Izvor: Story, 06.Dec.2015, 15:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIKOLA SIMIĆ: Čovek živi dok ga pamte
Nedavno se navršilo godinu dana otkako je preminuo glumac Nikola Simić, jedan od najboljih domaćih komičara koji je verovao u to da je smeh najbolji lek.
Za života uvek se rado prisećao očeve pekare, svog prvog pozorišta na Topličinom vencu, a ljubav prema umetnosti preneo je na ćerku Anu i unuke Isidoru i Saru.
Jedan od najautentičnijih domaćih glumaca, jedinstveni Nikola Simić napustio nas je pre godinu dana, osmog novembra, u osamdesetoj godini. U našoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << glumi ostavio je trag koji nikada neće izbledeti, jer je ovaj umetnik godinama bio deo naše svakodnevice, uz njegove šale i neponovljive bravure provodili smo porodična popodneva prikovani uz televizijske prijemnike. Čovek koji je pozajmio glas i udahnuo dušu Dušku Dugoušku, i time obeležio odrastanje brojnih generacija, rođen je 18. maja 1934. u Beogradu, u pekarskoj porodici, deset godina mlađi od brata Slavka, takođe glumca. Važne lekcije koje je dobio u toplom porodičnom domu vodile su ga kroz život, a iz tog izvora crpeo je i snagu koja je održavala njegov mladalački duh sve do poslednjih dana.
- Moj otac bio je pekar i na pitanja o mentalnoj i fizičkoj snazi čoveka uvek je nudio formulu iz svog zanata: Sve zavisi kako si zamešen. A ja, uz ovu formulu, imam i stav da nikad ne ustajem na levu nogu. Uvek sam zadovoljan, retko ljut – govorio je glumac u jednom od intervjua za Politiku.
U VIHORU RATA
Neposredno pred početak Drugog svetskog rata Simići su se s Bulbuldera, današnje Zvezdare, preselili na Topličin venac, a mali Nikola teško je podneo odvajanje od svojih drugara s kojima je proveo prve dane detinjstva.
- Preselili smo se te 1940. godine sа Bulbulderа u zgrаdu nа Topličinom vencu, u gospodski krаj, i moj život postаo je sumorаn. Po stepeništu bio je prostrt crveni lаuf-tepih, a kućni red morаo je strogo da se poštuje. Znаlo se tаčno od koliko do koliko sаti morа biti sаvršenа tišinа, kаd se tresu tepisi, do koje se jаčine može uključiti rаdio. Drugovа nisаm imаo, brаt Slаvko već je bio odrаstаo i nije gа zаnimаlo što jа nemаm s kim dа se igrаm. Tаko sаm lutаo ulicаmа, pomаgаo uličnim prodаvcimа dа peku kestenje, prаvio im fišeke zа leblebije i kikiriki, vrzmаo se oko tаksistа u Prizrenskoj ulici, koji bi me kаtkаd i poveli sа sobom i provozаli. Gledаo sam kаko se oni zаbаvljаju, postаvljаjući po trаmvаjskim šinаmа pаmpure od dečjih pištoljа, pа kаd bi nаišаo trаmvаj, nаstаjаlа je pucnjаvа i urnebes smehа. Sаmo, meni sve to nije bilo tаko smešno, moždа zаto što su to činili odrаsli ljudi, а ne jа s drugovimа, zа kojimа sаm čeznuo – otkrio je Nikola u autorskom tekstu za TV Novosti u maju 1975, a tom prilikom prisetio se i trenutka kada je počelo bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. godine.
- Dаn je bio sunčаn i lep, аli nаpolju se dešаvаlo nešto čudno. Kroz prozor sаm video ljude kаko unezvereni, u pidžаmаmа, beže preko pаrkа. Čulа se vriskа dece u susedstvu. Tаtа, štа je to? – kriknuo sаm prestrаvljen. Ništа, ne boj se! – umirivаo me je otаc. Ništа, sine, vojnа vežbа! Ali iznenаdа me je dohvаtio s krevetа i potrčаo sа mnom u nаručju kа kupаtilu. Kućа se zаtreslа, prolomio se strаšаn tresаk, po kаdi se rаsulo stаklo, u sobi su se stvаri prevrtаle. Mi smo pobegli u podrum gde su već bili mnogi stаnаri – govorio je Simić koji se trudio da pamti samo najlepše trenutke svog odrastanja, a upravo za Topličin venac veže ga i glumački početak.
