Izvor: S media, 18.Mar.2010, 21:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najteži posao na svetu
Leto 1995. godine. Dolazim na Krit da nađem posao, nije mi prvi put, išao sam tamo i ranijih godina. Međutim, stigao sam u jeku sezone, i nisam mogao da se snađem. Jednostavno, već je bilo puno „šljakera“ na crno, jer turistička mesta su svima primamljiva. Ostajem na Kritu nedelju dana kod ortaka u stanu, zadužujem se, jer trošim a ne radim, i polako me hvata panika. Onda zovem drugara koji je u Atini već neko vreme, i on me ubeđuje da se pokupim i dođem kod njega. Kaže da ima >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << posla koliko hoćeš. Normalno, spakovao sam stvari i krenuo na brod.
U Atini me čeka šok. Taj drugar mi nudi da radim isto što i on, a to je beging ili žickanje, prošnja ...Posao se sastoji u tome, da se svako veče obilaze kvartovi sa pregršt kafića, i da se prilazi od stola do stola sa papirićem na kojem je napisana „molba za novac“ na grčkom. Tako se traži lova. Nisam imao mnogo vremena za razmišljanje, jer svakim danom dugovi su mi rasli, i ja sam pristao. Drugar je zarađivao na begingu oko 100 maraka za veče, i meni je to bilo jako primamljivo, s obzirom da se radi samo dva sata. Posle ću shvatiti koliko su zajebana ta dva sata. Bilo kako bilo, trebalo je platiti hotel, hranu, a i vratiti dugove. Tako da sam krenuo sa poslom isto veče čim sam stigao u Atinu. Neki dobričina ( koji je živeo sa nama u hostelu) mi je sastavio cedulju na grčkom. Na njoj je pisalo, „Ja sam siromašan student iz Beograda, molim vas pomozite mi da završim fakultet.“ Negde oko osam-devet sati uveče, nas tri ortaka smo se skupljali u sobi hostela, da bi se pripremili za „posao“. Priprema se sastojala u cirkanju „Metakse“ , da bi nekako razbili tremu. Onda se odredi kvart gde će ko to veče da „žicka“, i svako kreće na svoju stranu. Prvo veče sam sa Omonije ( sa trga blizu kojeg smo živeli) otišao taksijem u deo grada koji se zove Kipseli. Opijen od alkohola dolazim na odredište.Desetine kafića, vrvi od ljudi, sve bašte su pune.Nisam smeo mnogo da razmišljam, nego sam samo krenuo da radim.
Posle 45 minuta uzeo sam 50 maraka, i vratio sam se nazad u hostel. Sećam se da sam tada pomislio da je to najteži posao na svetu. Ideš od stola do stola, i praviš paćeničku facu da bi ti neko udelio koju drahmu. Ljudi svakako reaguju, neki te oteraju u majčinu, neki se sažale i daju ti, ali sve vreme dok sam to radio imao sam u stomaku loše osećanje koje prosto ne može da se opiše. Da nisam bio na alkoholu ne znam kako bih taj „posao“ podneo...OK, nisam imao izbora u tom trenutku, i rešio sam da bez obzira na sve nastavim sa „poslom“. I radio sam tako sledeće dve nedelje svako veče, i to uvek neki drugi kvart, i uvek polu-pijan. Sve to vreme bio sam u lošem fazonu, jer ceo dan ti prođe u čekanju večeri i razmišljanju kako da se ceo pritisak (i blam) tog posla nekako psihički preživi. Uzimao sam u proseku za veče između 70 do 100 maraka, sve u zavisnosti koliko ima kafića u određenom kvartu. U početku sam mislio da ću moći fine pare da uštedim, međutim, sve mi je odlazilo vrlo brzo, i jedino sam uspeo da plaćam troškove života i da vratim dugove... Retki lepi momenti su bili odlasci na bazen koji je bio na krovu jednog hotela u centru grada.
To je bilo fenomenalno. Dole na ulici haos, automobili, usijan beton...A na bazenu milina, otvoreno nebo, gotivna atmosfera. To me je opuštalo bar na kratko. U svakom slučaju, sve je to bilo jedno interesantno iskustvo, pogotovo kada posmatram iz današnje perspektive. Mogu da kažem: eto, i to sam probao.
Izvor: S media - autor : Bratislav Nikolić
