Izvor: Story, 17.Maj.2015, 14:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nada Blam: Iskrenost me je mnogo koštala
Dok evocira uspomene na vreme odrastanja koje smatra odmetničkim, kao i na period kad je bila vlasnica kafića, glumica Nada Blam kaže kako je emocije vode u životu kroz koji ide bez straha, ali ne prestaje da čezne za ljubavlju
Nada Blam, foto: Vladimir Šporčić
Nazivaju je nasmejanom ženom beogradskom, najviše zbog toga što se njena vedrina u hodnicima Narodnog pozorišta oseća i nekoliko časova pošto njima prodefiluje. Glumica Nada Blam (54) odrasla >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << je na Dorćolu, njen pradeda bio je dvorski svirač, deda učitelj violine, otac kapelnik Narodnog orkestra Radio Beograda, a brat Miša kontrabasista, zaljubljenik u džez i burbon. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je donedavno bila profesorka. Poznata je po sinhronizovanju crtanih filmova, a pozajmljivala je glas i Popajevoj Olivi. Njene kolege kažu da se iz studija u kojem je Nada sedela sama, čulo toliko različitih glasova kao da se unutra svađaju tri osobe. Najveći blam joj je to kada se, čekajući da plati račun, razdrala na čoveka koji je prošao preko reda, a nije videla da dotični ima drvenu nogu. Svaku rečenicu završava osmehom i pogledom u oči sagovornika. Proteklih dana mnogo vremena posvećuje probama za predstavu Sladoled, čija je premijera zakazana za osmi maj u Domu sindikata. Reč je o komediji hrvatskog autora Mira Gavrana, za kojeg Nada kaže da je majstor emocije. Delo se bavi univerzalnim odnosom majke i ćerke, a scenu deli s koleginicom Minom Lazarević.
Story: Kostime za predstavu radila je vaša ćerka Sara. Da li prvi put radite zajedno?
- Da, doduše, radile smo neke manje projekte do sada, ali ovo je prvi veći.
Story: Znači li to da sada vi nju morate da slušate?
- Moram. Ona nastoji da mi izađe u susret, kao i svakom drugom glumcu. Jedino se sporimo oko cipela, tačnije zbog potpetica. U predstavi, između ostalog, treba da igram lik devojke koja ima 26 godina. Molila sam je da mi nabavi niže štikle, ali ipak ću nositi veoma visoke. Inače super sarađujemo. Ona odlično razume glumce, što je izuzetno važno za kostimografa. Da istera svoje, ali da glumcu ne bude neprijatno u svemu tome.
Story: Jeste li vi strogi prema njoj?
- Kada je bila mlađa, bila sam stroga, sad nemam više razloga za to. Veoma sam blaga prema unučici. Znate, baba i deda nikada ne liče na one osobe kakvi su bili kao roditelji. Moja ćerka mislila je za moju mamu da je veoma nežna, a ja sam joj govorila: Ne, tvoja baka umela je da bude veoma stroga. Nije mi verovala.
Story: Da li vas ćerka savetuje da nosite dukseve s kapuljačom i negujete ležeran stil?
- Ja sam kao Džoni Dep, ako mi dozvolite. Rekla sam joj: Volela bih da se oblačim kao Džoni Dep. To mi je san. A ona mi kaže: Jao, mama, znaš li ti koliko košta njegova košulja?
Story: Jednom prilikom rekli ste kako ste uvek bili odmetnik i neko ko ne podnosi naredbe i tera po svome. Otkud to?
- Najmlađe sam dete u porodici i mislim da to ima veze s tim. Najmlađa deca obično osećaju da su u svemu sputana. I onda kada porastu, čak i stvari koje ih uopšte ne sputavaju, doživljavaju kao da ih koče. Ja nisam poslušna, ali znam svoj put. Čovek ima pet čula i ukoliko se osloni na sve njih, ići će dobrim putem. Ako ne slušaš svoja čula, nećeš dospeti na pravi kolosek. U mom slučaju, uzmite odmetništvo i neposlušnost kao neku umetničku kategoriju, ne nešto što sam radila po svaku cenu.