NOV POČETAK NA TOPLIČINOM VENCU
- Začetak mog bavljenja glumom datira iz vremena kad sam na tavanu zgrade na Topličinom vencu nameravao da napravim pozorište s drugom decom: Stanimirom, Mirom, Ljubom. Stari frižider služio nam je kao scena. Sećam se, predstava se zvala Tri hajduka. Bio sam i scenograf i kostimograf. Naravno, tada nisam znao da se to tako zove. Našli smo jedno staro korito i prevrnuli ga. To su bila sedišta. Kako je nastojnik zgrade, čika Andrija Perišić, bio vrlo strog, gledaoci, klinci iz okolnih ulica, morali su u tišini, jedan po jedan, da se pentraju na tavan. Osvetljenje je bilo pomoću baterija, u raznim bojama. Ko zna dokle bi to pozorište vekovalo da se nije dogodio jedan nesrećni slučaj. Taj incident bio je povezan sa zavesom. Pa, sad vi pitate kakve veze ima nesrećni slučaj i zavesa. Ima. Bila je napravljena od jednog starog ćebeta koje smo ukrali od komšinice. Videli smo kako se luftira i javila nam se jedna monstruozna ideja da od njega napravimo zavesu. Bilo je istrošeno i iscepano, isprano, eto, zvalo se ćebe. Ali naše pozorište i našu predstavu rasturila je baš ta komšinica koja je provalila na tavan i uzviknula: Ju, moje ćebe! Naravno, to je bio samo deo ćebeta, i zavesa se zauvek spustila na to pozorište. Publika se razbežala, a ja sam se jedva izvukao iz starog frižidera. Tako je moj pokušaj da napravim pozorište propao, ali je zametak proklijao u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji, u predstavi po Čehovljevom komadu Na glavnom drumu u kojoj sam igrao glavnu ulogu – prisetio se čuveni umetnik u razgovoru za časopis Nada, davne 1982. godine.
GLAS RAZUMA
Neposredno pre nego što je upisao Akademiju u klasi profesora Kulundžića, Nikola je u svom rođenom bratu Slavku, koji se u tom trenutku uveliko bavio glumom, imao velikog protivnika koji se sve vreme trudio da ga odgovori od glumačkog poziva.
- Jeste, jer je spoznao gorčinu ovog posla. Ali, znate, dok čovek ne udari glavom o zid, ne može da se opameti. Gorčine je neosporno bilo, ima je i dan-danas, jer je ovo emotivan posao. Nekada i sitnica može da vam zada bol, da vas učini takvim da se ponekad zapitate: Zašto sam uopšte počeo da se bavim ovim poslom? Posle toliko godina bavljenja glumom smatram, i to kažem odista skromno, nemojte to shvatiti kao pozu – da imam talenta i da se koliko-toliko uspešno bavim ovim poslom. Mislim da čovek jedino sopstvenim iskustvom može da dođe do saznanja. Ja sam uvek išao glavom kroz zid, na sreću, probijao sam zidove a glava je još uvek cela – istakao je vrhunski komičar svojevremeno u intervjuu za Nadu. Tek kasnije Nikola je saznao kakav je zapravo Slavko imao uticaj na njegov život.
- U nižim razredima gimnazije lepo sam slikao, pa sam u vreme kad je moj brat, koji je 10 godina stariji od mene, bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni za srednju umetničku školu. Ali on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre desetak godina saznao sam pravu istinu. Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već položio prijemni ispit... Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu – otkrio je Simić 2013. u intervjuu za Politiku.
SMEH JE NAJBOLJI LEK
Kako je i sam nekoliko puta istakao, gluma mu je bila suđena, a zvanično je diplomirao 1967. godine, i od tada je igrao u više od stotinu filmova, među kojima su najpoznatiji Davitelj protiv davitelja i Tesna koža, kao i u serijama Više od igre, Srećni ljudi i Porodično blago. Najmlađi su ga zavoleli jer je pozajmljivao glas junacima crtanih filmova, a najupečatljiviji bio je kao Duško Dugouško. Od 1959. bio je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kom je nastupao do januara 2014. godine. U najdugovečnijoj predstavi u istoriji naših pozorišta Bubi u uhu Žorža Fejdoa, koja je od prvog izvođenja na sceni JDP-a 1971. imala blizu dve hiljade repriza, Simić je tumačio ulogu Viktor-Emanuela Šandebiza i Poša.
