Izvor: Politika, 28.Maj.2013, 23:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Najveća tuga je biti sam na vrhu sveta

Na dan kada se u svetu obeležava 60 godina od prvog osvajanja Mont Everesta, Dragan Jaćimović se seća svog uspona na najvišu tačku planete

Na današnji dan pre 60 godina, Novozelanđanin Edmund Hilari i njegov nepalski pomoćnik Norgaj Tenzing osvojili su Mont Everest (8.848 metara), najvišu tačku na svetu, nazvanu po britanskom geologu Džordžu Everestu. Više od 4.000 osoba iz celog sveta do danas je ponovilo ovaj podvig, a pod brojem 1.302 upisao se pre 13 godina i jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbin.

Dragan Jaćimović (44) voli da kaže da je poslednji Jugosloven i prvi Srbin koji se uspeo na Everest. Pošto se nepalskom ministarstvu prijavio s plavim pasošem tadašnje SR Jugoslavije, zaveden je kao Jugosloven, da bi posle njega u knjigu osvajača vrha sveta bilo upisano osmoro ljudi iz Srbije.

Iz današnje perspektive iskusnog vodiča ekspedicija, ono što je uradio 26. maja 2000. deluje mu kao mladalačka ludost. Nadomak cilja, na visini od 8.790 metara, pukla mu je boca s kiseonikom, a ranije je ostao bez saputnika u ekspediciji, Gorana Ferlana, koji je odustao.

– Bio sam na Južnom vrhu odakle se vidi najviša tačka. Kada sam se malo stabilizovao posle prvog udara na srce, jer puls skače na 200, pomislio sam da je sve u redu i da mogu dalje. To je taj magnet Everesta. Ljudi polude od tog vrha – priča naš vodeći alpinista, bivši vojni starešina, pripadnik „Kobri”.

Zbog ove odluke se kasnije pokajao, jer je imao mnogo problema, uključujući tromb u nozi, koji nikada nije izlečio, ali više žali zbog nečeg drugog.

– Najveća tuga je što sam se uspeo sam. Nemate s kim da podelite tu sreću i čitav život vas prati to što ste sami bili na vrhu.

Zbog ove činjenice bio je teži i proces verifikacije podviga kod nepalskih vlasti. Bez kiseonika, na visini gde mora da broji svaki udah i korak, Dragan je uspeo da zabeleži nekoliko fotografija tako što je aparat zakačio za ranac, pa čak i da snimi kraći video-snimak.

Ipak, sa „ovom pameću” Jaćimović nikada ne bi doneo tako rizičnu odluku da nastavi uspon. Nedavno je kao vođa prekinuo ekspediciju na drugi himalajski vrh na 70 metara od cilja.

– Idem ja vrhu i moram da ga osvojim: tako svi razmišljaju danas. Čovek ne može da izbegne potrebu za dokazivanjem. Morate da se prilagođavate zakonima prirode da biste ostali živi. Uspešna ekspedicija je samo kada se svi živi vrate kući.

Zato reč „priroda” naš sagovornik na svom blogu, iz poštovanja, piše velikim slovom.

– Jednog trenutka se svi dive divnom danu, a već za sat bude pakao. Priroda je moćna, mi smo samo prah. Čoveku je ego najveći neprijatelj na Himalajima, a verujem i u životu. Mislimo da samo glavni i da sve od nas zavisi, a u stvari smo ništa – smatra Jaćimović.

Himalaji nisu ni najlepša planina ni najteža za penjanje, ali su najviši na svetu, pa je razumljiva magična privlačnost Everesta. Sve je više ljudi koji bi da u biografiji upišu ovaj podvig, a sedam do deset alpinista godišnje ostane u ovoj velikoj ledenoj grobnici.

– Samo po opremi prepoznajemo iz kog je vremena stradali planinar. Manje je onih stradalih od ćudi prirode, a više onih koji su precenili sebe. Pripreme podrazumevaju osvajanje nižih vrhova, a priroda sama pravi selekciju. Ako se neko uspenje na niži vrh za 12 umesto za osam sati, on nema šta da traži na Everestu. Moje je da utičem i da kažem da nije sve u dokazivanju, da put koji su prešli vredi više nego deset puta biti na vrhu. Meni se desilo da na Everestu kažem čoveku da nije za to, a on me je gađao flašom punom vode. Od sto ljudi deset ima potencijal da se penje na Everest.

