Izvor: Politika, 07.Apr.2014, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nanjuši one koji čekaju spas
Obuka spasilačkih pasa traje u početku dve godine, a osim volje, zahteva veliko strpljenje i naporan rad. Tu uvežbanost onda valja negovati...
Spasilački psi, kao deo spasilačkog tima, čine neodvojivu kariku lanca, u kojem svako ima zasebnu i tačno određenu svrhu. Svojim višestruko istančanijim čulima (gotovo 40 puta izraženijim u odnosu na čoveka!) pas na zahtevnijem terenu zamenjuje do tridesetak ljudi u akciji spasavanja.
Prvi zapisi o spasilačkim psima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << datiraju iz 1707. godine, a nalaze se u dokumentima švajcarskog samostana Sveti Bernard na istoimenom planinskom prelazu gde su monasi uzgajali bernardince koji su pronalazili osobe zatrpane u lavinama. Tako je ovaj dobroćudni „meda” sa svojim burencetom ruma obešenim o vrat hrli u pomoć unesrećenima, postao legenda i prva asocijacija na pojam „spasilački pas“.
Međutim, vremenom se pokazalo da i drugi psi imaju neverovatne sposobnostiza učešće u spasilačkim akcijama i izvođenje pretraga terena za nestalim licima.Srbija trenutno raspolaže sa desetak pasa, različitog nivoa obuke, isključivo za spasavanje iz ruševina, koji pripadaju Sektoru za vanredne situacije MUP-a Srbije. Psi za potrage u drugim sredinama (u prirodi, iz lavina i na vodi) ne postoje u našoj zemlji, kao ni pojedinci, niti organizacije, koje bi se bavile obukom potražnih pasa i spasavanjem pomoću njih.
Obaveza razvoja spasavanja uz pomoć potražnih pasa, organizovanja obuke za vodiče pasa, dresure pasa i izvođenja spasavanja pomoću spasilačkih pasa, pada na Gorsku služba spasavanja Srbije, kao organizaciju koja se bavi spasavanjem u nepristupačnim sredinama.
Tim za spasavanje pomoću potražnih pasa Gorska služba spasavanja Srbije u ovom trenutku sačinjavaju tri spasioca sa svojim ljubimcima: Vladimir Milutinović – Kobi i pas Šiba, mešanac belgijskog i holandskog ovčara, Nikola Rabrenović – Deda ibelgijski ovčar Naomii Aleksandar Ravas – Aleksa i Spok, mešanac nemačkog ovčara. Vodiči i psi su još uvek na obuci za izvođenje ovih složenih zadataka koji se nalaze pred njima, a po završetku obuke očekuje ih i polaganje ispita, kao dokaz da su uspešno usvojili neophodna znanja i da savršeno funkcionišu kao tim.
– Obuka spasilačkih pasa je dugotrajan, a osim dostavolje, zahteva veliko strpljenje i naporan rad. Obuku može započeti i vlasnik psa,najkasnije do godinu ipo dana starosti psa. Stariji od toga obično teže usvajaju neophodna znanja.Dužina trajanja obuke varira, a u proseku traje oko dve godine. Ali, neki vole da kažu da školovanje spasilačkih pasa traje ceo njihov radni vek, jer je jednom nešto naučeno, potrebno stalno ponavljati i nadograđivati – podseća Vladimir Milutinović – Kobi.
Sve započinje odabirom šteneta. To je korak koji je po mnogima i presudan da bi se napravio kvalitetan spasilački pas.
– Prilikom izbora treba obratiti pažnju na rasu, poreklo i karakteristike roditelja, uzgajivačnicu iz koje se uzima i karakter šteneta. Karakter šteneta je nešto o čemu svoj sud najbolje može dati uzgajivač od kog se pas uzima, a postoji i niz testova, kojim se utvrđuje koje štene iz legla ima najbolje predispozicije za savlađivanje ove vrste obuke. Što prvenstveno znači da pas mora biti staložen, da ima dobru koncentraciju i da uravnoteženo reaguje na spoljne nadražaje – objašnjava Aleksandar Ravas.
U obzir dolazi veći broj rasa iz kategorije radnih pasa, jer svaku rasu, osim nizapozitivnih, karakterišu i neke negativneosobineu pogledu mogućnosti školovanja. GSS Srbije se, zbog najboljih karakteristika i rezultata, orijentisao na rad sa belgijskim ovčarima (malinoama), nemačkim ovčarima i labrador ritriverima. Naravno, „čista” rasa nije neophodan uslov za njegovo obučavanje za ovu vrstu delatnosti, obuci se mogu podvrgnuti i mešanci.
Starost šteneta je još jedan bitan preduslov za postizanje visokih rezultata obuke. Najidealnije je kada predpripreme krenu sa sedam-osam nedelja starosti, jer je u periodu između drugog i trećeg meseca života štene najprijemčivije za započinjanje rane socijalizacije i za uspostavljanje pravilne veze vodič-pas.
Uvođenje obuke započinje tek nakon pravilnog odgoja. Neophodno je da pas pokazuje izrazitu poslušnost i privrženost vodiču.„Školovanje” uključuje vežbe poslušnosti, vežbe spretnosti i vežbe traženja. Vrlo je bitno da je spasilački pas spretan, okretan i obučen da savladava prepreke, kako bi sutradan mogao da se kreće po najnepristupačnijim terenima (šumama, ruševinama, lavinama...). Naravno, za spasilačkog psa najbitnija je obuka za traženje, ali da bi ona mogla da se izvede efikasno, neophodno je da je pas uspešno savladao sve prethodne faze obuke i socijalizacije. Karakteristično za ovu obuku je to da se pas obučava da traži visoko dignute njuške za razliku od pasa u specijalnim službama koji se obučavaju da traže po tragu, njušeći mirise na tlu.
Vrednost odškolovanog spasilačkog psa izuzetno je visoka, a od neprocenjive važnosti je u svakoj potražnoj akciji.Gorska služba spasavanja Srbije spremno se hvata u koštac sa svim ovim izazovima, jer spasavanje više ili „samo” jednog ljudskog života nema cenu i zato su od esencijalne važnosti finansijska i materijalna pomoć, ali i podrška i razumevanje na mestima gde je to potrebno.
– Nismo imali mnogo akcija gde su učestvovali naši psi, pošto su još uvek u procesu obuke, ali se nadamo da ćemo uskoro imati više mogućnosti za dalje napredovanje i usavršavanje. GSS Srbije intenzivno radi na pronalaženju podrške, saradnika, sponzora i donatora, koji bi potpomogli razvoj ove humane priče. U planu je povećanje broja timova spasilačkih pasa, intenziviranje njihove obuke kroz izvođenje seminara i vežbi, promovisanje... – poručuju na kraju ovi požrtvovani momci.
--------------------------------------------------------------------------------------------------
Osnovni zadatak – spasiti život
Gorska služba spasavanja (GSS) Srbije je dobrovoljna i neprofitna organizacija čiji je osnovni cilj pomoć i spasavanje u nepristupačnim planinskim i urbanim uslovima. Osnovali su je 1952. godine iskusni alpinisti, dok danas Gorsku službu spasavanja sačinjava oko 200 spasilaca, od kojih su mnogi iskusni planinari, visokogorci, alpinisti, sportski penjači, speleolozi, ronioci, skijaši i paraglajderisti.
Zakonom o vanrednim situacijama, Gorska služba spasavanja Srbije je uvrštena u učesnike zaštite i spasavanja u Srbiji i definisana kao strateški partner Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije za izvođenje spasavanja na nepristupačnim terenima.
Bojan Dragutinović
objavljeno: 07.04.2014.
