Izvor: Story, 22.Mar.2015, 21:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Momo Kapor: Bolna sećanja ne blede
Prošlo je već pola decenije kako nije među nama, ali uspomene na Momčila Momu Kapora i dalje žive kroz njegove bestselere, slike kao i zadužbinu koju je osnovala nejgova supruga Ljiljana
Momo Kapor, foto: Luka Šarac, Slobodan Pikula
Pre pet godina, 2. marta preminuo je slikar, novinar, prvi i najveći jugoslovenski bestseler pisac Momčilo Momo Kapor. Njegovi najbliži okupili su se tog dana na pomenu u vračarskoj Crkvi Svetog Save, a udovica Ljiljana >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Kapor, koja je osnovala i vodi zadužbinu nazvanu njegovim imenom, najavila je veliku izložbu U ateljeu. Bez obzira na to što više nije među nama, Momo je i dalje prisutan u javnosti kroz svoje slike, ali i knjige Beleške jedne Ane, Ada, Zoe, Una, Provincijalac, Poslednji let za Sarajevo, Zelena čoja Montenegra, Lep dan za umiranje... April, mesec u kom je i rođen ovaj veliki umetnik, biće mu posvećen ove godine, a treći put biće dodeljena nagrada Momo Kapor za književnost.
Rođen je 1937. godine u Sarajevu, gradu u kome je izgubio majku, u vremenu koje je neuspešno pokušavao da zaboravi. Životno iskustvo sticao je sa svakim novim buđenjem i unosio ga u književna dela, scenarija za filmove, pozorišne i radio-drame, prenosio ga na fantastične slike i karikature. Za vreme sukoba u Bosni bio je ratni reporter, a tada je rodnu kuću mogao da gleda samo s vatrene linije kroz dvogled, dok su mu vojnici vikali: Čiča, spusti glavu, bijela ti je, zviznuće te snajper.
Tokom studija Kapor je za razne časopise pisao prikaze izložbi, eseje o slikarstvu, muzici i filmu. Sa svojim prijateljem Borom Draškovićem, sada poznatim režiserom, svako veče posećivao je Kinoteku ili Kolarčev narodni univerzitet.
- U Kinoteku su svako veče navraćali Žika Pavlović, Makavejev, pokojni Kokan Rakonjac, Dragoš Kalajić... Na Kolarcu je bila ekipa iz Mediale, s kojima sam se takođe družio: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka... Kada sam završio Akademiju, sedeo sam u holu i pio kafu pored mojih deset ogromnih slika, s kojima nisam znao šta da radim. Izlaz je bio odlazak u vojsku, mada su me, kao i mog prijatelja Boru Draškovića, poslali u kazneni puk u Vinkovce. Tu su služili robijaši, najčešće Šiptari koji su bežali preko granice. Ipak, godinu dana imao sam gde da spavam i uredno da jedem, a naučili su me i da pucam iz svakog oružja – od pištolja do trocevnog protivavionskog topa od dvadeset milimetara.
Momo nikada nije odbijao novinare i voleo je s njima da razgovara. U jednom od intervjua koje je dao za magazin Story ispričao je svoju životnu priču. Između ostalog, tom prilikom osvrnuo se i na novinske napise o njegovim povremenim burnim vezama s beogradskim lepoticama, što za njegovu ženu nimalo nije bilo prijatno.
- Prva supruga i ja razišli smo se nakon dvadeset četiri godine zajedničkog života. Moje ćerke sada su odrasle žene. Ana ima četrdeset dve godine i jedna je od vodećih slikarki u Italiji. Živi u Rimu već dvadeset pet godina i vođa je grupe anahronista ili neorenesanse, koji pokušavaju da uzvrate udarac američkom uticaju novog ekspresionizma koji je preplavio Italiju. Od nje imam unuka Luku, koji ima dvanaest godina. Moja mlađa ćerka Jelena ima trideset devet godina, pijanista je i profesor u Mokranjcu – pričao je pre osam godina, kada je govorio o drugom braku s Ljiljanom, stjuardesom koju je upoznao na letu za Njujork.
- Davne 1982. godine zbog straha od letenja držao sam za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.
Ljiljana mu je uvek pružala najveću podršku, pa i kada se suočio s teškom bolešću, rakom grla. Ipak, uspešan ishod operacije pomogao mu je da se kasnije, u intervjuu za Story, čak našali na tu temu.
- Kada sam operisao rak na grlu, bio sam na samoj ivici smrti. Anestezija je smrt u malom, ali nisam osetio da sam ušao u nešto tamno, ništavilo bez kraja i početka. Prvo što sam video iznad postelje bio je moj prijatelj, čuveni kardiohirurg Paolo Valenti, koji je kontrolisao rad mog srca. Smejao se kao lud zbog toga što sam rekao u pi..ku materinu kada sam otvorio oči. Bio je srećan što psujem i govorim – spasao mi je glas. Smrt je lepa, samo ne u krevetu, voleo bih da umrem za stolom. Mi Kapori živimo otprilike sedamdeset pet godina. Umiremo od srca ili metka, a najbolji od nas od metka u srce – pričao je svojevremeno Momo koji je preminuo u sedamdeset trećoj godini, dve pre nego što je predvideo.
Piše: Ksenija Konić