- Smeh je nešto najblagotvornije na svetu. U smehu, kroz smeh, čovek sve nevolje zaboravlja. Neka to bude i za trenutak, ali taj trenutak je dragocen. Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da pokulja ono nagomilano u njemu. Bolje je da to izbije kao smeh nego kao apel za pomoć na telefonu neuropsihijatrije. Mislim da nema dovoljno smeha. Publika je željna komedije. Dokaz je predstava Buba u uhu i uvek prepuna sala – isticao je neponovljivi šoumen početkom osamdesetih godina prošlog veka, a njegov talenat i glumačko umeće prepoznati su na brojnim festivalima. Među najznačajnija priznanja koje je dobio spadaju nagrade za životno delo Branislav Nušić i Pavle Vuisić, osvojio je i Srebrnu arenu u Puli, Sterijinu nagradu i tri godišnje nagrade JDP-a.
PRIVATNI ŽIVOT DALEKO OD JAVNOSTI
Nove poklonike među publikom koja stasava uspeo je da pridobije i serijom Ljubav, navika, panika i dok se u tom televizijskom ostvarenju Slobodana Šuljagića i Nebojše Romčevića, svakodnevno susretao s problemima jedne nesvakidašnje, a opet prosečne srpske porodice, o Nikolinom privatnom životu malo se znalo i pisalo, zato što se sve vreme trudio da porodicu sačuva od medija. Ćerka Ana podarila mu je unuke Isidoru (13) i Saru (10), a njih dve još u najranijem detinjstvu pokazale su ljubav prema profesiji svog dede. U jednom od svojih poslednjih intervjua koji je dao za naš magazin, Simić se osvrnuo na odnos sa svojom porodicom iako je retko govorio o privatnom životu.
- Moja ćerka Ana želela je u mladosti da se bavi glumom i konkurisala je na Fakultetu dramskih umetnosti. Polagala je prijemni ispit, ali nisu je primili. Nisam hteo da kao otac intervenišem i utičem na to da je ipak prime. Kada se osvrnem na taj period, bolje je što je nisam podržao jer je danas velika produkcija i, za razliku od moje klase na kojoj nas je bilo osmoro, godišnje diplomira pedeset studenata. Privatno, najveće zadovoljstvo predstavlja mi druženje s mojim unukama. Starija Isidora već je uplovila u glumačke vode i igrala je u Pozorištancetu Puž, a mlađa Sara počela je da priča kako bi volela da bude glumica. Ipak, još je rano da je ozbiljno shvatimo – kroz osmeh i pošalice govorio je Nikola krajem 2011. godine, a u tom razgovoru objasnio je i zašto su mu mnogi zavideli na poletu i entuzijazmu u osmoj deceniji života.
UVEK MLAD, NIKAD LEGENDARAN
- Družim se s mladima. Mladost je velika stvar. Nešto od toga pređe i na mene. Njima sam prenosio neka svoja zapažanja, a od njih sam primio energiju. Nažalost, nisam imao vremena da budem profesor, da bar svoje iskustvo koje sam stekao gledajući velike glumce prenesem na mlađe generacije. Nisam želeo da polovično budem u nečemu jer i kad radim i kad volim, činim to do kraja i dajem se ceo – isticao je Nikola, koga su kolege i novinari na njegovo negodovanje uvek oslovljavali prefiksom legendarni.
- Legendarni? Šta to uopšte znači? Čovek živi do onog trenutka dok ga pamte, a s obzirom na to da sam ostavio veliki trag, mislim da me neće tako lako zaboraviti – bio je izričit čuveni Pantić iz serijala Tesna koža.
Glas, lik i delo Nikole Simića mnoge će još dugo asocirati na najlepše dane detinjstva provedene uz omiljene crtane junake i porodične praznike kada se, kao po nepisanom pravilu, na televiziji emituju domaće komedije koje nisu mogle da prođu bez njega.
Piše: Danilo Mašojević
Izvor: Story.rs
