Izvor: Glas javnosti, 11.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na dijalizu ga nose na leđima
Strah kod Saše Ćurčića (33) iz Prolom banje ne izaziva sistemski eritemski lupus, veoma retka bolest s kojom se bori već 15 godina i zbog koje su mu ugrađeni veštački kukovi i otkazali bubrezi, već kiša i sneg. Naime, blato i snežni nanosi onemogućavaju da vozilo hitne pomoći dođe do njegove kuće i preveze ga tri puta nedeljno u prokupačku bolnicu na dijalizu, pa ga roditelji i komšije, u zavisnosti od stanja puta, prevoze traktorom, na sankama ili prenesu na leđima. U povratku >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je još teže, zbog velike uzbrdice u dužini od 300 metara.
U osamnaestoj godini života, Sašu je snašla bolest za koju nije znao ni da postoji, a manifestovala se kočenjem zglobova.
- Sistemski lupus napada vitalne organe. Počneš da lečiš srce, ona napadne bubreg. Lečiš bubreg ona prelazi na sledeći organ, nikad kraja. Sve otkazuje, vitalni organi, zglobovi. Meni je zasad uništila kukove, pa su mi ugradili veštačke, pa bubrege, videćemo šta je sledeće na redu - započinje priču Saša, mladić koji ni posle 15 godina teške bolesti nije izgubio vedar duh.
Objašnjavajući da ga je bolest naučila da trpi i ono što se ne može istrpeti, Saša ističe da su mu 300 metara puta od hotela ‘’Radan’’ u Prolom banji do njegove kuće, postali prava mora.
- Noću osluškujem da li pada kiša, koja će napraviti kaljugu, a zimi molim Boga da ne napadne mnogo snega, da bi ujutro vozilo hitne pomoći moglo da izađe do moje kuće i preveze me na dijalizu. Ako Bog ne usliši moje molbe, a to se dešava vrlo često, tu je traktor na čijim točkovima se ni leti ni zimi ne skidaju lanci i specijalna korpa, kojom me otac preveze tih 300 metara - priča Saša.
Mnogo puta se dešavalo da vodena bujica posle većih kiša potpuno uništi put, pa Sašu otac i komšije prenesu na leđima, a kad napadne mnogo snega, a to se dešava svake zime, jer se Prolom banja nalazi na obroncima Radan planine, tu su specijalne sanke. Međutim, tada je veliki problem povratak jer je velika uzbrdica, pa se po dvojica ljudi menjaju vukući sanke. Bolest se prvi put kod Saše javila 1994. godine. Osetio je da mu se koče zglobovi i da gubi koordinaciju pokreta.
- Kad hoću da ispružim korak napred, noga krene nazad. Dešavalo se da čaša sa vodom umesto ka ustima završi iza glave. Lekari su me uputili u Nišku banju gde sam se u potpunosti ukočio. U niškom KBC su posumnjali na lupus i uputili me na VMA, gde je ta dijagnoza potvrđena. Već 1996. godine su mi otkazali bubrezi, pa tri puta nedeljno idem na dijalizu u 60 kilometara udaljenu prokupačku bolnicu. Posle par godina bolest mi je uništila kuk, pa mi je 2002. ugrađen veštački. Zatim je otkazao i drugi, pa sam operisan 2007. godine, a prošle godine zamenjen mi je onaj prvi-priča Saša i dodaje da se dešavalo da dnevno pije i po 27 tableta.
Otac Radisav i majka Jelisaveta slušaju sina bez reči. Na licima bol i nemoć. Učinili su sve da mu pomognu, a to i danas čine.
- Zajedno sa sinom prešli smo sva ispitivanja i učili o bolesti koja se javlja u pet slučajeva na milion stanovnika i to mnogo češće u Aziji, Africi i Americi nego u Evropi. Dešavalo se da istog dana kad dođemo iz Beograda sa lečenja, moramo da se vratimo nazad, jer se stanje pogorša - objašnjava otac Radisav i dodaje da su hteli i on i majka da sinu daju bubreg, ali su ispitivanja pokazala da njihov bubreg ne odgovara.
Objašnjavajući da bi sve bilo lakše kada bi se asfaltiralo tih 300 metara puta, Ćurčići apeluju na lokalnu samoupravu da ga napravi, jer njega koristi mnogo ljudi pošto vodi ka susednom Vlasovu.
