Izvor: Politika, 11.Maj.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja božanstva su samo Krojf i Lenon
Reditelj i umetnički direktor JDP-a priča o kafani, životu kao hobiju, Kusturici i Savinu, Andriću i erosu pisanja, nadi, strahu, učenju od žene, jelu, ljubavi...Slavko Trošelj
Gorčin Stojanović, reditelj i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nudi nam dve predstave, čiji sadržaj kao da je izveden iz njegovog imena. U Beogradu, u „svom” pozorištu, režirao je Andrićevu „Gospođicu”, a u Sarajevu – „Sarajevsku pozorišnu tragediju”. Uz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetničku vrednost, obe predstave imaju i vrlo gorak ukus. Reč je o odnosima koji su bolno aktuelni, to jest predrasudama u međunacionalnim odnosima.
Rođen je 19. oktobra 1966. u Sarajevu. U Beogradu je na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi Dejana Mijača, učio posao reditelja. Režirao je oko 40 predstava u pozorištima širom bivše Jugoslavije. Njegovo delo je i višestruko nagrađivani film „Ubistvo s predumišljajem”, film „Stršljen”i TV serije „Lisice” i „Ono kao ljubav”.
U braku s Ivom Milošević, pozorišnom rediteljkom, ima sina Jana (6).
Ko je sve uticao na vaš razvoj?
Pre svega roditelji. Otac Velimir je bio filmski i pozorišni kritičar, dramski pisac i reditelj na TV Sarajevo, a majka Emina je profesor engleskog, ali i strastveni čitalac, slušalac i gledalac. Sve to čini njen „aparat” kojim jako dobro ume za sva objašnjenje da nađe prave reči koje su posledica preciznih misli.
A kafana?
Naravno da je na mene uticala i kafana, jer je volim. Ali, ja ne pravim podelu: moj život – moj posao. Nemam hobije. Meni je život hobi. I hobistički se odnosim prema svemu. Odgovoran sam najviše kao otac. Sve ostalo mi je igra. Meni proba počinje u pozorišnom bifeu i tu se i završava. Najbolja rešenja su nađena u bifeu. Tu se razumeju tri pogleda i dve reči. Ne bunim se kad mi glumci kasne na probu. Opominjem ih istom rečenicom: „Dođite talentovani, ne morate na vreme.”
Čime potiskujete gorak ukus života?
Vaspitan sam da se suočavam s problemima. Ali, naravno da ponekad poželim da pobegnem iz te situacije. Kod mene je to, uglavnom, bekstvo u muziku. Ali, kad je o neka ozbiljna muka u pitanju, suočavam se s njom. Bez pardona.
Kako prihvatate kritiku?
Kako koju. Kritiku ličnog života primam s ozbiljnošću. Posebno kad je reč o porodici i prijateljima. Kritiku onoga što radim prihvatim ili ne. Ukoliko cenim osobu koja me hvali ili kudi, onda mi je drago, odnosno žao. Ali, ukoliko ne cenim kritičara, onda mi je svejedno. Današnji kritičari su, uglavnom, satkani od zbira predrasuda, neznanja i malo zlobe!
Da li imamo nove Sterije i Nušiće?
Mi imamo dve izvanredne spisateljice. To su Biljana Srbljanović i Milena Marković. S druge strane, imamo bagaž tekstova od Duška Kovačevića, pa, unazad, ka Steriji. Znači ima se šta igrati. Ali, pošto je smanjena pozorišna produkcija bojim se da neće biti ni potrebno da mladi ljudi pišu!
Ko su vaši reditelji i glumci?
Naši najbolji mladi reditelji su Iva Milošević, Miloš Lolić, Marko Manojlović, Ana Đorđević i Boris Liješević. A kad je o glumcima reč,imam dve osobe s kojima najradije radim. To su Sergej Trifunović, meni najdraži srpski glumac, i Ivana V. Jovanović, glumica somborskog Narodnog pozorišta.
Da li ste bliski i s Kusturicom?
Nismo bliski, iako smo obojica iz Sarajeva. Poznajemo se decenijama i dolazio je u moju kuću. Ali, jesam blizak s jednim drugim rediteljem iz Sarajeva – Egonom Savinom. On je, pored ostalog, bio i asistent Dejana Mijača, mog pedagoga.
Koju muziku slušate?
Kad biste došli u moju kuću mislili biste da je reč o nekom ludaku. Ceo jedan zid je u diskovima, a imam i drugih – gomila muzike. Odrastao sam uz rokenrol, a bio sam i panker. Mnogo slušam savremeni džez. Ljude poput Jana Garbareka ili Kita Džereta. Volim i fantastičnog trubača Džona Hasela koji se bavi nečim što je između ambijentalne muzike i muzičke ezoterije. Slušam mnogo i klasičnu muziku. Sad slušam Mocarta, koga sam ranije doživljavao kao lako štivo.
Šta mislite o političkom životu Srbije?
Mislim da mi nemamo talentovane političare. Imamo političare koji nemaju ni drskost, ni hrabrost, ni viziju koja je potrebna da se preskoče neke prepreke. I mi već 200 godina udaramo u iste prepreke. Znači nemamo rođenog vođu. Imali smo jednog koga smo dotukli na ulici. I sad je gotovo. Nema više...
Da li ste vernik?
Ne. Sem Johana Krojfa i Džona Lenona nemam božanstava kojima se klanjam.
Šta vam daje nadu...
Moj kapacitet za nadu je trenutno veoma smanjen. Na rezervi je. Ali, postoji jedna nada, a to je, u opštem smislu govoreći, činjenica da u Beogradu uvek postoji neki mali protivteg zlu. To je moja nada.
...a šta budi strah?
Strahujem od činjenice da se nalazimo na brodu čiji kapetan i članovi posade nemaju ni svest, ni odgovornost, a ni znanje da upravljaju tim brodom.
Kad se kaže ljubav, na šta mislite?
Na svoju porodicu. To je moje veliko osećanje sreće.
Šta je za vas seks?
Nastavak ljudskog odnosa drugim sredstvima.
A šta je na tu temu govorio Andrić?
Evo, citiram ga: „Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću, nego gleda i oseća stvarnije.” To se kod Andrića može nazvati – eros pisanja – što je blisko seksualnom zadovoljstvu.
Čiju misao sledite?
Samo svoju.
Da li uvek imate isti stav?
Ne. Reditelj se, po prirodi posla, bavi analizom, pa sintezom, a potom sledi stav.
Čemu vas uči žena?
Svemu. Životu, pozorištu, ophođenju s ljudima i drugom.
Koliki značaj pridajete jelu?
Ogroman. Ja sam, po bosanskom stavu, poguzija. To je osoba kojoj se smisao života vrti oko hrane.
-----------------------------------------------------------
Naš fudbal nije na terenima, već u kancelarijama
Ko u fudbalu nije u formi?
Naš fudbal uvek ima isti problem. On nije na terenima, već u kancelarijama. Ono što je paradigmatično i što je zanimljivo vidi se na terenu, odnosno na sceni u pozorištu. Ali, u našoj zemlji, uopšteno gledano, postoji stalno zasedanje zavere mediokriteta. To znači da se ne ceni ozbiljan prodor talenatau svim oblastima života.
objavljeno: 12.05.2013