Story: Ima li to veze sa vašim odrastanjem u doba hipi pokreta?
- Da, a to ima i svojih loših strana. Stasala sam u vreme kada je pronađena pilula za kontracepciju, to ne smemo zaboraviti. To je senzacionalno otkriće čovečanstva. Na neki način, jesam odrastala u periodu odmetništva, kada je to bilo takoreći popularno. Moja generacija mislila je da je nepokorena. Ali to je sve šala, nemojte doživljavati ozbiljno.
Story: Kažete da vam je iskustvo donelo mir. Znači li to da ste nekada bili nemirni?
- Kada je čovek mlad, pred njim je dugačka lista svega onoga što treba da uradi u životu. Ja to sada više ne moram. Veliki deo puta sada je iza mene i to mi donosi spokoj i mudrost kojom mogu da odredim šta ću sutra uraditi. Kada ste mladi, unutrašnje dileme u vama prave sukobe i tako nastaje drama. Ja sada nemam nikakvu dramu. Teško mogu da se zaljubim, teško mogu da vam kažem bilo šta interesantno i slično, a vi meni možete.
Story: Nismo baš saglasni s tim da vi ne možete da kažete ništa interesantno?
- Pa da, stariji ljudi više nemaju nikakvih lomova. Sad razmišljam o tome koliko ću još moći da imam vozačku dozvolu, treba li da stavim veštačke zube i nabavim štap. Jedino što ne stari jeste gluma. Dok si živ, možeš da glumiš. Ali drame su povezane s mladima. Pogledajte Romea i Juliju. Oni nisu ni punoletni, a to je najpoznatija drama. Je l' možete da zamislite da ja sad imam neku ljubavnu dramu?
Story: Ali čuli smo kako u jednom razgovoru kažete da ima jedan čovek koji vam se dopada?
- Pa ima. Uvek ima neki čovek i neka žena, to da znate. Čežnja za ljubavlju nikada ne prestaje u čoveku. Samo neki hoće to da kažu, a neki neće. Čežnja postoji uvek, dokle god mrdaš. I kada se oženite i imate decu, to je uvek prisutno. Zar kod vas nije tako?
Story: Kad bolje razmislimo, jeste tako, ali čini se da je to tabu tema?
- Možda jeste tabu tema, ali je tačna. I to je lepo. Čovek mora da čezne.
Story: Kažu da ste žena koja nikada ne staje?
- Uopšte me ne drži mesto, takav mi je karakter. Relacije kraće od sedam kilometara uvek prepešačim.
Story: Koristite li gradski prevoz?
- Uđem ponekad, stanicu ili dve, pa se pokajem, izađem i opet idem peške.
Story: Je li istina da ne volite da putujete?
- Čitavog života negde putujem, a to prezirem. Gde god sam išla, uvek mi se činilo kao da sam tu već bila. Jedino mesto van Srbije na kojem sam bila srećna jeste Sankt Peterburg, stvarno čudnovat grad. Mislila sam da tako nešto postoji samo na broševima i razglednicama. Crveno nebo, hiljade mostova, koji se u tri noću podignu, prolaze brodovi i vlada potpuna tišina. A druga mesta stvarno me ne zanimaju.
Story: Govori se da imate prijatelja koliko neko ne bi mogao ni za dva života.
- Imam ogroman krug poznanika. To je bogatstvo koje ne bih imala ako bih otišla van naše zemlje. Živela sam tako da se nisam zatvorila u hermetički svet pozorišta. Svako ko hermetizuje svoj život, u velikoj je opasnosti. Realnost je da izađete napolje. Imam mnogo prijatelja koji nisu iz moje branše i to mi prija.
Story: Mislite li na one poznanike iz vremena kada ste s bivšim suprugom držali diskoteku?