Jaćimović je samo jednom bio na vrhu, ali je mnogo puta bio vođa ekipe, a oni po pravilu ne idu do vrha. Naš sagovornik kaže da je bolji osećaj kad nekog izvede na Everest nego kad je sam bio tamo.

Iz Srbije se ukupno osam ljudi popelo na vrh sveta, od kojih je šestoro Jaćimović izveo.

J. Kavaja

-----------------------------------------------------------

Stravična slika klimatskih promena

Na Himalajima su danas mnoge stvari sasvim drugačije od vremena kad je prvi Srbin osvojio Everest.

– Mnogo više alpinista dolazi. Ljudi su više naučili o planini, medicini, meteorologiji. Nekad ste se javljali kući posle dva meseca. Sad imate satelitske telefone, satelitske prognoze, internet u bazi. Desila se revolucija s maskama i bocama za kiseonik. Međutim, klimatske promene se tamo stravično odslikavaju. Po mojim procenama, u narednih pet godina drastično će da raste broj mrtvih, jer su zbog klimatskih promena veće amplitude u promeni vremena.

-----------------------------------------------------------

Proslava i čišćenje

Sin Edmunda Hilarija i sinovi Norgaja Tenzinga biće danas na ceremoniji obeležavanja jubileja u Londonu. Njoj će prisustvovati i britanska kraljica Elizabeta Druga. A obeležavanje datuma prvog osvajanja Mont Everesta podrazumeva i čišćenje dela planine.

O najvišem vrhu sveta se poslednjih godina pisalo i kao o velikom đubrištu. Jaćimović kaže da smeća ima, ali mu nije jasno kako je to moguće, jer su tamo na snazi mere koje to treba da osujete. Svako ostavlja depozit za smeće od 3.000 dolara, a u baznom kampu im se broji svaki komad prtljaga koji moraju da vrate. Nuždu vrše u burad koju takođe vraćaju.

– Poštujem prirodu i ne shvatam kako neko može da ostavi smeće za sobom, ali mi nije jasno ni finansijski kako se neko odrekne depozita. Najviše se izgleda ostavljaju boce kiseonika, a njih u Katmanduu otkupljuju za 60 dolara. Čudno mi je da ih šerpasi ne pokupe.

-----------------------------------------------------------

Teško bez šerpasa

Dragan Jaćimović ima veliko poštovanje prema šerpasima, lokalnim vodičima koji predstavljaju važan deo svake ekspedicije. Oni nose boce s kiseonikom, postavljaju visinske kampove, kuvaju i obavljaju mnoge korisne poslove koji zahtevaju energiju i vreme.

– Da nije šerpasa na Everest bi se popelo samo 10 do 15 odsto svih kojima je to uspelo. Od 15 ljudi u ekspediciji 13 mora da radi da bi dvoje išlo na vrh, a to danas niko neće. Nekad je ljudima bilo dovoljno da budu deo uspešnog tima, ali danas je vreme individualizma, svi hoće na vrh.

---------------------------------------------------------- 

FE­NO­ME­NI

Nig­de ve­će ti­ši­ne ne­go na Eve­re­stu

Be­o­gra­đan­ka Dra­ga­na Raj­blo­vić je pr­va že­na iz Sr­bi­je, a i sa Bal­ka­na ko­ja se po­pe­la na naj­vi­šu tač­ku na pla­ne­ti

Pr­va že­na sa Bal­ka­na na naj­vi­šoj tač­ki sve­ta: Dra­ga­na Raj­blo­vić

Be­o­gra­đan­ka Dra­ga­na Raj­blo­vić (45) upi­sa­la se u isto­ri­ju kao pr­va že­na iz Sr­bi­je i sa ce­log Bal­ka­na ko­ja se po­pe­la na Eve­rest.

