Izvor: Glas javnosti, 17.Sep.2008, 06:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na časove istorije pre misije

Bazu Bondstil odavno zovu grad u gradu. Ja bih pre rekla da se radi o još jednoj američkoj državi, malo izmeštenoj od priznatih granica SAD... Među nepreglednim redovima montažnih objekta, čovek se iznenadi kada se odjednom nađe pred „original“ restoranima „Burger-king“ ili „Antoni’s pica“ ili „Tako bela“. Na svakom koraku možete nabasati na kakav, da ga nazovemo fri-šop. U ogromnoj dvospratnoj robnoj kući, roba stiže direktno iz Amerike, a tu je i prodavnica gitara. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << U izlozima prodavnica suvenira mogu se kupiti zastave svih zemalja sveta, sem Srbije. Amblema, zastava ili obeležja ove države, tamo nema. Ili ih bar ja nisam videla, jer civili nemaju pristup ni u jedan gore pomenuti objekat.

U bazi je, reklo bi se, sve urađeno da tokom devet meseci, koliko obično ostaju na Kosmetu, vojnici ne oseti nostalgiju za svojom domovinom. Barem ne neku veliku. Osim ovoga, američkom vojniku na raspolaganju je Internet televizija, bioskop, dve crkve, tržni centar, sportski tereni za fudbal, košarku, odbojku, golf, biblioteku, pokriveni bazen, teretane.... Za svaki slučaj tu su i betonska skloništa... Iako zvanično ovaj podatak niko u bazi nije potvrdio, tek priča se, da je najniža vojnička plata u Bondstilu 3.000 dolara, plus 40 odsto dodatka na ime „ratne opasnosti na Kosovu“. I u ovoj američkoj bazi, kako rekoše, kao i u svim drugim bazama ove države, tri stvari su najstrože zabranjene: seks, alkohol i metak u cevi. I pušenje cigarete, je ovde pod cenzurom. Na svakoj zgradi okačena je tabla gde lepo piše „ zabranjeno pušenje“, tako da oni skloni ovom poroku mogu da ispale cigar samo na za to strogo predviđenim mestima i to napolju. Doduše, po broju pikavaca u pepeljarama okačenim na nekoliko mesta u bazi, da se zaključiti da i nema baš toliko pušača... Ako izuzmemo činjenicu da se američka vlada pobrinula da, na svakom koraku i na najneverovatnije načine svojim vojnicima, stalno šalje poruke o patriotizmu, druga činjenica koja je takođe isto tako bila vrlo uočljiva je veliki broj žena sa puškama o ramenu. Jedna od njih je i Debi Dikson, stariji narednik u vojsci Nacionalne garde države Misuri, SAD. U vojsci je ravno trideset godina, a pre Kosmeta bila je na „terenu“ u Nemačkoj daleke 1979. godine. Debi je niska plavooka nasmejana pedesetčetvorogodišnja gospođa, koja je kod kuće ostavila dva sina i dva unuka. Puška okačena o njenom ramenu, vrlo odskače od njene sićušne pojave, a gotovo da je nemoguće da je zamislimo da je uperi u neko ljudsko biće. Ipak, Debi je vojnik sto odsto, i kako kaže, i danas bi se odlučila da pristupi vojsci, kako je to uradila pre trideset godina. Kada je ulazila u vojsku, kaže, nije bio toliko žena kao danas, ali ona je to doživela kao „pozitivnu“ konkurenciju to jest, način da poboljša svoju karijeru. NJene obaveze u kampu Bondstil su administrativne prirode. Radi na izdavanju pasoša, ličnih dokumenta i ostalih potrepština za američke vojnike. U Nacionalnoj gardi države Misuri je zadužena za sektor ljudskih resora. Iako se bavi papirologijom, svakodnevne obaveze u kampu su joj kao i da je aktivan vojnik.

SMEŠTAJ SA DVE ZVEDICE

Uslovi boravka u kampu su za sve isti bez obzira na pol. Spavaonice su podeljene u muške i ženske paviljone. U proseku u sobi spava po četvoro vojnika, a u jednoj zgradi ima opet u proseku oko pet soba. Na tih pet soba ide jedno kupatilo sa četiri tuš kabine.