- U doba kada smo on i ja otvorili čuvenu diskoteku Nanu, ona je bila jedna od najpoznatijih u Jugoslaviji. Tamo sam upoznala mnogo ljudi i jedan život koji mi je pre toga bio stran. U jednom trenutku bila sam begunac i imam rupu u glumačkoj biografiji kada se nisam bavila umetnošću. Posle svega toga, mogu da kažem kako sam najradosnija kada odem u neki kafić, naručim kafu, platim, izađem, a kafić nije moj.
Story: Zbog čega?
- Imali smo mnogo novca, ali i mnoštvo nevolja. Bilo je i onih situacija kakve čitate u štampi. Zaista sam se našla u nebranom grožđu, nisam ni znala da takve stvari postoje. Išla sam u muzičku školu, pa na Akademiju i odjednom sam postala vlasnica kafića. Mislila sam da ću umreti. To nije posao koji sam umela da radim. Sada bih umela, ali ne želim. Nikada više.
Story: Zar niste nakon odigranih predstava odlazili s kolegama u kafanu kako biste smirili adrenalin od boravka na sceni?
- Nisam. Takve nevolje rešavala sam u prirodi. Pešačim satima ili idem na Dunav gde imam vikendicu. Pokušavam da se bavim poljoprivredom. Sadim luk i izuzetno me nervira što mi to ne ide najbolje. Sekiram se kada mi ne uspe sadnica, ali konsultujem se s meštanima. Borim se s prljavim rukama, jer zemlja koja vam se nađe pod noktima ne može nikako da se opere. Priroda je neumoljiva i ne pita te mnogo. Ove godine bila je najezda glodara i ratovala sam s miševima tokom čitave jeseni. Velika je to bila borba. Onda dođem kod moje unuke i kažem joj: Evo, pet mrtvih miševa. Ona mi odgovori: Bako, pa miševi su dobri, oni oblače Pepeljugu. A onda joj objašnjavam: Ma, nisu to isti miševi, ovi mogu da nam pojedu jastuke i dušeke. Priroda i umetnost su moje alatke za relaksaciju.
Story: Znamo da ste svoj 50. rođendan proslavili u dvorištu svoje kuće, s tačno 50 gostiju, dok je termos s kafom bio zakačen za ulazna vrata. Pre nekoliko dana napunili ste 54 godine, je li i tada bilo slavlja?
- Ne. Slavim samo jubilarne rođendane. Pozvaću vas na stoti.
Story: Je li mačka i dalje privilegovani član vašeg doma?
- Naša Cici otišla je sa ovog sveta. Dugo je živela, bila je srećna i san svih mojih prijatelja bio je da budu na mestu moje mačke. Sada, osim unučice, imam i kucu. Zove se Š, i to je jedna mala pudla od pet kila, veoma ljuta i opasna, jedan nedruželjubivi gad i švaler. Ja sam, inače, komičan lik na Kalemegdanu, gde moji prijatelji kučkari za mene kažu: Ni veće žene, ni manjeg psa, ni uplašenije žene od tako malog psa. Poznata sam kao osoba koja nije baš plašljiva, jedino se bojim mog psa.
Story: Šta znači to da ste poznati kao osoba koja nije plašljiva?
- Mislim da živim ispravnim životom i da se ne bavim ničim što je nedostojno, pa tako nemam čega da se plašim. Uvek mi je na pameti jedna divna rečenica Ive Andrića o kojoj često razmišljam. U Znakovima pored puta piše: Čitavog života plašio sam se da će me pogoditi zalutali metak na kućnom pragu. A nije trebalo. Dakle, ljudi se u životu plaše mnogo više nego što bi trebalo. Strah nije isto što i oprez. Važim za veoma opreznu osobu, ali ne i plašljivu.
Story: Umete da kažete kako je istina veliki incident. Na šta konkretno mislite?
