Izvor: Glas javnosti, 22.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja deca žive kao sav normalan svet
Retkost je danas naći osobu oko čijih će se osobina složiti većina, a ipak ma koliko takav galimatijas izgledao nerešiv, kada se pomene ime Tanje Peternek-Aleksić - rebusa više nema. Opisaće je kao finu, diskretnu i lepo vaspitanu osobu, koja ima neverovatan dar da pristojno zađe u intimu sagovornika, a pri tom je uspela da demistifikuje domaće zvezde sa takvom lakoćom da se to i njima samima dopalo. Tanju Peternek-Aleksić gledaoci Trećeg kanala, pamte kao novinara, autora emisija „Licem >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u lice“, „Tajm aut“, „Ja volim TV“, „TV nostalgija“. Godine 1989. imala je emisiju „TV lica“, iz čijeg će naslova 1997. izrasti serijal „TV lica... kao sav normalan svet“, koji je po gašenju 3K „preseljen“ na Prvi program RTS.
U poslednje vreme gledamo emisije u kojima ste svoje sagovornike snimali u inostranstvu. Da li to znači da nam se smeše lepša vremena?
- Mislim da je krajnje vreme da svako svoj život uzme u svoje ruke i da ne očekuje da će drugi, političari, društvo ili okolnosti, da se poprave nekako sami od sebe. Počnimo da vodimo računa o tom mikrosvetu u kome živimo, o porodici, prijateljima i da se trudimo da sami skrojimo taj neki bolji život. Čini se da nam je mnogo vremena prošlo u uzaludnom čekanju, te će svako morati da bude svoj majstor za bolji i normalniji život. S druge strane, čini mi se da je dobar taj iskorak „napolje“. Imala sam srećan sticaj okolnosti da putujem i divno mi je kada me neko sretne i kao jedna gospođa kaže: „Blago vama juče u Parizu, danas u Beogradu. Šta ste sve lepo videli?“ Uvek odgovorim: „Sve ono što ste i vi!“ Naša putovanja su uglavnom trodnevna: prvoga dana putuješ, uveče već snimaš kadrove za pokrivanje, sledećeg dana radiš jedan dan u životu nekoga ko je sagovornik i već trećeg imaš avion za nazad. Lepo je izaći. I nije ni čudo što u srpskom žargonu postoji, a ne znam da ga ima igde drugde, onaj izraz „idem napolje“. Kao da smo svi u getu, pa je izlazak preko granice to negde napolje. Ali zaista kada se ode u inostranstvo sve malo drugačije izgleda.
Kažu da kada se vi negde pojavite, to je pristojno mesto za izlazak?
- Ponekad se pojavim i na gradskim događajima na kojim se svi ljube tri puta, ali to su događaji na koje retko idem, osim kad imam dobar razlog. Sebe pokušavam da zaštitim od svega toga. Mnogo radim i ma koliko zvučalo lepo i lako kada se gleda - to je veliki posao. Za svaku emisiju mi treba pet punih dana. Zato se trudim da subotom i nedeljom napunim baterije za nastavak nedelje.
LIČNA KARTA
Ime: Tanja Peternek-Aleksić
Datum rođenja: 17. maj, Beograd
Horoskopski znak: Bik podznak Strelac
Obrazovanje: Završila je dramaturgiju na FDU
Zanimljivost: Živi, kako kaže, u „najlepšem delu Beograda“, na Zvezdari i ima ljubimca Delu, kovrdžavog bišona
Privatni život: Udata je i ima dve ćerke, Anju (7) i Tamaru (15)
Dakle, živite „kao sav normalan svet“?
- „Normalnost“ je u tome da nađete način da zaštitite sebe i svoju okolinu od onog što je previše. Pre nekoliko dana imala sam zadovoljstvo da gostujem u jednoj emisiji sa Slavkom Beleslinom i on je rekao jednu zanimljivu rečenicu, a to je da svi koji nisu uspeli da se sačuvaju i poludeli su od slave, popularnosti i toga što ih neko prepoznaje na ulici - trajali su posle toga još najduže tri meseca. I mislim da je potpuno pravu!
Kako to da se nikada niste u novinama pojavili u negativnom kontekstu?
- Jedan put sam bila u jednom modnom barometru u nekim nedeljnim novinama. Zove me komšinica da mi kaže da sam „izašla“ i da sam dobila neku ocenu. Au, mora da su me „odrapili“, pomislim ja. Kad ono stilista koji ocenjuje kako ste odeveni, a sa leve i desne strane narodna pevačica, napisao: „Tanja Peternek-Aleksić je jako dosadno obučena, ali njoj se sve oprašta zbog toga što je pametna“. Doživela sam to kao vrhunski kompliment. Mislim da u ljudima ne izazivam ružne emocije, zato što gledam svoja posla, bavim se svojim poslom najbolje što umem i trudim se da budem dobronamerna i od svojih sagovornika izvučem ono najlepše i najplemenitije što imaju u sebi. Verujem da se to nekako vrati, tako da ni mene niko ne pokušava da predstavi na neki drugačiji način.
Kojim istinskim vrednostima se trudite da naučite svoju decu?
- Da se trude da od svog života naprave malu oazu. Da citiram Pecu Popovića, rok publicistu da teže da u bilo kakvim smutnim i ružnim vremenima u svojoj kući, u svojoj porodici, stvore atmosferu u kojoj će živeti na najlepši mogući način, trudeći se da kroz sve što je ružno prođu neoštećeni.
Šta ostavlja utisak na vaše ćerke?
- Tamara je pre neko veče upoznala Ivanu iz „Negativa“ i bila je oduševljena. Nema taj odnos da mogu da joj otvorim sva vrata. Videla sam svoju ćerku onoj fazi u kojoj sam ja bila kao tinejdžer kada sam upoznala Đorđa Balaševića. Mene je mama vodila na sve snimanja, kroz našu kuću su prolazili glumci i naša su vrata bila otvorena svim ljudima koji su se pojavljivali na televiziji kada je ona bila veća fascinacija nego danas, a ja sam gledala Balaševića kao neviđeno čudo. Tim istim očima je je Tamara gledala Ivanu.
Pate li vaša deca od „sindroma poznatih roditelja“?
- Bila sam očarana time da Tamarine drugarice, osim tri najbliže, ne znaju šta sam po zanimanju. Za njih sam Tanja Aleksić, što je obično ime. Onda sam je jednom prilikom negde vozila i videli su me. Pričali su joj o nekoliko emisija koje su gledali u kojima su gosti bili rokeri ili neki ljudi iz sveta koji njih zanima. Došla je gledajući me potpuno drugačijim očima i rekla: „Znaš li ti da moja ekipa gleda tvoju emisiju?“. Ipak i pored svega hvatam sebe kako svojoj deci govorim poznate rečenice za koje sam se zaricala da ih nikada neću reći, poput: „Da li si učila? Zašto ti je go pupak? Nemoj da nazebeš! Da si ručala?, Ne idi bosa po pločicama...“ S druge strane Anja koja je sada upisana u školu i krenuće u prvi razred, gleda to i trenira. Ona je, za razliku od svih nas u kući, drugi tip, ima filozofski mir i sve to gleda „sa strane“. Počela je da odgovora pre neko što izustim rečenicu: „Da, sada ću da se obujem. Dobro sam oprala ruke. Da, dobro sam jela u vrtiću! Danas smo pisali slovo D, pisano...“ Dakle ćerke su me „provalile“, što svedoči da moja deca žive kao sav normalan svet.
.jpg)