CIVILI U MISIJI

Kreg Kolins, iz odeljenja za medije, napomenuo je da među snagama Nacionalne garde države Misuri, koja je sada u Bondstilu, ima mnogo osoblja koje kod kuće nije zaposleno puno radno vreme kao vojnik.

- Oni u Misuriju imaju svoje živote i svoje civilne poslove. Među nama ima doktora, policajaca, radnika, biznismena, pilota... Jedna od stvari koja je prednost, a koja dolazi uz Nacionalnu gardu su upravo ti ljudi, koji svoje civilne veštine donose u misiju. To je dragoceno, s obzirom na to da ima puno kontakta sa civilima ovde. Svi oni koriste te sposobnosti ovde na terenu, što doprinosi da misija ostvari svoj cilj - siguran i miran ambijent za sve - kaže Kolins.

- Vrlo je teško izdržati sve fizičke zahteve, ali u mojim godinama to je izazov. Ipak, ja znam da je to moj posao i da on to zahteva od mene i spremna sam da ga prihvatim i da idem dalje - kaže Debi, priznajući da joj je bilo vrlo teško da se odvoji od porodice i da svaki slobodan trenutak provodi pričajući sa njima preko Neta.

- Kada sam pristupila Nacionalnoj gardi ja sam potpisala ugovor koji kaže da ako budem mobilisana ja to moram da prihvatim. Pre dolaska, imali smo pripreme oko sedam meseci, a one su uključivale i deo časova koji se bavi kulturom i istorijom zemlje u koju idemo - objašnjava ona.

Ipak i pored svega, starija narednica Diksonova, kaže da biti u vojsci „može da bude vrlo isplativo“.

Odgovor na pitanje, kako žene vojnike doživljavaju njihove kolege muškarci, Debi je prepustila svom kolegi Kregu Kolinsu, iz odeljenja za odnose sa javnošću kampa „Bondstil“.

A on je bio odsečan, onako po vojnički:

- Svi koji nose uniformu su vojnici, tako da nema muško ili žensko.

Za dva meseca koliko je na Kosmetu, kamp je napustila samo u nekoliko navrata. Išla je do Makedonije da pokupi neke pasoše i sa svojim kolegama se popela na vrh planine LJubotine, u blizini kampa - da proslave rođendan jednog od svojih kolega.

- Imate jako lepu zemlju - rekla nam je Diksonova, dok nam je objašnjavala svoj planinarski poduhvat.

Kao i svaki američki vojnik tako i Diksonova, neće upasti u zamku ako pokušate da joj postavite neko osetljivo pitanje vezano za dešavanja na Kosmetu. Uglavnom svi odgovori su isti: ovde smo da održimo red i mir. Tako i Diksonova, na pitanje da li je imala neke predrasude i šta je znala o Kosmetu pre dolaska u bazu odgovara ovako:

- Samo smo mnogo učili istoriju pre nego što smo došli.

Clanak je dobar ali istakao bih samo da obicni vojnici kakvih je vecina ne prave ni blizu 3000$ + 40%. Prave mnogo, mnogo manje, otprilike 1400 dolara bruto, ako su kuci i tek pristupili vojsci, da bi dogurali do max 2.500 nakon nekoliko godina u vojsci, i to ako su rasporedjeni i malo im skocio cin. Hrana i smjestaj dzaba, plus velike plate? Ne.

Vecina ljudi ide u vojsku jer ionako klosare, ne znaju bolje jer su rodjeni u nekoj pustinji, radi benificija i placenog skolovanja nakon vojske ili iz siromastva. Rezervisti iz nacionalne garde su druga prica, slabo placeni isto, ali imaju zivote i poslove kuci, i kad zavrse tih godinu dana vracaju se tome.

Sto se tice poznavanja nase istorije i istorije kosova kladio bih se da 98% ne zna vise od neceg sto stane u 3-4 recenice.

Nastavak na Glas javnosti...