Ona je sa još še­sto­ri­com al­pi­ni­sta kra­jem mar­ta 2007. kre­nu­la u dvo­me­seč­nu eks­pe­di­ci­ju. Na vr­hu je ra­za­pe­la za­sta­vu sa če­tvo­ri­com mu­ška­ra­ca, jer su dvo­ji­ca od­u­sta­la. A za­nat je pre to­ga „pe­kla” na naj­vi­šem vr­hu Evro­pe na Kav­ka­zu i dru­gim str­mi­na­ma.

Po­sle me­sec i po da­na akli­ma­ti­za­ci­je, jed­ne maj­ske ve­če­ri u 11 sa­ti kre­nu­li su sa 8.300 me­ta­ra. Pe­li su se ce­lu noć da bi uju­tru bi­li na vr­hu, a si­la­zi­li su po da­nu i sti­gli na­zad u vi­sin­ski kamp pre po­po­dne­va ka­da se obič­no po­gor­ša­va vre­me.

– Sa­bla­sno je to noć­no us­pi­nja­nje. Nig­de ni­sam ose­ti­la ve­ću ti­ši­nu, kao da sam na dru­goj pla­ne­ti. Na tem­pe­ra­tu­ri od mi­nus 40 ste­pe­ni Cel­zi­ju­sa ne­ma za­dr­ža­va­nja du­žeg od po­la sa­ta, jer od­mah na­sta­ju pro­mr­zli­ne. U sva­kom mo­men­tu mo­ra­mo da bu­de­mo pri­seb­ni, jer Hi­ma­la­ji ne opra­šta­ju gre­ške, ta­mo ne­ma spa­si­lač­kih ti­mo­va – se­ća se Dra­ga­na svo­je hi­ma­laj­ske avan­tu­re.

Ali tre­nu­tak osva­ja­nja vr­ha, ka­že, te­ško se opi­su­je re­či­ma.

– Bi­li smo zbu­nje­ni, po­ma­lo ne­sve­sni. Od­o­zgo se vi­di da je ze­mlja okru­ga. Sa­bra­li smo uti­ske tek kad smo si­šli. I da­nas me dr­ži taj ose­ćaj, a uspo­me­na osta­je za ceo ži­vot.

U ba­znim kam­po­vi­ma šer­pa­si al­pi­ni­sti­ma ku­va­ju la­ku hra­nu, uglav­nom od po­vr­ća, jer je me­ta­bo­li­zam na tim vi­si­na­ma uspo­ren. Dra­ga­ni ta hra­na ni­je pri­ja­la, pa je iza­zi­va­ju­ći oštre kri­ti­ke eki­pe, na­šla za­li­he „pla­zme” i „euro­kre­ma”.

U vi­sin­skim kam­po­vi­ma al­pi­ni­sti sa­mi spre­ma­ju hra­nu ka­kvu ko­ri­ste astro­na­u­ti – ke­si­ce s pra­hom ko­ji se za­gre­va­njem pre­tva­ra u ka­šu i si­mu­li­ra ukus hra­ne. Da bi raz­re­di­li krv i ubr­za­li cir­ku­la­ci­ju mo­ra­ju da pi­ju če­ti­ri do pet li­ta­ra vo­de dnev­no, a do­bi­ja­ju je ota­pa­njem sne­ga.

Ri­zi­ka su svi sve­sni i pre ne­go što u „le­de­noj grob­ni­ci” ugle­da­ju za­mr­znu­ta te­la.

– Te­ško se di­še, dva ko­ra­ka pa pet uz­di­sa­ja. Da bi po­pra­vi­li vez na ci­pe­li, mo­ra­mo po­la­ko. Ako po­ku­ša­mo br­že, sr­ce lu­pa ubr­za­no. Ki­se­o­nik ma­lo po­ma­že na toj vi­si­ni. Gu­bi se kon­cen­tra­ci­ja, de­ša­va­ju se ha­lu­ci­na­ci­je. Te vi­si­ne su ve­li­ki test na­še psi­he – za­klju­ču­je Dra­ga­na Raj­blo­vić.

J. J. K.

objavljeno: 29.05.2013

Nastavak na Politika...