Izvor: Glas javnosti, 11.Jun.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadničar sa pola pluća
Iako već punih sedam godina živi sa samo jednim plućnim krilom, drugo mu je zbog naprsnuća posle teškog pada odstranjeno, Slobodan Bojović (46) iz sela Vrane kod Arilja jedan je od najboljih nadničara u ariljskom i požeškom kraju. Sa pola pluća, Slobodan kopa kanale, kosi, plasti, čisti štale, nosi betonske blokove, malter i džakove sa cementom, bere maline, seče i podoštrava bagremovo kolje, i sve ostalo šta mu gazde narede, a, kako sam kaže, žali za samo jednim u životu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
- E, da je dao Bog da imam čitava pluća, kakav bih ja nadničar bio!
Slobodan je bez pola pluća ostao pre sedam godina, kada ga je, priča, na nekoj građevini, zakačila sajla, a on sa sedmospratne skele pao na zemlju. Polomio je tada rebra, naprslo mu je levo plućno krilo, dobio je potres mozga, imao je i veliku rupu na glavi, polomljene plećke, izgubio je i oko, dve godine ležao je nepokretan u gipsanom koritu, a čim je ustao na noge i osetio malo snage u rukama, krenuo je po selu u nadnicu jer drugih prihoda niti je imao, niti ima.
- Mene drugog nema nego u nadnicu. To što imam samo pola pluća moj je problem. Malo radim, pa kad se umorim sednem, odmorim, kad me stegne astma, a i od nje bolujem, uzmem pumpicu, kad me malo popusti ponovo lopatu i krampu u šake i tako ti prolazi moj život. Mučenik sam ja živi, ali, ko te pita... Išao sam, raspitivao se za invalidsku penziju, pošto ima nešto radnog staža, oni me odbili. Možda su i u pravu, čim mogu u nadnicu s pola pluća, i nisam za penzije - kaže Slobodan ravnodušno.
Radi za nadnicu od 1.000, 1.200 dinara, kad dobije 15 evra dnevno, puna kapa, kad gazde nemaju para onda mu daju brašna ili krompira, soli, šećera, jedna žena umesto dnevnice dala mu dva stara troseda, a Slobodan je presrećan kad ga neko pozove i kad ima posla. Kad je ona dva troseda dovukao kući ispostavilo se da je sobica premala i da nijedan trosed ne može stati, a kamoli dva, pa ih sad drži u ćošku, na betonskom podu, i više mu smetaju nego što koriste.
- Sedim pred kućom i čekam kad će ko naići da me zovne u nadnicu. Posla svaki dan nema, a mora da se jede. Skuvam pomalo krompira, kad imam hleba srećan sam... - kaže Slobodan sležući ramenima dok ispred kuće sedi u hladovini i čeka hoće li ko od komšija naići da ga zovne da obavi kakav posličak.
Otkako je pao sa skele i polomio se, Slobodanu, veli, malo šta u životu ide kako treba. I tako to traje već sedam godina.
- Gde god se kakva nevolja zametne, prvo udari na mene. Znao sam ja i ranije da muka hoće na sirotinju, ali da se ovako ostrvi na nekoga, to odavno nije bilo - kaže Slobodan, pa nastavi da nabraja sa kakvim je sve nevoljama imao posla za samo nekoliko godina.
- Prvo mi se razboli majka. Eno je tamo u sobi, leži, niti šta čuje, niti šta vidi... Grob neopojan... Kad krenem u nadnicu, ja joj ono što imam i umem prigotovim da jede, primaknem uz krevet, ona napipa tanjir rukom...
Posle mu se zapalila kuća, u stvari ono malo kućerka zidanog od betonskih blokova, u strani, visoko iznad Arilja. Usred tog kućerka koji mu je poklonio prijatelj, Slobodan ima sobicu od brvana i u toj sobici pre neku zimu pokvarila se elektroinstalacija, planula vatra, zahvatila suva brvna, i...
- Ni dan-danas mi nije jasno kako majka i ja tu noć ne izgoresmo živi - kazuje Slobodan.
Imao je, veli, i kozu. Kupio je da on i majka imaju kašiku mleka, napasao je po putu pošto nema ni stope svoje zemlje, i taman kad je koza trebalo da se ojari - uginula je i ona i jarići.
- Troje jarića je trebalo da ojari, majka i ja se radovali, jedva čekali da počnemo da je muzemo, da imamo i neko jarence, da ga prodamo, uzmemo koji dinar, i taman onaj dan kad je trebalo da se ojari - ona ti lipsa. I ona i jarići. Posle više nisam imo para da kupim drugu kozu, kad se to desilo samo sam reko - e do k... Šta sam drugo mogo - prepričava Slobodan svoje nevolje.
Slobodan u kući nema vodu, nego ide do izvora udaljenog kilometar da u balonu donese vode za piće. Kad vodu donese do kuće, ne jednom se desilo da se balon probuši, pa sva voda iscuri, a on onda, onako jadan i umoran mora ponovo na izvor. Za pranje koristi kišnicu, iznad kuće je postavio oluk na strehu, ispod oluka buriće, ali...
- Obično, kad mi treba vode za pranje, neće da udari kiša...
Sad mu je ostao još pas Žućo koji na pripeci, dok Slobodan čeka da krene u nadnicu, leži ispod klupe...
- Sa njim se razgovaram i ako neko od komšija naiđe putem, progovorim koju reč... Sastavljam komad sa komadom, i sve nešto mislim, e, kako sam ja nekad bio jak, ko mečka, mogo sam da radim povazdan, sad, samo da su mi pluća cela, opet bih ja mogo raditi i bilo bi mi bolje, ovako ja sam ti kao - miš u bati. Niti mogu živeti kako treba, niti mogu crći - veli Slobodan usred svog jada i nemaštine.
Kako tom coveku moze da se pomogne.
Njegova adresa je
Slobodan Bojovic
selo Vrane
31230 Arilje, svaka pomoc je dobrodosla.
