Izvor: Glas javnosti, 09.Feb.2010, 08:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na zajedničkom kazanu!

KURŠUMLIJA - U gužvi, ispred kuhinje Crvenog krsta, u kojoj se svakoga dana, tačno u podne, deli hrana siromasima, radnici "Kopaonika" i "Konfekcije" odmah upadaju u oči. Spuštenih pogleda, krijući se od svih, a najviše od sebe samih, ovi nevoljnici stoje u redu, gužvajući torbe u koje će za koji trenutak spakovati sledovanje za taj dan. Ima među njima i onih čijim će porodicama to biti jedini obrok.

Ovi nesrećnici nisu spremni za razgovor, za slikanje još manje. Nema šale, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ni osmeha. Na njihovim licima se od ponedeljka, kada su stali u red za kazan, urezala nova bora, kao pečat novog poniženja.

- Zlo i muka - kaže Dragan, radnik "Kopaonika", prolazeći pored nas.

Šta da ti kažem, kad sve znaš

Među ženama u redu pred kazanom i radnice "Konfekcije". Okreću glave i prave se da se ne poznajemo. I one se stide svoje nevolje. Posle mnogo ubeđivanja, pristaju na razgovor.

-Šta da ti kažem! Sve znaš - kaže Biljana Gavrilović, pakujući u kesu skromno sledovanje.

Biljana je radila u "Konfekciji", a muž Živorad u "Kopaoniku". Imaju troje dece, a još su i podstanari. Njena koleginica Violeta Mijajlović živi sa ćerkom koja ide u srednju školu. Preko leta se snalazi kao i većina, ali kad dođe zima i kad se potroše zalihe...

- Morala sam na kazan... Prvi dan nisam ni uzela sledovanje. Došla sam do Crvenog krsta, okrenula se i otišla kući. Sutradan sam već morala - kaže Violeta.

U kuršumlijskom Crvenom krstu ne vode evidenciju koliko se radnika "Kopaonika" i "Konfekcije" prijavilo za narodnu kuhinju. Kažu samo da kuhinja ima 850 korisnika, iako oko dve hiljade ispunjava uslove za kazan.

Posle nekoliko koraka se vrati i zamoli da ne pišemo ništa. Na pitanje zašto, odgovori: "Znaš zašto".

Dragan potiče iz domaćinske kuće, iz jednog sela u okolini Kuršumlije. Radio je u "Kopaoniku" 25 godina, odgajio troje dece koja sada žive u Beogradu. Ni njima verovatno ne cvetaju ruže, inače ne bi dozvolili da im otac, koji je pre nekoliko meseci operisan posle izliva krvi u mozgu, dolazi na kazan. Ili im možda Dragan nije ni rekao, pa se boji da deca ne pročitaju u novinama.

Ispraćamo ga pogledom, dok s torbom na leđima, presporim korakom kreće ka kući.

- Nema on zbog čega da se stidi! - prilazi njegov kolega Goran Pavlović i u dahu nastavlja:

- Ja se ne stidim! Nije ovo moja sramota! Zar ti misliš da sam ja ponosan što u svojoj 38. godini dolazim ovde. Al' moram! Imam dvoje dece, od devet i dve godine. Čime su ona zaslužila da gladuju.

Posle nekoliko trenutaka tišine, Goran nastavlja malo smirenijim glasom.

- Preko leta nešto i zaradim. Ne stidim se nijednog posla. Ali, šta da radim kad padne sneg i stegne mraz. Dugujem za struju 18.000, za vodu 3.300 dinara. Odakle da platim. Rekao sam pre neki dan inkasantima kad su došli da seku struju da ću platiti kada počnem da radim. Ljudi su se okrenuli i otišli.

Goran nas upoznaje sa Nadom Veličković (43), koja je radila u "Kopaoniku" skoro dve decenije.

- Očajna sam! Svekar, muž i ja smo radili u "Kopaoniku". Imam troje dece od deset, dvanaest i osamnaest godina. Najstarije dete je završilo srednju školu, a ovo dvoje mlađih sam prebacila u podujevsku školu, izmeštenu u Kuršumliju, jer tamo daju knjige i školski pribor besplatno - kaže Nada.

Svi ovi nevoljnici se nadaju da će "Kopaonik" uskoro početi da radi. Oni imaju poverenje u "Simpo", koji bi uskoro uz pomoć Vlade Srbije trebalo da pokrene proizvodnju. Do tada, mora nekako da se preživi.

Nastavak na Glas javnosti...