- Ljudi mnogo lažu. Lažem verovatno i ja, ali u životu najbitnije je suočavanje sa istinom. Međutim, ako istinu kažeš drugome koji se nije suočio sa sobom, to je onda incident. Od toga sam patila čitavog života, kako u poslu, tako i u životu, i dan-danas. Ljudi su skloni tome da veruju kako su jedno, a stvarnost o njima pokazuje drugo. A onda, kada Nada to kaže, dođe do neprijatnosti. Poslednjih godina naučila sam kako ne treba da kažem sve ono što vidim. To mi teško pada, ali trudim se.
Story: Hoćete da kažete kako vas je iskrenost koštala?
- Mnogo. Obično se ispostavi da sam bila u pravu. Celog života susrećem se s komentarima tipa: Dobro si ti to onda rekla… Često ljudi kažu: Mogao sam ovo, mogao sam ono. Nisi, mogao si samo onoliko koliko si i uradio. Čujem ljude kako kažu: Vi ste divno pevali, mogli ste da budete pevačica. Ja jesam lepo pevala, ali da sam mogla da budem pevačica, to bih i bila. Mogu samo ono što sam ostvarila. Sad ja treba da kažem kako mogu da prestanem da pušim. Ma, ne mogu, bre!
Story: Priznajete kako su vam mane to što mnogo jedete, pušite i ne vladate kompjuterom? Suočavate li se sa tim?
- Više ne jedem mnogo, trudim se da tako bude i mislim da se vidi kako sam smršala. Pušim i dalje. Malo manje od mnogo. I malo sam se kompjuterski opismenila. Savladala sam ekran na dodir na telefonu. Eto, pre neki dan nisam mogla da se setim godine rođenja Vuka Karadžića pa sam pronašla na internetu. Ali većinu stvari iz virtuelnog sveta ne moram da gledam. Nervozna sam kada sam uključena na internet. Unosi mi tenziju kada vidim šta sve ljudi znaju o tebi i sebi i koliko više nisi sam.
Story: Gde biste sebe pozicionirali na relaciji razum-emocije?
- Ne mogu ništa da uradim bez emocija i nesposobna sam da funkcionišem kad ih nema. Mislim da je to mana i pokušavam da osećanja ne utiču toliko na mene. Ali, verujte mi, ja ne mogu da igram ni remi na plaži. Ako imam hand kartu, celo društvo izađe iz igre jer primeti to na mom licu. Sve mi se vidi, ne mogu ništa da sakrijem. Volela bih da malo više koristim pamet koju imam, ali emocija je moj vođa.
Story: I kada ste gubili voljene osobe nije vas napuštao optimizam?
- Svako na svoj način doživljava i radost i nevolju. Ono što mene karakteriše kao osobu od duha jeste da uvek podignem glavu i idem dalje. Dok protiče ovo moje vreme na planeti, ja ću ići napred.
Story: Koje su prepreke na tom putu?
- Primetila sam da poslednjih godina nisam u stanju da sredim svoje albume porodičnih fotografija. One iz svojih predstava mogu da sredim, ali s privatnim ne ide. Čekam da li će doći trenutak kada ću moći da se suočim s tim i tako se prisetim svih onih kojih više nema. Ako to ne uspem, rekla sam ćerki gde stoje te fotografije, pa neka ih ona posloži. Ja ne mogu ni da ih gledam. Ima trenutaka kada mi je mnogo teško. I dok s vama pričam o ovome, to je previše emotivno za mene.
Story: Komunikacija s vama teče neposredno i neformalno. Imamo utisak kao da vreme provodimo sa omiljenom komšinicom, a ne s priznatom umetnicom.
- Nemam ja to. Rodila sam se u umetničkoj porodici, nisam pala s kruške. Drugo je kada neko dođe ovde i za četiri godine postane glumac. To se onda glumi kao neka mistifikacija, pa sve vreme govore: Jao, mi umetnici, jao, mi umetnici... Toga mi je preko glave.
Razgovarao: Stefan Tošović
