - kaže on.
Ni vodonošama nije lako jer mora da opslužuju kosače hladnom izvorskom vodom s kladenca, koja se ranije nosila u znojavim testijama, a sada u plastičnim balonima. Ali, kako kosački dan odmiče, sve više se umesto vode traži pljoska s rakijom jer se veruje da se i po najvećoj vrućini „uz rakiju kosač manje znoji i manje je žedan“.
Marovac je, inače, najudaljenije planinsko selo u opštini Medveđa u kojem izvire reka Jablanica. Graniči se sa Kosovskom Kamenicom. Od Medveđe kao opštinskog sedišta udaljeno je 25, a od Sijarinjske banje 17 kilometara. Struju je dobilo 1989. godine uz pomoć vojske i omladinaca, akcijaša, a asfaltni put tek pre neku godinu.
- Dobro je što struja i asfalt dođoše i do nas, ali nevolja je što mnogi prije struje i asfalta odoše iz našeg sela - priča Mirko Ristović, jedan od mlađih ljudi koji je ostao u Marovcu, selu u kojem se od nekadašnjih 80 sada dimi jedva petnaestak odžaka. Inicijativu da se organizuje „Kosidba na Marovcu“ dao je pre deset godina Dušan Perović, koji inače živi u Vršcu, ali kaže da je „pupkom i kolijevkom“ vezan za ovo selo.
- Podržali su me mnogi Marovčani i osmislili smo ovu manifestaciju kao priliku da okupljamo najbolje kosače iz sela ovog brdsko-planinskog kraja, ali i da jednom godišnje okupimo Marovčane razasute širom svijeta, do Amerike, Kanade i Australije, kao i njihove potomke - objašnjava Perović, inače predsednik Organizacionog odbora ovogodišnje kosidbe.
Dok su kosci otklepavali kose, mladi guslari zatezali su glasne žice i strune na guslama. Peva se najviše o Kosovu, ali i o starim viteškim vremenima, još od doba kada su se krajem 19. i početkom 20. veka ovde, na tadašnju tursku granicu, naselile porodice iz Crne Gore i Hercegovine. Ovde se do današnjih dana čuvaju običaji i jezik iz prađedovskog kraja.
Na dan kosidbe bilo je više stotina ljudi koji su došli da vide svoje, bodre kosače, ali se i nadmeću u nadvlačenju konopca, skoku u dalj, bacanju kamen s ramena, veštini upravljanja motornom testerom, gađanju malokalibarskom puškom, ispijanju piva, ali i dobre domaće rakije. Zaigralo je i kolo na livadi, a mnogi potomci Marovčana su tog dana po prvi put upoznali tetke, ujake, sestre, braću i ostali još koji danu selu.
Najbolji kosač bio je Miloš Radojević iz sela Sijarinja, drugi Goran Đokić iz istog sela i treći Radomir - Rajko Ristović, Marovčanin koji živi u Surčinu. Najmlađi učesnik je Nikola Stanković (11) iz Marovca.
Iskreno Vas sve pozdravljam i rado citam o Vama.
Rade, Kanada
